Politika koja živo pretvara u mrtvo

0
68

Kao u doba izgradnje totalitarnih režima 20. veka, graditeljska nadahnuća vlasti predstavljaju vrhunac brige i ljubavi prema narodu. Ali, putevi vode u napuštena sela, stadioni nemaju sportiste, bolnice nemaju lekare i pacijente, a fabrike tlače i ono malo ljudskog „materijala“

Piše: Jelena Đorđević, sociolog kulture

Nema iole razumnog čoveka sa malo obrazovanja i malo više morala, da ne vidi u kakvom se stanju nalaze Srbija i njeni građani: „Dno dana“, „totalni sunovrat“, „propast“, „nestajanje“, i još mnogo sličnih pojmova objašnjava dokle smo dogurali baštineći radikalski pogled na svet prilagođen neoliberalnom ekonomskom i političkom poretku u koji se uspešno utopio.

Moguće je tom nizu dodati, ili ga jednostavno sabrati u pojmu tanatoidne politike kao uzroka, ideološkog razloga koji je po celom društvu trasirao puteve do sunovrata i propasti. Ta politika je, po prirodi stvari, započeta rasturanjem jedne države i ratom da bi se poslednjih 12 godina pojavila u više „sofisticiranom“ obliku, pedantnija, lepše obučena. Iako sakrivena iza tzv. stabilnosti ona nije izgubila svoja destruktivna svojstva. Jer, tanatos nagon „nagon smrti“, „volja za smrću“, „strast prema mrtvom“ upleten je bezbrojnim nitima sa uništavanjem, time i nasiljem, a sve to „krasi“ naš život kreiran politikom, to jest režimom vlasti koja ga je iznedrila. Lako je prepoznati, u mnogim primerima, kako taj tanatoidni „žar“ struji kroz našu zemlju, naše ljude, naše institucije – oseća se, i za sada je njegova snaga veća od instinkta života, od erosa, stvaralačkog principa koji obezbeđuje kontinuitet životvorne snage na svim poljima postojanja.

Kada politika pretvara društvo u zbir krotkih, poniženih, u masu siromašnih ljudi, bez potomstva i bez budućnosti , onda Tanatos trijumfuje uništavajući volju da mu se život suprotstavi

Politika vođena principima tanatosa živo pretvara u mrtvo. Dovoljno je pogledati tužnu sliku demografskog, čitaj biološkog odumiranja naroda, ne samo srpskog, svih koji ovde žive a protiv kojih današnja vlast čini takve poteze da primorava stotine hiljada mladih, snažnih, kreativnih ljudi da beže glavom bez obzira da bi ostarela Srbija postala glavno biračko telo vlasti. Ta situacija ne uznemirava vlast, ona joj se raduje jer joj odgovara da večito „pobeđuje“, oslonjena na životne gubitnike. Lišenoj ljubavi prema životu, njoj ljudi nisu važni. Obrazovanje dece i mladih pred kojima je budućnost, lečenje bolesnih, zaposlenje za sve i one koji nisu politički pogodni, stvarno izlaženje iz ozbiljnog i opšteproširenog siromaštva i mnogo toga vezanog za dostojanstven i pristojan ljudski život, prazna je priča kojoj se odupire svako realno sagledavanje stvarnosti.

Da Vas podsetimo:  Protesti, štrajkovi i slične pojave

Zelena polja, šume koje daju vazduh, reke sa čistom vodom, obrađene njive – sve to se, uz trijumfalističko klicanje vlasti, permanentno uništava pred navalom mrtvih stvari. From kaže da „nekrofilija“, sestra bliznakinja tanatosa voli sve što je mrtvo, „vezuje se za čisto mehaničko“. I zaista osoba koja o svemu odlučuje, Vođa koji svakodnevno izjavljuje ljubav svome narodu najviše voli mrtve stvari. Sve što pripada domenu stvaranja, erosa pobeđuju beton, kamen, asfalt i cigla – putevi, zgrade, stadioni, fabrike. Kao u doba izgradnje totalitarnih režima 20. veka, graditeljska nadahnuća vlasti predstavljaju vrhunac brige i ljubavi prema narodu. Ali, putevi vode u napuštena sela, stadioni nemaju sportiste koji će ih koristiti, bolnice nemaju lekare i pacijente, a fabrike tlače i ono malo ljudskog „materijala“ ostavljenog na milost i nemilost onih koji ih eksploatišu, ne plaćaju ili raspuštaju kad im se prohte. A tu su i tenkovi, avioni…

Logika puste zemlje postaje primarni ekonomski interes vlasti.

Spržiti polja, poseći šume, uništiti parkove da bi se otvarali „stambeno poslovni kompleksi“, rudnici gde god neko pomisli da je zgodno. Đubrišta i otpadi postaju simboli te puste zemlje zagađujući reke i potoke, izvore života i zdravlja, a ima ih stotine i stotine mesta gde bi mogao da niče život. Vazduh kao osnovna pretpostavka života zagađen je do te mere da nikakvi vapaji iz Bora, Smedereva, Valjeva, Beograda neće stati na put toj fundamentalnoj nebrizi za elementarno pravo na život, strasti prema razaranju i smrti. Setimo se predsednikovog oduševljenja dolaskom Kineza u Bor sa sve opremom koju su oni odbacili zbog zagađenja, što je obznanjeno kao nevažno za Srbiju. Nevažno za goli život i opstanak stanovništva.

Logika puste zemlje postaje primarni ekonomski interes vlasti. Spržiti polja, poseći šume, uništiti parkove da bi se otvarali „stambeno poslovni kompleksi“, rudnici gde god neko pomisli da je zgodno

Da Vas podsetimo:  NAPLAĆIVATI LEPOTU FEJSZBUKA

Razorene su sve institucije. One nemaju ni mozak ni srce, to su prazne olupine u koje sadržaje upisuje jedna volja. Lišene su smisla, postoje samo kao ime, prazan zvuk. U njima se ne raspreda pravda, razrešavaju životni konflikti, niti se ogleda društvena dinamika. Jer ta dinamika je umrtvljena, poštuje samo jedan obrazac ponašanja, jedan nalog, a to je ćutati, poslušno slušati, ne davati znake života. Mi ne znamo da li glavna tužiteljka zaista postoji, da li postoji Ustavni sud, da li sudije rasuđuju, da li nas policija brani. Jedan čovek je okružen stotinama ljudi koji ćute, ne žive, ne daju glas od sebe. Ministri i svi ostali su samo pioni, šahovske figure koje najbolji šahista povlači uživajući u igri.

Tanatos, budući u prirodnoj vezi sa destrukcijom i nasiljem, inspiriše, podstiče, upliće se u često ponavljane pretnje kataklizmom, ratom, propašću, smrzavanjem, napadima na državu i „opstanak srpskog naroda“. Zato mediji koje drži vlast vole „totalna uništenja“, „krv koja teče“, mračne priče o ubistvima i ubicama, gadostima, nasilni seks, batine, nasilnički „novogovor“. Sve što poništava život, lepo, dobro, razumno. Uz to ide i sladostrasno objavljivanje stvari koje „deca ne smeju da čuju“ o mlevenim ljudima, strahotama smrti u saobraćajnoj nesreći, objavljivanje detalja monstruoznih zločina.

Smrt, kao što znamo, ume da bude razrešenje patnji i drugih problema i izgleda da je to moguće da se dogodi i celom društvu onda kada se uvede smrtna kazna. Predlog da se uvede smrtna kazna, ponovljen je u poslednje vreme dva puta, navodno zbog monstruoznih ubistava koja su se dogodila poslednjih godinu dana. Ukoliko zaista taj predlog zaživi, ne samo da bi Srbija bila jedina zemlja u Evropi sa tako drastičnim mešanjem tanatosa u stvari društva, već bi njegova moć lako mogla da se dokazuje i na „izdajnicima, „stranim plaćenicima“, „neoustašama“ i ostalim nepodobnim. Tako bi tanatoidna politika definitivno trijumfovala, bez onih, za sada još postojećih, prostora gde stidljivo niče zelena trava.

Nasilje je pokretačka snaga tanatoidne politike. Da li je reč o nasilju koje u potocima, bez reda i poretka, kontaminirano mržnjom i prezirom teče svakodnevno, iz minuta u minut, iz predsednikovih reči, ili bujice neprekidnog blaćenja, pljuvanja, poništavanja, dijabolizacije svega i svih koji nešto misle i smisleno kažu. Ili je reč o bukvalnom, telesnom nasilju koje svugde preti u formi paravojski obrijanih glava ili glava sa kapuljačama. Ili je reč o proširenom svedruštvenom nasilju u školama, na ulicama, u radnim kolektivima, na TV ekranima, društvenim mrežama, svugde, na svakom mestu. Ili je reč o svim formama nasilja koji se sakriju od očiju javnosti, kao i o pretnjama smrću od kojih vrve sve društvene mreže. Ono je svugde oko nas. Igra li tanatos igru sa nama kada se slika Mladića pojavljuje na kalkanima i kada se na mnogim medijima ta slika pretvara u ikonu srpstva.

Da Vas podsetimo:  Krug dvojke

Tanatos je opasan bog, ali mu se u prirodi Eros uspešno suprotstavlja. U ljudskim, a naročito društvenim stvarima ta borba nije ravnopravna. Kada politika pretvara društvo u zbir krotkih, poniženih, u masu siromašnih ljudi, bez potomstva i bez budućnosti, onda Tanatos trijumfuje uništavajući volju da mu se život suprotstavi. I zato je najpogubnija posledica nasilničke, antikulturne, nazadne politike odumiranje životvornih nagona jednog celog društva. Ono pristaje da ne diše vazduh nego otrov, ono pije zagađenu vodu, ono trpi akušersko nasilje, ono se miri da ostaje bez potomaka. Ono ćuti kad je opljačkano, obmanuto, slagano, kada su mu oduzeta prava na rad ako njegovi članovi nemaju odgovarajući politički profil, ono podleže ucenama, pretnjama, ponižavanju elementarne ljudskosti.

Stalno se govori o apatiji građana, ali je ta apatija simptom mnogo opasnijeg kolektivnog mentalnog stanja, gubitka nagona za samoodržanjem. Lišeni nade da je išta moguće promeniti, suočeni sa neumitnošću večitog trajanja istog, iste vlasti, istih priča, istog poniženja, ljudi gube životvorni nagon. Jedino za šta se drže je ideja da mogu da pobegnu ili van zemlje ili u svoje male svetove, nesvesni da su ti mali svetovi samo delovi velikog u kome vlada razarajuća sila tanatosa. Nemost, pristajanje, strah, bezvoljnost, logične su posledice konstantnog delovanja te sile. Dokle god ljudi pristaju da dišu otrov, da nepokretni ćute i ne misle dotle će Eros biti samo sluga moćnijeg gospodara, a znamo gde to vodi.

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime