U Užicu je Milošević (SPS) na prvim izborima 1990. izgubio (u drugom krugu) oba poslanička mesta iako je imao jake kandidate. Tada je bio većinski izborni sistem. Čačani su masovno došli u jesen 1996. na demonstracije u Užice povodom izborne krađe, kao što su zajedno pobedili i 5. oktobra. Ne treba podcenjivati slobodarski i demokratski duh zapadne Srbije.
Na klackalici javnog mnjenja, Vučić „doziranom represijom“ pokušava i uspeva da mobiliše svoje zavetnike-lojaliste, ali istovremeno jača i homogenizuje oponente. I tu zaista ponekad treba apotekarski dozirati, biti gotovo filigranski vešt oko rejtinga, a pendrek nije lak, senzibilan, za takve proporcije. Ideal je efikasnost francuske policije, a bez francuske demokratije.
Vole ovdašnji autoritarci da kažu – ’’kako bi Putin ovo razjurio“ (nalazimo to u fokus grupama), ali istraživanja javnog mnjenja takođe pokazuju da, uprkos izraženoj autoritarnosti, Srbija ipak nije Rusija i Belorusija i da preterana represija nije nešto što bi odobrili baš svi koji su za Vučića.
E, sad jeste paradoks da u nekim strukturama vlasti i njihovim elitama nakon 5. oktobra nije bilo razumevanja za izgradnju autoputa ka zapadnoj Srbiji, iako je ovaj deo zemlje dao mnogo za promene. Čak su se sprdali govoreći kako bi to ’’bio put za Veljino selo’’, pošto je Velimir Ilić bio najglasniji zagovornik izgradnje tog puta znajući njegovu potrebu. Paradoks je da je put do Požege stigao upravo za Vučićeva vakta. Koštunica je taj put video kao propuštenu šansu da se očuva državna zajednica Srbije i Crne Gore (bar mi je tako rekao), dok je Tadić tu bio najkonkretniji – jedan dan je, pričao mi je, spremio mapu Srbije, nabavio dobar konjak i pozvao Milutina Mrkonjića da crtaju koridore, naravno i ovaj 11 ka Požegi kao prioritet. I projekat je krenuo. Vučić jeste krenuo ofanzivno u prevazilaženje infrastrukturne zaostalosti Srbije. Koliko je to zaista koštalo i kako se radilo, to će sutra možda neko i zvanično odgovoriti.
autor teksta:Zoran Panović Demostat | Demostat
Evo ga još jedan jul. Kalendarski. I nije baš kul (ni kod nas, ni u svetu). Nije ’’jul je kul’’, kao u marketingu JUL-a (Jugoslovenske levice, partije čiji je predsednik bio režiser Ljubiša Ristić i koja se raspala posle promena 5. oktobra, ali čiji duh živi u Vučićevom režimu).
Miloševićeva supruga Mirjana Mira Marković, prava šefica i ideolog JUL-a, je svojom prepoznatljivom polit-lirikom opisivala političku metaforičnost: ’’Jul je najlepši mesec u godini, sunce je na vrhuncu, priroda je u zenitu, žanje se žito, sve cveta i rađa, život je u svom najlepšem obliku. A i u julu su bili ustanci za slobodu u skoro svim jugoslovenskim republikama’’. Takozvano ’’opštejugoslovenstvo i demokratski socijalizam’’, iz programa partije nisu baš bili zaživeli.
Iako ovaj jul, leta 2025. klimatski, nije baš jul iz sećanja Mire Marković, pitoreskan mesec idealan za akvarele, bez globalnog zagrevanja i superćelijskih oluja (o čemu se nije baš govorilo krajem 20. veka), julovska ideološka budnost iz devedesetih prepoznala bi današnju odlučnu borbu „progresivnih snaga“. I kod nas, i u svetu. Prepoznala bi i dinamiku unutrašnjeg neprijatelja i snage iz inostranstva koje ga podržavaju.
Uglavnom, u drugoj polovini ovog klimatski i politički nepitoresknog jula, kabinet Đura Macuta, sa duhom Patriotskog saveza (neomasovljenog projekta JUL-a na koji podseća Vučićev neformalni pokret za narod i državu), obeležiće prvih sto dana, što je vreme kad se podvlače prvi utisci i rezultati. Iako, ruku na srce, opozicija i studenti nisu dali džentlemenskih sto dana ’’mira’’ ovom kabinetu. Mada bi krajnje cinično bilo da je neko iz vlasti podsetio na taj manir iz uređenih parlamentarnih demokratija. Članovi vlade Đura Macuta položili su zakletvu pred poslanicima Skupštine Srbije 16. aprila 2025. Bude li se obraćao povodom sto dana svog kabineta, Macut će moći da se podiči da je bio u Nevesinju na obeležavanju 150 godina od ustanka „Nevesinjska puška“, da tamo nije zadremao kao njegov ministar Dačić, a možda će navesti i zbirno broj uhapšenih i prebijenih tokom njegovih prvih sto dana? Inače, ono skandiranje ’’svi, svi, svi’’ posle demonstracija 9. marta 1991. nije nikakav populizam, za one mlađe koji ne znaju, a čuli su za to, već to znači da svi uhapšeni u borbi za demokratiju i protiv medijske manipulacije budu pušteni.
I ovog jula je ’’Sa Ovčara i Kablara pesma stara“. U Užicu je Milošević (SPS) na prvim izborima 1990. izgubio (u drugom krugu) oba poslanička mesta iako je imao jake kandidate. Tada je bio većinski izborni sistem. Čačani su masovno došli u jesen 1996. na demonstracije u Užice povodom izborne krađe, kao što su zajedno pobedili i 5. oktobra. Ne treba podcenjivati slobodarski i demokratski duh zapadne Srbije.
E, sad jeste paradoks da u nekim strukturama vlasti i njihovim elitama nakon 5. oktobra nije bilo razumevanja za izgradnju autoputa ka zapadnoj Srbiji, iako je ovaj deo zemlje dao mnogo za promene. Čak su se sprdali govoreći kako bi to ’’bio put za Veljino selo’’, pošto je Velimir Ilić bio najglasniji zagovornik izgradnje tog puta znajući njegovu potrebu. Paradoks je da je put do Požege stigao upravo za Vučićeva vakta. Koštunica je taj put video kao propuštenu šansu da se očuva državna zajednica Srbije i Crne Gore (bar mi je tako rekao), dok je Tadić tu bio najkonkretniji – jedan dan je, pričao mi je, spremio mapu Srbije, nabavio dobar konjak i pozvao Milutina Mrkonjića da crtaju koridore, naravno i ovaj 11 ka Požegi kao prioritet. I projekat je krenuo. Vučić jeste krenuo ofanzivno u prevazilaženje infrastrukturne zaostalosti Srbije. Koliko je to zaista koštalo i kako se radilo, to će sutra možda neko i zvanično odgovoriti. Dosta toga je napravljeno, ali tragedija prouzrokovana rušenjem nadstrešnice na želežničkoj stanici u Novom Sadu dovela je i do reputacionog rizika neimarstva ove vlasti. To je pratilo i otvaranje deonice Pakovraće (Čačak) – Prilipac (Požega). U obraćanju, tim povodom, Vučić nije propustio šansu da u svojoj verziji ’’Sa Ovčara i Kablara’’ uvredi dobar deo građana Srbije i još jednom demonstrira gađenje prema 5. oktobru. Opet paradoksalno, ali da nije bilo 5. oktobra, Vučić ne bi ni mogao da vodi ovakvu spoljnu i ekonomsku politiku. Takođe, bez dosovskih konvertita ne bi imao deceniju i kusur stabilne vlasti. Kaže Vučić: „Dođu vremena kad sav talog socijalni, mulj, sve najgore u jednom društvu ispliva. To nam se događalo 2000. godine, to nam se događalo i sad, te smo lekcije prošli i naučili. I zato ih pobeđujemo’’. Samo što se ovoga puta ta pobeda onih „pristojnih“ odlaže jer se ne raspisuju izbori, a uzurpatorski utisak vlasti ’’pristojnih’’ postaje sve veći. Onaj Vučićev „narod koji brani državu“ nije lako pretočiti u većinu, i uz razrađene algoritme izborne patologije. Može li Vučić da održi miting ili javno obraćanje sem u strogo kontrolisanim uslovima? Najapsurdnije je to, kad bi Vučić i u demokratskim uslovima, ne ovim njegovim izbornim, pobedio, da li bi ta pobeda išta značila u smislu legitimiteta jer i percepcija je deo legitimiteta. Ako Srbija teško može postati baš uređena država skandinavskog tipa, teško može bez tenzija trajati i kao zabran jednog čoveka i njegove klike. Podrška koju ima Vučić i njegova narodna, policijsko-penzionerska država, i dalje nije mala (javni sektor oportuno je i dalje većinski na njegovoj strani), ali je nedovoljna za vlast svuda i na svim nivoima. Na klackalici javnog mnjenja, Vučić „doziranom represijom“ pokušava i uspeva da mobiliše svoje zavetnike-lojaliste, ali istovreme jača i homogenizuje oponente. I tu zaista ponekad treba apotekarski dozirati, biti gotovo filigranski vešt oko rejtinga, a pendrek nije lak, senzibilan, za takve proporcije. Ideal je efikasnost francuske policije, a bez francuske demokratije. Vole ovdašnji autoritarci da kažu – ’’kako bi Putin ovo razjurio“ (nalazimo to u fokus grupama), ali istraživanja javnog mnenja takođe pokazu da, uprkos izraženoj autoritarnosti, Srbija ipak nije Rusija i Belorusija i da preterana represija nije nešto što bi odobrili baš svi koji su za Vučića, iako on stalno sračunato naglašava bes naroda zbog blokada koji jedino on na jedvite jade obuzdava. Protesti jesu rasklimatali podršku Vučiću, mada je nisu okrnjili (donekle pasivizirali jesu), ali su zato mobilisali protivnike, za politiku zainteresovali aptsinente i one činilo se definitivno razočarane.
Inače, ako Vučić smatra da je nemoralno što je Milošević na Vidovdan izručen Haškom tribunalu, zašto je onda otvorio deonicu autoputa na dan otvaranja ’’rekonstruisane’’ železničke stanice u Novom Sadu (5. jula 2024)? Ako već drži do koincidencija i simbolike.
Ipak je bila relaksiranija atmosfera u Grdelici maja 2019: Pesma Radiše Uroševića (ali ne ona „što si deda zapalio slike da ne gledam bradate vojnike?“), pa citat Ajn Rend, autorke ultimativnog „Pobunjenog Atlasa“ – tog „Gospodara prstenova“ individualističke teorije objektivizma. Gde bi se simbolički sreli Radiša Urošević i Ajn Rend sem kod Vučića u Grdelici, tačnije kod mosta Vrla u Vladičinom Hanu na otvaranju južnog kraka Koridora 10. Podsetimo se: Prvo je u govoru predsednik Vučić pomenuo Ajn Rend, da bi se uz vatromet s mosta osvetljenog u bojama srpske zastave zaorilo „Igrale se delije…“ s nekog nosača zvuka Radiše Uroševića. Mediji su naširoko izveštavali da je Vučić citirao i Andrića i Pekića. A i kad znamo koga je sve Vučić citirao posle Vebera – od Veberu bliskog Lutera, pa katolika iz Kelna – Adenauera, Lajbnica i njegovog famoznog „dovoljnog razloga“, Marka Tvena, Frenklina Delana Ruzvelta, Kenedija, Čerčila, Majkla Džordana, Ljubomira Simovića…, citiranja su pomalo i izgubila smisao, jer su sve više ulazila u raskorak sa propagandom i praksom.
