Potomci onih kojih se na Vidovdan sećamo ustuknuli su ove godine pred okupatorom i njegovim albanskim satelitima. Ovog Vidovdana nismo bili na Lazarevom putu
Vidovdan je! U porti manastira Gračanica nekoliko hiljada ljudi prisustvuje liturgiji koju služi patrijarh Porfirije uz sasluženje brojnih arhijereja. U trenutku kada počinje beseda patrijarha, manastir počinje da nedleće helikopter KFOR-a. Stvara se neprijatna buka, a patrijarh kao da se nadjačava sa njom. Nekoliko minuta po odlasku helikoptera nestaje struja. Patrijarh opet glasnije govori da bi se što bolje čuo, jer nema ozvučenja – dok se nije upalio agregat.
Ispred porte – u glavnoj ulici Gračanice – bilo je dosta pripadnika KFOR-a, ali i italijanskih karabinjera. Ulica je bila zatvorena za saobraćaj i nisu baš morali tako vidna mesta da zauzmu i stoje navaljeni na svoja vozila sa prekrštenim rukama, ali, tako je to u okupaciji. Nju su, više nego bilo kog Vidovdana pre, osetili svi koji su bili u porti. To se posebno odnosi na one koji žive van administrativnih linija pokrajine. Mi u okupaciji živimo i svakodnevno joj svedočimo. Zanimljivo nam je bilo samo tačno vreme kada je helikopter počeo da kruži. Isključenje struje je već dobro poznat potez vlasti u Prištini. To je njihov nivo. Ako ne isključe vodu onda isključe struju. Isključenje struje bilo je redovno na Gazimestanu, uvek u vreme parastosa. U Gračanici je za vreme liturgije retko nestajala.
U trenutku dok je patrijarh besedio a helikopter nadletao manastir, gledala sam u arhijereje na bini kako stoje pred Gračanicom i pade mi na pamet da li su se, u ovoj tutnjavi, zapitali kome su ustupak napravili odustajući od služenja parastosa na Gazimestanu. Baš u tom trenutku narod je po porti govorio: „Okupacija”. Odlukom Eparhije raško-prizrenske, pozivajući se na tešku situaciju na Kosovu i Metohiji, crkveni velikodostojnici odustali su da služe parastos na dan Vidovdana na Gazimestanu, već su to uradili u porti manastira Gračanica.
Parastos u Gračanici
Rođena sam na Kosovu i Metohiji i ne znam za vreme kada ovde nije bilo teško, ali znam da se neke stvari rade baš onda kada je teško. Okupljanje tih sat, dva vremena u ograđenom kompleksu oko spomenika Kosovskim junacima, retki su trenuci slobode koju smo imali na Kosovu i Metohiji – bez obzira na sve nevolje koje smo van ograde doživljavali. Ove godine nam je ta sloboda oduzeta, ali nije to najgore. Crnje od toga je da smo pokazali kako možemo da odustanemo od tako važnog događaja i da sve organizujemo na nekom drugom mestu. Sada u porti u Gračanici, koliko sutra van administrativnih linija, odnosno Kruševcu, jer poslednjih godina sve vodi ka tome. Može parastos i dan posle, bez naroda, koliko da se selu zapuše usta. Kada smo mogli ove godine, što ne bismo i narednih, situacija će sigurno biti i tada teška.
Dan posle Vidovdana pojedini mediji u Srbiji prenosili su kako je sin predsednika Srbije bio na liturgiji u Gračanici. Kako je bio hrabar sa majicom koju je nosio, kako je i koliko puta bio zaustavljan od strane kosovske policije, šta su ga pitali, šta je odgovorio i slično. Ne sporim pravo da dođe, ali i nekoliko dana posle Vidovdana pitamo se kako su njega pustili sa pratnjom, pa i sa majicom koju je nosio, dok su mnoge druge zbog majica hapsili, mada to i nije najvažnije u ovoj priči o proslavi Vidovdana. Muče nas i druga pitanja i zato ću se vratiti na dan uoči Vidovdana. (Mislim, važno nam je u onom delu gde zbog pomenutog opet preispitujemo odluku o odustajanju služenja parastosa na Gazimestanu na dan Vidovdana.)
Elem, tada je u Gračanici održan veliki narodni protest povodom sve učestalijih hapšenja Srba na Kosovu i Metohiji. Hiljade ljudi došlo je organizovano iz Sirinićke župe, Kosovskog pomoravlja i centralnog dela KiM da daju podršku svim uhapšenim Srbima, ali i da čuju zajednički usvojenu Vidovdansku deklaraciju. Ređali su se govornici, pitali međunarodnu zajednicu zašto ćuti, da li ih je sramota njihovog nečinjenja i slično. Narod je u tišini sve odslušao, bez klicanja i euforije. Prosto, ništa novo nisu čuli, a sve što su čuli prazna je priča koju i ptice na grani znaju i koja se iznova ponavlja bez ikakvog rezultata. Sve se to dešavalo ispred zgrade Opštine Gračanica koja radi po takozvanom kosovskom sistemu.
Kosovska „demokratija”
Pomenutu Vidovdansku deklaraciju neću komentarisati jer, iskreno, nema šta tu da se pominje. Možda samo da je početak one koja je čitana u Gračanici: „Mi, Srbi i Srpkinje sa Kosova i Metohije….”, dok ona koja je čitana u Kosovskoj Mitrovici počinje rečima: „Mi, Srbi i Srpkinje sa severa Kosova i Metohije…” – to je jedino narodu upalo u oči, pa to i prenosim. (Da kažem i da se za Vidovdan niko nije setio da organizuje prevoz za Srbe iz Sirinićke župe, sela Metohije, Kosovskog pomoravlja, da ljudi dođu u Gračanicu. Pojedinci iz Osojana, na primer, dolazili su preko Kosovske Mitrovice još u utorak, i vraćali se opet preko Kosovske Mitrovice taksijem koji košta 40 evra – ako su hteli kući ranije. Druga opcija je bila da čekaju petak i autobus. (Oni prevoz autobusom iz sela do Kosovske Mitrovice imaju samo dva puta nedeljno, utorkom i petkom. To vam je, otprilike, kao da iz Beograda idete u Sremsku Mitrovicu, ali preko Novog Sada.)
Šta je to što nam kod svih ovih protesta na KiM smeta? Daleko od toga da sam protiv protesta, posebno u situaciji kada je na delu progon Srba pred kojim svi zatvaraju oči, ali imaju li oni smisla ako ih organizuju institucije, odnosno Srbi, koji rade po kosovskom sistemu? U Gračanici je Vidovdansku deklaraciju čitao Dalibor Jevtić, gradonačelnik Štrpca po kosovskom sistemu. Među okupljenima je bilo i rukovodstvo Opštine Gračanica koje takođe radi po kosovskom sistemu, pretpostavljam da su bili i čelnici opština iz Kosovskog pomoravlja, ne poznajem ih.
To jedino možemo da tumačimo na način da se priznaje „država Kosovo” i onda se mi, Srbi, kao manjina u okviru tog sistema borimo za svoja prava. Zar taj sistem nije onda demokratski? Okupljamo se, protestujemo, borimo se, sve nam je dozvoljeno. Skup je prijavljen i odobren od strane institucija „države Kosovo”, obezbeđuje nas policija, pa zar onda ne ostvarujemo svoja prava? Ispada da nismo ni svesni u kakvoj demokratiji živimo.
Na severu pokrajine se cela priča vodi oko toga da predsednici opština izabrani sa manje od 20 glasova, na poslednjoj smejuriji od izbora, moraju da podnesu ostavke, da se organizuju novi izbori po kosovskom sistemu, i da Srbi izađu i glasaju za kandidate Srpske liste koji će biti gradonačelnici opština koje će raditi po sistemu „države Kosovo”. Za to se bitka bije.
To su okovi koje smo sami sebi stavili Briselskim sporazumom. Na protestima se drže govori i pišu deklaracije, pazeći da se jedno slovo tog sporazuma ne povredi… Lično poznajem ljude koji neće da izađu na proteste zbog onih koji ih organizuju, iako iskreno saosećaju sa ljudima koji se hapse na pravdi Boga. Čak i oni koji dolaze kako dolaze na proteste, pitanje je šta iskreno misle o svemu zato što nisu aplaudirali i klicali na poslednjem protestu. Dovezeni, odstajali i razišli se.
Validnost protesta
Pravi protesti protiv progona, torture, tamničenja na pravdi Boga, obespravljenosti, kršenja ljudskih prava, dogodiće se onda kada svi Srbi napuste institucije „države Kosovo”. Kada odbacimo Briselski sporazum i jasno kažemo da je deo Srbije okupirao NATO. Šta može da nam se desi, a da nam se već nije desilo? Hapsiće nas na pravdi Boga, pa zar nas već ne hapse? Otimaće nam imovinu, zar to već ne rade? Pucaće na nas, na našu decu, ubijaće nas, pa zar do sada nisu pucali i ubijali? Ogradiće nas bodljikavom žicom i zatvoriti u geta, pa zar ne živimo tako već 23 godine? Krenuće u novi pogrom kao u u junu 1999., martu 2004. godine, pa zar i to nismo preživeli?
Po ko zna koji put ponavljam da nije najtragičnije to što rade vlasti u Prištini i međunarodna zajednica, već ono što mi Srbi radimo sami sebi. Od tri strane – Srbi, Albanci, Međunarodna zajednica – samo se mi držimo Briselskog sporazuma od koga prokukasmo majčino mleko. Još tražimo Zajednicu srpskih opština da sami sebi poslednji ekser ukucamo.
Mi smo ove godine odustali da Vidovdan dostojanstveno obeležimo, mi i dalje učestvujemo u radu separatistikih institucija koje nas terorišu i borimo se da se na severu pokrajine u njih vratimo. Mi predajemo Kosovo i Metohiju i neće nam bolje biti koliko god to neko mislio, a KiM doživljavamo kao teret. Neće, Srbi moji, jer neće dati Bog. Neće biti bolje ni nama, ni generacijama koje dolaze.
Mi, potomci onih kojih se na Vidovdan sećamo, ustuknuli smo ove godine pred okupatorom i njihovim albanskim satelitima jer je „situacija teška”. Pre 634. godine knez Lazar je sa svojom vojskom, u slavu Gospoda, odredio put kojim treba da idemo uzdignute glave. Ovog Vidovdana na njemu nismo bili. Zato nije u porti bilo pesme kao na Gazimestanu, iako je najviše bilo mladih ljudi. Barjaci su se zamotavali čim je parastos završen. Kako da se peva kad se srce steglo zbog svega, kao da nas je bilo sramota nas samih.
autor:Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice
