Esej o iluziji gospodarenja satom, svetlom i zdravim razumom
U noći između subote i nedelje, građani Evropske unije ponovo će, po ko zna koji put, pomeriti kazaljke unazad, u ritualu koji bi, da nije službeno odobren, delovao kao kolektivni poremećaj. Dok svet raspravlja o veštačkoj inteligenciji, klimatskoj i energetskoj krizi i istraživanju svemira, Evropa se bavi pitanjem da li je bolje da svane ranije ili da se spava duže. Dobro, traže I način da Ukrajina pobedi a Rusija konačno nestane.
Već više od veka, kontinent koji je izmislio demokratiju, birokratiju i kolonijalizam, ne uspeva da se dogovori ni o satu.
Kratka istorija duge zablude
Sve je počelo kada je Benžamin Frenklin, još u 18. veku, predložio da se ljudi bude ranije „radi uštede sveća“. Da danas vidi kako svetli Brisel, sa hiljadama neonskih sijalica i kompjuterskih monitora koji svetle i noću, Franklin bi verovatno shvatio da su sveće bile manji problem od evropske logike.
U doba Prvog svetskog rata, Nemci su prvi uveli letnje računanje vremena, radi uštede uglja. Britanci su ih odmah pratili, jer nisu mogli dozvoliti da Nemci budu štedljiviji od njih. Francuzi su se pridružili „da ne ispadnu staromodni“, a ostali Evropljani su jednostavno zaključili da bi bilo nepristojno ostati van toga.
Od tada, Evropa dva puta godišnje pokušava da prevari prirodu i svaki put gubi.
Ali to je s vremenom postalo pravilo ponašanja: najpre su pokušavali da prevare sunce, a zatim i građane, prirodu, tržište, čak i samu fiziku. Danas se ta stara navika pomeranja vremena pretvorila u novu — pomeranje stvarnosti.
Pod parolom „zelene agende“, Evropa veruje da će električni automobili, vetroturbine i solarni paneli zameniti gas iz Rusije i naftu sa Bliskog istoka. Da će moralna nadmoć grejati radijatore. Da će se energija pojaviti iz svesti, a ne iz rezerve.
Kao što su nekad pomerali satove da bi „uštedeli svetlost“, danas pomeraju industriju da bi „uštedeli planetu“. Rezultat je sličan: svetla je manje, računi su veći, a raspoloženje — sezonsko.
Birokratski sat koji nikad ne kuca tačno
Evropska komisija je, pre nekoliko godina, svečano predložila da se praksa ukine. Posle niza konsultacija, izveštaja, studija, podkomisija i amandmana , rezultat je bio veličanstven, jedno veliko ništa.
Francuska i Poljska traže trajno letnje vreme „zbog produktivnosti“. Finska i Holandija traže zimsko „zbog sna“. Španija predlaže kompromis da vreme ostane isto, ali da se ruča tri sata kasnije. Svi su u pravu i niko nije u pravu.
Brisel je tako još jednom dokazao svoj prepoznatljivi talent, sposobnost da od trivijalnosti napravi geopolitičku temu.
Zdravlje, nervi i kazaljke
Stručnjaci već godinama upozoravaju da pomeranje sata remeti bioritam, izaziva nesanicu i pad koncentracije. Možda u tome i leži objašnjenje mnogih evropskih odluka izgleda da su ih doneli ljudi koji nisu spavali tri dana.
Ustajanje sat ranije, tvrde lekari, povećava rizik od srčanih problema. U Briselu, međutim, smatraju da se taj rizik ublažava činjenicom da su sve odluke ionako donete bez pulsa.
Kad Istok postane racionalniji od Zapada
Rusi su 2014. jednostavno rekli dosta. Prešli su na trajno zimsko vreme i od tada žive mirnije. Turci su, po običaju, izabrali suprotno trajno letnje. I jedni i drugi znaju koliko im je sati.
Kina, Japan i Indija nikada nisu ni pomerali sat. Nisu imali potrebu da „štede svetlost“ jer su, za razliku od Evrope, znali da vreme ne troši njih već oni vreme.
Evropa, pak, ostaje u svojoj misaonoj petlji: osniva radne grupe da bi istražila zašto radne grupe ne rade.
Zabluda o gospodarenju vremenom
U suštini, sve to nije stvar sata, već suštine. Pomeranje kazaljki postalo je metafora evropske potrebe da uređuje ono što se ne da urediti , prirodu, klimu, čoveka, pa i samo vreme.
Evropska unija, koja je uvela standarde za dužinu krastavca, sada pokušava da uvede red i u kosmos. Ali vreme se ne menja dekretom, kao što se ni zdrav razum ne usvaja većinom glasova.
Dok Evropa raspravlja da li više voli jutarnje ili večernje sunce, vreme prolazi ,bez rasprave, bez glasanja i bez evropskih fondova.
Sat koji meri zabludu
Na kraju, možda je pomeranje kazaljki postalo simbol evropske epohe , kontinenta koji ne zna da li ide napred ili nazad, pa za svaki slučaj radi i jedno i drugo.
U tom večitom kolebanju između svetlosti i mraka, Evropa se zapravo ne bori protiv noći, već protiv sopstvene nesigurnosti.
Jer vreme se ne pomera, samo ljudi. A kad se previše pomeraju, obično izgube osećaj gde su.
