Iako nam je u ovoj večeri svima srce s jadnom ženom koju horda moralnih nakaza, najblaže rečeno, muči (jer ništa drugo osim toga i ne mogu niti umeju); ipak bih se osvrnuo na jedan citat iz programa Euronews-a, tog programa za informerizovane ljude koji vole da misle za sebe da su emancipovani, jer je sadržina te izjave značajna za ove događaje. Neću deliti link ka videu, niti ko je autor, iz prostog razloga jer je nebitno o kojem se ‘objet a’ tačno radi. “Nestajući medijator” značajan je u onoj meri u kojoj nas vodi ka suštini onoga šta se trenutno dešava kod Ćacilenda. Platformiranje osobe, kao i različiti ad hominemi, samo bi nas odvlačili s teme, ali upućeni će prepoznati o kome se radi.
“Naša država se ponaša kao da je obojena revolucija (na delu, sve i da nije, prim.aut.), i jedna od ključnih stvari u pokušaju sprečavanja obojene revolucije, ili toga da ona bude uspešna onda kada je pokušana, ili kada traje mesecima, jeste upravo da se obezbedi prostor oko ključnih institucija u kojima se vrši vlast. Kod nas je to Skupština, zbog aveti 5. oktobra, predsedništvo itd. Kako bi se zauzeo simbolički, ali pre svega jedan fizički prostor. […] U tom smislu tzv. Ćacilend od početka ima svoju bezbednosnu ulogu. […] Ćacilend nije napravljen da bi tu sedeli studenti nego kako bi se sprečilo zauzimanje najvažnijih institucija.”
Ovo nije prvi put da se ova “istina” o Ćacilendu iznosi u javnosti. Nije prvi put čak ni za medije brliske vlastima, međutim, sva ta ranija obraćanja su uvek bila na nivou glasine. Neko kod Pavićevića iznosi neki paušalni utisak, Vučić i podanici govore kako je Ćacilend spasao zemlju, kako su sprečili upad u instituacije itd. Dakle, ne radi se o novoj ideji, ali ona do sada nije mogla biti artikulisana na ovakav način i ovako direktno. Bio je potreban eufemizam kojim bi se, s jedne strane, maskirala prava namena, a s druge strane, koji bi trebalo da liči na kopiju blokada.
Uopšte, sama reč “ćaci”, koja je u opozicionom diskursu u potpunosti zamenila “sendvičare”, u osnovi je greška u pisanju grafita, čime je ilustrativno sažela glavni sukob društva u kojem studenti i đaci obrazovnih ustanova istupaju protiv vlasti lažnih diploma, koja apeluje na autoritet koji su vidno i nepovratno izgubili. Za potrebe sukoba lažnih autoriteta protiv učenika obrazovnih ustanova, bilo je potrebno naći, ne samo obrazovane ljude koji su spremni da govore protiv blokada, već i svoje učenike koji prave svoje blokade, nalik studentskim, jer su studenti imuni na dosadašnju municiju protiv žitih. Za te potrebe isticali su nepotizam i sklonost univerziteta ka korupciji, poredile su se ocene iz indeksa i koješta, ali ta dezavujisanja su Trojanski konj kako bi se na mala vrata, usred grada i za svaki slučaj, podigao paravojni park kako im se ne bi dogodio peti oktobar.
U tom smislu, iako ranije pomenuta izjava kod većine izaziva niz reakcija na spektru besa i podsmeha: jer gde se dadoše “studenti koji žele da uče” i “prezreni ćaciji koji nemaju gde da vide ćirilicu”; izjava je u suštini nesvesni trojanski konj, kako bi nam se prošverčovala umrlica eufemizma “studenti koji žele da uče”. Pošto je eufemizam umro, sada smo spremni da kažemo čemu Ćacilend zaista služi.
Eufemizam je bio potreban kao sredstvo “proizvodnje pristanka”, tj. kao potez u simboličkoj borbi za osvajanje autoriteta, dok je fizički Ćacilend blatnjavi tor koji narodu treba da ogadi prilazak institucijama.
Činjenica da je eufemizam mrtav ne govori nam samo da vlast više ne zanima da glume kako postoje jedni i drugi studenti, da ih ne zanima “učenje” i još koješta. Mnogo značajnije, to što ne govore o “studentima koji žele da uče”, znači da su (svesno ili nesvesno) prihvatili simbolični poraz na polju borbe za autoritet. Priznali su da su studenti, njihovi roditelji, bliži i dalji rođaci i prijatelji izgubljeni kao adresati propagande i da u očima tih ljudi “Država” sa SNS-om na čelu nikad neće biti autoritet tim ljudima, koliko god ih tukli, lažirali bombe, ucenjivali ih, dezavujisali i sl. Eufemizam je mrtav jer nemaju pred kime da se preve i ustežu. Mrtav je jer niti osvaja simbolički prostor, a skrivanjem prave namere gube i fizički prostor. Jedino je ostala čista i banalna moć, koju nastavljaju da koriste i zloupotrebljavaju.
Moralne nakaze koje ženi koja je izgubila dete, nakon obrušavanja 300 tona betona, puštaju Tata od Baje Malog Knindže, sa akcentom na “”stihove””: “nema niko muda da vodi ga do suda”, u danu u kojem režimski mediji kukakju o korumpiranom sudstvu, ne pokazuje samo jednu nakaznu okrutnost i manjak dostojanstva, koliko pokušaj umanjenja štete. Nema više borbe za simbolički prostor, a po svemu sudeći gube bitku i za fizički prostor. Još im jedino ostaje da obezbede i utiču na formu i razmeru sopstvenog poraza, zbog čega sada nude izvinjenja, nude neke svoje krivce koji su odgovorni i sl. — ali u svom frustrirajućem i nakaznom koprcanju, iz dana u dan sve više gube, i verovatno se pitaju koliko će njihovih gubitaka biti dovoljno da zadovolji besan narod, zanemarujući da su za sobom ostavili takav ponor u srcima celog naroda da nema ničeg što može da zadovolji tu prazninu.
Autor: Nikola Jović
