Da život piše romane, a ponekad i drame, govori i priča naše ovonedeljne sagovornice – nastavnice engleskog jezika, 42-godišnje Novosađanke Mile Marjanac Tiri, majke troje dece koja sa mužem živi i radi u Švedskom gradu Upsala. Njena priča nikog ne ostavlja ravnodušnim jer je, pored svih peripetija u ovoj zemlji, saznala i da boluje od karcinoma dojke i to u trenutku dok nije imala švedski identifikacioni broj. Međutim, hrabro je pobedila bolest, ali njena borba u pronalaženju posla nastavnika tek predstoji.
Mila se rodila na Telepu, tamo je živela deset godina, da bi se kasnije s roditeljima preselila na Novo naselje. Ipak, nije se skrasila u gradu, put ju je odveo u Budvu, a nakon toga i u Švedsku.
– Do četvrtog osnovne sam pohađala osnovnu „Žarko Zrenjanin“ na Limanu 3, a po preseljenu na Naselje, nastavljam školovanje u školi „Prva vojvođanska brigada“. Nakon toga upisujem Karlovačku gimnaziju, a posle i Filozofski faks, odsek Ruski jezik i književnost. Kada sam došla do apsolventskog, udala sam se i rodila prvog sina, a u tom periodu smo živeli s porodicom mog muža na Klisi. Čim je sin napunio šest meseci zaposlila sam se u jednoj privatnoj firmi kao prevodilac engleskog i ruskog jezika, a naravno da sam planirala i da diplomiram, jer su mi ostala ona čuvena „dva ispita i diplomski“. Međutim, moja majka se razbolela i posle dve godine borbe sa kancerom je i preminula – priča Mila za naš portal.
Te iste godine ostaje trudna sa drugim sinom, ali zbog toga u firmi u kojoj je radila dobija otkaz, uz obrazloženje da „nije tražila dozvolu da rađa decu i time je samo naštetila njihovim poslovnim planovima“. To joj je u rodnom gradu bila treća firma u kojoj je radila. Ni u prve dve se nije baš slavno provela.
– Nakon reakcije vlasnika na moju trudnoću, svega mi je bilo dosta, došla sam kući i rekla sam suprugu: „Selimo se, Bilo kuda. Gde god nađeš posao, ionako sam trudna, pa neću moći da radim“. Diplomski je morao da sačeka. Dala sam ta dva preostala ispita za tih pet godina braka, ali mi je još diplomski ostao. Otišli smo da živimo u Budvu jer je jedna poznanica znala za firmu u tom gradu iz branše u kojoj je pre toga radio moj suprug. I moj muž je još jedna tipična novosadska priča jer je prvi pravi posao našao sa 29 godina, mada je završio elektrotehničku srednju školu – objašnjava ova Novosađanka.
Nakon porođaja preselili su se u Budvu, gde je Mila pored čuvanja dece, povremeno radila i kao prevodilac. Nakon toga, zaposlila se kao sekretarica, ali je ubrzo shvatila da na primorju nema posla tokom zimskih meseci. Tada je odlučila da otvori školu stranih jezika u kojoj je uspešno poslovala pet godina i gde je imala oko 200 đaka. U međuvremenu, u Crnoj Gori rađa i treće dete. Međutim, taman kad su mislili da im je krenulo, morali su da odu po Milinog oca koji je bio u domu na Novom naselju, jer više nisu mogli da plaćaju usluge gerontološkog centra. U tom periodu naša sagovornica zbog diplomskog živi na relaciji Budva–Novi Sad i priznaje da joj je to sve bilo veoma naporno. I baš kada je diplomirala, otac joj umire, a istovremeno saznaje da mlađi sin ima blage smetnje u razvoju i da zbog toga preživljava traume u školi. To je bio osnovni razlog zbog kojeg su razmišljali da se presele u veću i otvoreniju sredinu. Posla u školici je bilo sve manje te, nakon sedam godina života u Budvi, porodica Marjanac Tiri, odlazi za boljim životom u Švedski grad Upsalu.
– Muž i deca su napravili mađarske pasoše, a taj proces je trajao oko godinu dana. Po odlasku u Švedsku bila sam bez posla i sa troje dece. Gazdarica stana nas je čekala za plaćanje stanarine. Kada se muž konačno zaposlio kao čistač kuća i stanova, pozajmili smo novac kako bismo kupili polovni auto sa kojim bi on mogao da vozi u okolini Upsale i čisti kuće. Ipak, nailazimo i na poteškoće jer su supruga dva puta odbijali za dobijanje ličnog broja u Švedskoj sa kojim se stiču i sva prava poput zdravstvenog i socijalnog – priča Mila.
Nakon silnih peripetija, sreća im se osmehnula, jer muž pronalazi posao električara, gde i sada radi, a i Mila ubrzo dobija boravišnu vizu na pet godina i to kao supruga građanina Evropske unije. I taman kada su mislili da će sve biti u redu, kreću muke ove Novosađanke.
– Sreća je bila kratkog daha, pošto saznajem da bolujem od raka dojke, a tada još uvek nismo dobili one lične brojeve (nešto poput JMBG). Ipak, uz božju pomoć i to uspevamo da sredimo, ja sam operisana, prošla sam hemoterapiju i zračenje, skoro pa besplatno. U to vreme suprug je zarađivao 1.300 evra, što nije bilo dovoljno za petočlanu porodicu, jer smo samo stan plaćali 900 evra. Tada iznajmljujemo vikendicu u kojoj smo mogli da živimo koliko god hoćemo. Međutim jedina mana je ta što se ona nalazila na oko 20 kilometara od grada, a imali smo i grejanje na struju u državi gde je 10 meseci hladno. Nakon četiri godine se selimo u „državni stan“ sa centralnim grejanjem i tu trenutno živimo pune dve godine i plaćajmo komunalije oko 1.300 evra. Stan se nalazi na 3 kilometra od centra grada, kraj prelepog parka, ali u lošem kvartu i sa komšijama sa svih strana sveta – predočava naša sagovornica.
Prema njenim rečima u tom kvartu je visok procenat kriminala gledajući na druge delove grada gde je mahom švedsko stanovništvo. Njima ovde trenutno nije prijatno, jer ispod njihove terase često puše travu, a bilo je čak i pucnjave pored dečjeg igrališta. Policija im je čest gost u kraju i često se čuje galama, muzika i vika na raznim jezicima.
– Užasan mi je kraj, jer kad je lepo vreme pojedine komšije urlaju dok razgovaraju preko telefona na svojim balkonima, drugi prave roštilj uz veliku pomoć kerozina na ćumuru, pa mi se nekad čini da živimo na aerodromu, a ne u gradu. To ima i svoje dobre strane, jer i ja mogu da odvrnem moju ex-yu muziku koliko god želim ili da se dovikujem sa mojom decom sa balkona, a da to nikome ne zasmeta. Inače u „švedskijim“ kvartovima komšije znaju da se žale što vam je prozor otvoren ili što vičete dok pričate, što puštate muziku ili što se deca glasno igraju – opisuje ova Novosađanka.
Mila je takođe našla posao jer, kako kaže, sa jednom platom u Švedskoj ne može da se živi. Prvo je bila zamena profesora u privatnoj školi, a uporedo sa tim je učila švedski na njihovim opštinskim besplatnim kursevima za strance. Završila je prvi nivo A1–A2 i onda nastavila i sama da uči jezik, jer joj je njihov tempo bio prespor i komunikativni način obuke mučan. Plata joj je u tom periodu bila 70 do maksimalnih 400 evra. Zbog toga se u opštini prijavila na konkurs za zamenu u njihovim državnim školama i, na svu sreću, na lošem švedskom je prošla intervju. Tada je pozivaju na razne zamene i to za mizernu platu. Počela je da radi i u školi u kraju gde sad žive, a kada je videla kakav haos vlada u školi uspela je da ubedi zamenicu direktora da joj daju šansu kao profesoru engleskog. Dobila je ugovor na dve nedelje, a posle na još mesec dana. I tako mesec po mesec – odradila je celu školsku godinu. Bilo je dana kada se bojala da će neko doći i preuzeti joj posao, jer je sve vreme oglas za to radno mesto bio otvoren. Ipak, imala je sreće, jer niko nije hteo da radi u ovom kraju. Njoj, zbog porodice i egzistencije u tim momentima nisu smetale ni uvrede, ni psovke, ni nered na časovima. Samo joj je bilo važno da njena porodica ima za račune i hranu. Ipak uspeva da dobije ugovor na još godinu dana, a uz rad, oporavak od bolesti i brigu o porodici, bilo joj je i važno da položi švedski na akademskom nivou C1, i da nakon toga položi ispite koji su joj falili da bi dobila licencu nastavnika u školi.
– Nadala sam se da će mi direktorka izaći u susret i dati mi 50 odsto zaposlenja dok učim. Položila sam C1 u junu, a otkaz dobijam u martu. Ustvari, nisu mi produžili ugovor. Zato upisujem dva fakulteta istovremeno, jedan je program za strane nastavnike u Švedskoj na Stokholmskom Univerzitetu gde pohađam pedagogiju, a uporedo sam na master studijama iz engleske književnosti na Upsalskom Univerzitetu. Zapravo shvatila sam da za nastavnike ruskog u Švedskoj posla nema i da moram da se prekvalifikujem – naglašava Mila.
Ona kaže da su u Švedskoj stalno bili na nekom rubu egzistencije i stoga je morala da podigne i studentski kredit jer, kad poplaćaju račune i hranu, za dečju garderobu im skoro ništa ne ostane.
– Odeća je ogromna stavka, a ovde ne vredi da živite bez tople i kvalitetne obuće i garderobe. Bez ski odela ili skafandera ne vredi izlaziti na ulicu, a on košta 80 evra dok su nove kvalitetnije čizme oko 50, s tim da nama sve to treba puta tri. Zato smo odeću kupovala u second hand radnjama po povoljnim cenama. Pošto smo upoznavali sve više naših ljudi počeli smo da dobijamo polovnu odeću od dece prijatelja, ali smo kupovali i novo – priča sagovornica.
Kažu da sreća prati hrabre, pa se tako i ovoj porodici ponovo osmehnula. Zaposlila se kao nastavnica srpskog jezika sa 50 odsto radnog vremena i to u jednoj školi koja se nalazi u severnom delu Stokholma na oko 50 kilometara od njene kuće. Tamo predaje dva dana nedeljno, a treći radi kod kuće pripreme. Deca joj sada imaju 9, 14 i 18 godina.
– Na polugodištu sam dobila ponudu da se vratim u staru školu kao zamena i, naravno, pristala. Trenutno radim kao nastavnica engleskog puno radno vreme u kraju gde i živim. Posle pet godina borbe dobila sam licencu u februaru ove godine za ruski, engleski i srpski jezik kao maternji, a i dalje tražim stalni posao. Oglasa za posao u Upsali nema, pa sam aplicirala za posao u Stokholmu koji se nalazi na nekih 70 kilometara južno od nas. Znači da mi vozom od Upsala do glavnog grada Švedske treba oko 2 sata. Ipak, zaboravim na sve probleme, kada se setim da ćemo u junu čim se zavši škola doći na odmor kod babe i dede na Klisu, a kasnije idemo i u Budvu na more, jer treba napuniti baterije za večitu borbu imigranata u novoj sredini na novom jeziku – završava svoju ispovest ova hrabra Novosađanka.
Autor: Ljiljana Natošević Milovanović
Fotografije: Privatna arhiva Mile Marjanac Tiri
Izvor: mojnovisad.com