Ovaj jul obeležio je i mastodontski Tompsonov koncert na zagrebačkom Hipodromu. I ovaj koncert, i zvanično ustoličenje Tompsona za propovednika Hrvata, u trenu su obesmislili celu hrvatsku, živu i neživu, estradu: Parni valjak, Film, Oliver Dragojević, Nina Badrić, Aerodrom, Tereza Kesovija, Novi fosili, Mišo Kovač, Vice Vukov…, kako svi deluju mali i nebitni pred domovinskim Monolitom. Većina hrvatske estrade imala je i izvesni regionalni (da ne kažemo jugoslovenski) kontekst, jer gde bi ih inače drugde slušali i gde bi zarađivali. Ali sad gde god dođu i ako dođu na prostorima bivše zajedničke države, teško će odagnati taj utisak inferiornosti, možda i izvesne nelagode, koliko su mali i nebitni prema domovinskim nadbićem i njegovim ustašofilnim hevi-sevdahom.
Čak i ’’najčuveniji’’ koncert Prljavog kazališta, onaj „Zabranjeni koncert“ na Trgu Republike u Zagrebu 17. oktobra 1989. godine koji je okupio preko 200 hiljada ljudi i smatra se jednim od najvažnijih događaja u istoriji benda, sve sa ’’Ružom Hrvatskom’’ samo je uvertira za ovu sad epifaniju. Moguće da se Jugoslavija raspala baš na ovom koncertu simbolički. Moguće da se SFRJ simbolički raspala 1984, na proslavi Trinaest stoljeća kršćanstva u Hrvata u Mariji Bistrici iako papa Vojtila tada nije došao jer mu je državni vrh SFRJ to uslovio posetom Kući cveća i Jasenovcu.
Iste godine – 1981. izbile su žestoke demonstracije Albanaca na Kosovu i navodno se ukazala Gospa u Međugorju, što je realno nagovestilo kraj Titolenda.
Branko Mikulić je bio premijer Jugoslavije od maja 1986. do marta 1989. dakle, posle Milke Planinc, a pre Ante Markovića. Bio je prethodno jedan od najzaslužnijih političara da 14. Zimske olimpijske igre dobije Sarajevo, inače grad koji nije imao sportsku infrastrukturu niti velike tradicije u zimskim sportovima, u poređenju sa SR Slovenijom. Kao visoki funkcioner Bosne i Hercegovine i partijski ideolog u svom govoru na herojskom Tjentištu 4. jula 1981. na ondašnji državni praznik Dan borca, Branko Mikulić je okupljenim novinarima bez ustezanja izjavio „da su međugorsku Gospu izmislili kleronacionalisti“. Da li je ova Gospa – za neke emotivan, za druge bizaran trenutak na Tompsonovom koncertu kada su se na hipodromskoj bini uz pomoć dronova, formirali oblici Device Marije i krsta – upravo ona Gospa iz Međugorja?
Uglavnom, RTS je u Vučićevoj Srbiji daleko profesionalnije izveštavao o Tompsonovom koncertu, nego što je Miloševićev RTS izveštavao o padu Knina. Prepoznata je propagandna šansa i Vučićevi mediji su naglašavanjem proustaškog konteksta Tompsonovog koncerta probali da podsete analogno na „srpske ustaše“ koje sprovode „obojenu revoluciju“ i kojima su ovi u Zagrebu valjda „mentori“.
U sedištu Evropske komisije u Briselu „za sada nisu imali komentar“ na klerofašistički kontekst koncerta, a s obzirom da je Hrvatska ostvarila sve svoje glavne geopolitičke ciljeve, da ironija bude veća, Tompson je na Hipodromu komotno mogao da otpeva i „Insieme“, pesmu o ujedinjenoj Evropi sa kojom je Toto Kutunjo pobedio na „pesmi Evrovizije“ u Zagrebu 1990. u dvorani „Vatroslav Lisinski“.
