Dvadeset godina „Bolonje“ – dežurnog krivca srpskog visokog obrazovanja

5
96
Prijemni na fakultetu Foto: Dušan Aničić / Tanjug

Imam razloga da verujem da bi podrška javnosti kakvu je dobila inicijativa Pokreta Kreni-Promeni za zabranu eksploatacije litijuma i bora bila ista, ako ne i veća, i da je u anketi pisalo: Da li ste za to da Srbija istupi iz Bolonjskog procesa?

Naš narod o Bolonjskoj reformi evropskog visokog obrazovanja nema pojma, taman koliko ništa ne zna ni o procesu iskopavanja lakih metala, zato ne sumnjam da bi i ovaj upit skupio na hiljade potpisa.

Ali za razliku od kolektivnog odijuma prema litijumu i boru, koji je rezultat relativno kratke antirudarske kampanje povremeno vođene piromansko-populističkom retorikom, do svenarodnog nepoverenja prema „Bolonji“ nije došlo naglo, ono je prouzrokovano manje besnom, ali zato upornom i dugotrajnom kritikom ove panevropske obrazovne reforme.

Srbija je Bolonjskom procesu pristupila 2003. godine na Ministarskoj konferenciji u Berlinu i evo u septembru će biti punih dvadeset godina od kako „Bolonja” ima ulogu Dežurnog krivca u našem visokom obrazovanju.

U to da nam je Ona upropastila fakultete danas veruju mnogi građani Srbije, nezavisno od nivoa obrazovanja ili sopstvenog znanja o tome šta ova reforma zapravo predstavlja. Zašto je to tako?

Razlog svakako nije to što Bolonjsku reformu okrivljuju besposleni (a sveznajući) likovi u treger-majicama, ispred kiosk-prodavnica na periferiji grada, već činjenica da to isto čine pojedini intelektualci, odnosno članovi akademske zajednice i to u gledanim medijima.

Među njima su i neki veoma ugledni univerzitetski profesori čija se javna istupanja prate i slušaju, oni bi najviše trebalo da paze kada bez argumenata i u objektivnom nedostatku analiza i podataka – dakle, samo na osnovu ličnog i svakako ograničenog uvida – iznose svoje brzo(kuso)umne stavove o tome kako je „’Bolonja’ kriva za sve što danas ne valja na našim univerzitetima“.

Da Vas podsetimo:  DOKLE NEJEDINSTVA I NESLOGE BRAĆO SRBI?

Nije problem reći da je naše visoko obrazovanje dobrano propalo od kada smo pristupili Bolonjskom procesu, ali je površno i pre svega neodgovorno misliti da u tome postoji i uzročno-posledični odnos.

Posrtanje našeg visokog školstva je kontinuirani proces, na njega Bolonjska reforma nije mogla suštinski da utiče – ni negativno, ali nažalost ni pozitivno.

Izuzev efikasnijeg studiranja zahvaljujući kojem smo po broju visokoobrazovanih građana u dobi 30-34 godina danas bliži EU proseku (Srbija: 20% /2011/, 33% /2020/, EU: 40%), i osim izvesnog povećanja mobilnosti nastavnika i studenata, nema mnogo drugih merljivih uspeha reforme.

Pritom, ni pomenuto povećanje broja visokoobrazovanih nije bezuslovno za ponos, jer taj rast nije bio praćen kvalitetom – afera „Indeks” i neki drugi slučajevi korupcije pokazuju da se do nekih fakultetskih diploma u Srbiji dolazi lakše (čitaj: jeftinije) nego do ski-pasa na Jahorini.

Ali kakve veze ima naše decenijsko visokoškolsko šibicarenje sa Bolonjskim procesom?

Ne znam koliko među antibolonjcima – tu prvenstveno mislim na uvažene profesore i akademike – ima onih koji znaju da Deklaracija koju je Srbija potpisala 2003. godine ima samo četiri strane teksta i isto toliko preporuka: a) da se visoko obrazovanje u Evropi normativno usaglasi (priznavanje diploma), b) da se intenzivira međunarodna saradnja i studenata i nastavnika (mobilnost), c) da se uspostavi sistem za obezbeđenje kvaliteta (gde ga nije bilo, kao u Srbiji) i d) da se zajednički promoviše evropski obrazovni prostor (suma svega prethodnog).

Kasnija bolonjsko-briselska dokumenta, kojih zaista ima mnogo, samo razrađuju osnovna polazišta i donose detalje, ali ni u njima nema ničega naredbodavnog niti takvih predloga koji se nisu mogli prilagoditi bilo kojem nacionalnom visokoškolskom sistemu.

Nažalost, naš pristup nije bio prilagođavanje nego jedno nasumično kalemljenje, navrat-nanos i na svoju ruku.

Da Vas podsetimo:  Gde je Evropa, a gde smo mi: U regionu, samo su se BiH i Albanija sporije približavale standardu EU

Srbija je bila jedina zemlja koja je naumila da bolonjsku visokoškolsku reformu sprovede nad neintegrisanim univerzitetima i s modelom finansiranja po broju studenata, ali po fakultetima, koji nigde ne postoji. Taj pokušaj je ličio na stavljanje tapeta tamo gde je odavno i malter otpao.

A zašto nismo najpre obezbedili preduslove za reformu, zašto smo je samo „sklepali”? Pa zato što nam je tako bilo najlakše.

Danas je jasno da „Bolonju“ nisu mogli da uvedu profesori kojima je bio važniji lični komoditet nego opšta korist, a upravo takvi su bili najviše pitani kada je sprovođena reforma.

