Kad je sud „stavio tačku“, premijer Australije reče da je sada vreme za tenis. Za Australiju, odnosno onu koju uopšte zanima tenis, pa i ono pre njega. A čemu je sada vreme, za nas? Posle kukanja zbog još jednog izliva mržnje prema Srbima, i saosećanjem sa Novakom…
Lepo bi bilo: za bavljenje sobom! A ima čime, privrednim, socijalnim, zdravstvenim, obrazovnim, kulturnim… I ne ekscesnim slučajevima nego ne baš ružičastom svakodnevicom, koja nije od početka pandemije, i neće prestati sa njenim prestankom.
Osudom onih koji to zaslužuju, a nikad onolikom koliko je nužno. Saosećanjem sa onima koji to zaslužuju, recimo porodicama ona dva grešnika umrla u redovima pred kovid ambulantama. Sa dečicom koja se leče SMS-porukama, i njihovim porodicama… I ponovo, žestokom osudom krivih! Traženjem sve dok se ne dobiju odgovori, jesmo li dužni ili nismo Rio-Tintu? Koliko je koštao, bar „Nemanja“? Ako se baš ne može znati, zbog nesaradnje Beograda i Prištine, ko je ubio Olivera… Pitanjem Predsedniku: ako je odluka australijskog suda za nas neprihvatljiva kao „politička“, šta sa odlukom Prištine da ne dozvoli održavanje referenduma? Nije li se i ona tom odlukom „ponizila“ kao australijska vlada, i je li i u ovom slučaju nama to dovoljno?
Jeste da bi bilo lepo, ali ga neće biti! Ili biće ga malo, kao i dosad pa i pre ovog vrućeg, i dodatno pregrevanog slučaja. Neće nas mnogo zanimati, ni to što je na referendum izašlo samo oko trideset posto birača. Predsednik će nastaviti svakodnevnu predizbornu kampanju, i usavršavanje majoneza koji se u sve meša. (Videsmo i u posao RIK-a, portparola stranke. U perspektivi i najavljivanje lepog vremena u metereološkoj prognozi). Najodgovorniji za svakodnevicu, pošto neće moći baš sve da prebace na „žute“, Đilasa i Šolaka, prebacivaće pažnju javnosti na nešto izvan nas.
Nužno opet u nekoj vezi sa nama, odnosno nekim „našim“. Tome će biti sklona i opozicija, svesna da je sa kukanjem na „ne-fer uslove“, razlikovanjem „prave i neprave opozicije“, i namicanjem oko dogovora ko pijan sa gaćama dosadila ako ne Bogu onda dobrom delu svojih birača… Ali ne vredi se mnogo baviti njima, „samo rade svoj posao“. Navikli su, a navika je druga priroda, ne ide im loše („neke nove klince“ opozicija saseca u korenu), što da ga menjaju?
I kod „naroda“, „javnosti“, malo je verovatno „novo vreme“. Količina „ljubavi za brižnje“ (novokomponovane „empatije“), i tu je ograničena i već potrošena. Većinom će se i dalje „gledati svoja posla“, u nadi da „Neće!“, ili „Daće Bog!“. Dežurni brižni nastaviće gde su stali, čekajući novu priliku da pokažu solidarnost i saosećanje sa onima kojima ne trebaju, i osude one koji osudu neće čuti. Ali to se vidi oko njih, a ništa ne košta, ništa ne rizikuju… Čak priželjkujući, stradanje pojedinca! Ne mora biti baš veliki dovoljno je da bude poznat, to je „tragedija“, „pakao“, „hod po mukama“. Pomoć i saosećanje tada se vide! A kad strada mnogo njih, čak i ako nisu baš mali, to je samo „statistika“. Svakodnevni, „zvanični podatak…!“.
autor:Radovan Marjanović