Tompsonov koncert je još jedna potvrda da ratovi u kojima se raspala Jugoslavija nisu bili nikavi građanski (ideološki) ratovi već etnički i religijski. Tek nisu bili ’’bratoubilački“ ratovi uprkos istom jeziku. Tompsona bez prevoda razumeju samo Srbi, Bošnjaci i Crnogorci. Takvi, bratoubilački ratovi, bili bi, možda rat Srba i Crnogoraca, ili Hrvata i Albanaca (pre svega kosovskih), ali ovi narodi nisu ratovali jedni protiv drugih u raspadu SFRJ. Hrvati i Albanci su baš u to vreme izgradili pravo bratstvo, pa je hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović u Tirani jednom prilikom Hrvate i Albance nazvala „braćom po oružju“. Sigurno ne misleći na istoimeni album Dire Straits. Sa Tompsonovim koncertom takozvani Region je još dalje od mogućnosti uspostavljanja produktivnog, „prosvećenog antijugoslovenstva“.
Retuđmanizovanu Hrvatsku, sa filoustaškim elementima, niko neće izbaciti iz EU, dok rešešeljizovanu Srbiju niko neće primiti u EU. S tom olakšavajućom okolnošću što rešešeljizovana Srbija i ne želi preterano u EU. Sumnjamo da je Vučić ikada pitao svog prijatelja Orbana da li ga Tuđman još “nadahnjuje“ kako je ovaj izjavio nakon Tuđmanove sahrane kojoj je kao mladi mađarski premijer prisustvovao 13. decembra 1999. na zagrebačkom groblju Mirogoju. U (neo)šešeljevskim projekcijama, sutra Rijeka opet može biti mađarska, dok je po staroj projekciji granica Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, Rijeka valjda ostala u Hrvatskoj. Da li je ikad Vučić zamerio lideru Hrvata u BiH Draganu Čoviću što je smatrao da bi Tompsonov koncert u Mostaru bio samo muzički događaj, odnosno da li bi još jednog svog političkog prijatelja- Janeza Janšu koji se sad pojavio sa ženom na zagrebačkom Hipodromu nazvao „slovenačkim ustašom“, kao što ove naše ovde zove „ustašama“ ili ’’žutim ustašama’’.
Inače, do februara 2021. na relativno česta pitanja, mogu li odnosi Srbije i Hrvatske biti bolji i kad, uvek sam govorio da mogu ali pod uslovom da predsednik Hrvatske bude Milan Bandić, a Srbije Dragan Marković Palma. Kad je Bandić umro 28. februara 2021. i ta mogućnost je nestala. Umro je i Palma ali ostaće reči sa njihovog sastanka u Zagrebu iz 2018, pune uvažavanja, antiratne, sa pogledom napred, sa mnogo ekonomske saradnje, za život za svoju zemlju, a ne za rat, bez foliranja i bez patetike dirigovanog pomirenja. Vučić je pre neki dan prisustvovao otvaranju turističkog kompleksa i memorijalnog parka ’’Dragan Marković Palma’’ u Jagodini, ali pored mnogo lepih reči o Palmi nije se setio da pomene njegovu i Bandićevu viziju.
Sociolog Benedikt Anderson, koji je tako dobro pisao o nacijama kao imaginarnim političkim zajednicama, ne pominje bez razloga tvrdu vezu nacionalizma i kulta mrtvih. Nezamisliv je grob neznanog marksiste ili liberala, kako ironično primećuje profesor Todor Kuljić koji se bavio tanatosociologijom – sociologijom smrti. Taj kult obeležio je i Tompsonov koncert uz pseudohrišansku, simboliku.
Za kraj poučan citat iz klasičnog dela hrvatskog sociologa Rudija Supeka ’’Društvene predrasude: Socijalno-psihološka razmatranja’’, objavljenog davne 1975: „Nacionalizam i šovinizam u razvijenom društvu uvek nosi crte kolektivne neuroze, i nije čudno što okuplja veliki broj neuravnoteženih i nedozrelih ličnosti… ’’ Među tim nedozrelim su valjda i oni mladi ljudi koji su pre Tompsona na Hipodromu išli na Prijovićku u zagrebačku Arenu. A moj prijatelj, profesor iz Hrvatske kaže mi da ima i takvih, i time donekle proba da smanji nelagodu koju oseća.