Njihov osnovni cilj je bio kako izvrdati, kako prevariti reformu tako da se sve kao promeni, ali da se ne dirne ni u šta od onoga što je njima važno.

Tu pre svega mislim na očuvanje sistema finansiranja i armature profesorske vlasti, u stilu: moj student, moj predmet, moja laboratorija, moja katedra i moj fakultet. Nema reforme koja može da uspe uz tako sebično shvatanje akademskih sloboda.

Nije meni Bolonjska deklaracija toliko prirasla srcu pa je zato branim.

Ja se u stvari protivim našoj kolektivnoj navici – a možda u tome ima i nečega urođenog – da za svoje nedaće krivca uvek prvo tražimo u tuđem dvorištu, dok u naše jedva i da pogledamo. Ovaj model ponašanja ne važi samo za prilike u obrazovanju, kod nas je to opšti društveni manir.

Moj omiljeni pripovedač Milovan Đilas ovde bi verovatno dodao: „Nepamtljivi smo za svoje zablude, a tuđinu ne praštamo ni ako nam je ibrik vode natrunio“.

Prestanimo s kritikama „Bolonje“, ona je nedužna, pogledajmo se u ogledalo, tamo ćemo videti pravog krivca.

autor:Akademik Vladica Cvetković

5 KOMENTARA

  1. Уништавање високог школства у Србији је почело одмах наког другог светског рата и доласка комуниста на власт. Њима је требала тзв. поштена интелигенција, па су склонили све сумњиве професоре и поставили своје, који нису баш били стручни али су били послушни. Највише су настрадали факултети друштвених наука, правни, економски и филозофски, који су и најважнији за једно друштво. Факултети техничких наука су били колико толико поштеђени, јер требало је изградити земљу, а и инжењерима је било занимљивије бавити се бројевима него политиком, па нису били толико опасни по нове власти.
    Друго велико уништавање високог школства је почело шездесетих (и траје са варијацијама до данас), пошто се другови комунисти нису баш сналазили са економским вођењем државе па је незапосленост почела да расте. За решавање незапослености су нађена два решења. Прво решење је било одлазак на „привремени“ рад у иностранство. Други решење је било отварање виших школа и факултета на све стране, јер ако је неко студент не води се више као незапослен. Ово решење је у ствари било претеча данашњих Мегатрендова. Ово је потпуно срозало високо школство код нас. Знање стицано у оваквим школама је било сумњиво, али било је само битно да се добије диплома, пошто је она, а не знање одређивало плату. Онда се дешавало да инжењер који је завршио у Београду има исту плату као неко ко је студирао исти факултет у Приштини, Крагујевцу, Чачку, Тузли, Бабушници, иако има више знања и стручности и одрађује главни посао у фирми. Е, онда су инжењери који су завршили у Београду полако почели да одлазе у иностранство. Због тога и ако се и чује за неког нашег стручњака у иностранству тај је углавном инжењер а не правник или економиста. Уз то, ти стручњаци су стручњаци највише захваљујући свом раду и интересовању за област којом се баве а не захваљујући школовању у Србији, исто као што је је за успех Новака Ђоковића заслужан само и искључиво он сам, а не „дуга традиција“ српског тениса. Поред тога, код нас најпаметнија и најбоља деца иду да студирају техничке факултете, електро, машински, грађевина, док на западу то студирају углавном осредњи ђаци, тако да и слабија конкуренција доприноси „слави“ наших инжењера кад оду напоље. На западу најпаметнија деца иду да студирају оно што доноси паре, право, финансије, медицина, менаџмент (не треба мешати са овим нашим „менаџерима“). Код нас се ови факултети могу завршити куповином испита или дипломе. Првни факултет се код нас заврши кршењем тог истог права које се учи на том факултету. Већина професора који раде на факултетима у Србији су обични паразити и ни мало се не разликују од било ког апаратчика који се увалио на државне јасле, притом има титулу и изиграва паметњаковића. Овај проблем је постојао и пре Болоње, тако да све што је написано у овом чланку је тачно. Нама је увек неко други крив. Болоња се само користи као изговор.
    Иначе, Русија је приступила Болоњи 2003. кад и Србија. Белорусија је приступила 2015. Србима су ове две земље главна референца у последње време, па чисто да се зна.

    • Uptavo tacno svaka reforma obrazovanja od 45 do danas je bio korak po korak u nazad i put u propast , bolonja teska budalastina , privatni fakukteti poslednji korak u unistanju skolstva neverovatno kolko smo glupi neverovatno.

    • Haidelberg (Nemacka), Kembridž (Engleska) , Lomonosov (Rusija), Sorbona (Francuska) su poznati univerziteti koji nisu uveli Bolonju. Ima jos univerziteta koji nisu prihvatili Bolonju-direktive EU.

  2. Koje baljezgarije……i bacanje prasine u oci. Mi smo pre imali odskolovane odlicne studente i strucnjake a sada su neki drugi Srbi? Sistem i drustvena atmosfera su doprineli da sa primenim Bolonje primenimo i sve moguce direktive EU i rastocimo drzavu. Posto je sve to Evropa vecinom prvo primenila kod sebe ……izvolte videti kako su i oni unistili svoje. Kao slag na torti za Evropu je primena i striktno sprovodjenje besmislene zelene agende, koju su zdusno primenili njihovi ,,Megatrendovcu,,.

  3. Da, u Srbiji nije bilo kvaliteta? Zato su ranije naši stručnjaci bili vrlo uspešni i cenjeni u svetu! A sada je najcenjeniji Megatrend i za njegove stručnjake se ceo svet bori da ih pridobije i dobije!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime