Kako je „Za našu decu“ evoluiralo u „Jedan narod, jedna država, jedan vođa

2
626
Cvijetin Milivojević / Foto: YouTube

Malo rekapitulacije, da ne ostanem nedorečen u temi koju sam načeo još pre korone (“A deca puna mašte, naša deca su ukras Es-en-esa“ i „Ko je smestio Zeki Rodžeru“, cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 6. i 9. marta 2020): Izborna lista falsifikovanog imena „AV – za našu decu“ osvojila je, na nelegitimnim i nelegalnim izborima 21. lipnja – uračuna li joj se i pripadajuće prirepašto – biće i svih 245 od ukupno 250 poslaničkih mandata, na „oficijelno“ (nekontrolisanoj, neproverenoj) izračunatoj izlaznosti od 48,9 odsto!

I gazda, ono onomad, originalne izborne parole „AH – za našu decu“ („Unseren Kindern – die Zukunft durch AH“), prespojio je i izupletao, onoga 29. marta 1936, više različitih izabiranja, o istom trošku, pod jednom, samo njegovom, šapkom, pa je vanredne parlamentarne (jednopartijske) izbore izuvezivao sa plebiscitom o retroaktivnim odobravanju remilitarizacije Rajnske oblasti u trenutku kada su, suprotno Versajskom mirovnom sporazumu, nemačke trupe uveliko bile ušle u Porajnje. Suma sumarum: nemački narod je okupaciju Rajnlanda (i jedinu listu, a time i Firera, tj. izbor poslanika iz Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije u Rajhstag) verifikovao sa 98,9 odsto glasova za, uz odziv od neverovatnih 99 odsto!

Da li se tu i završavaju sve ove, daleko bilo, sličnosti između nemačkih izbora 1936. i ovdašnjih, 84 godina kasnije, na kojima su pobednici kandidovali isti trijumfalni poklič – „za našu decu!“? U poslednjoj kampanji srpskih videlista, ključna reč bila je „budućnost“, a posebna pažnja posvećena je deci i mladima, ali i „brizi“ za (zbog pandemije korona virusa i) naše bake i deke i roditelje, za porodicu, ali, naročito, za žene, zbog čega je čak i prethodni skupštinski saziv morao u foto-finišu da izvanredno zaseda ne bi li se, iz svih grla, Vrhovniku, predizborno prigodno, zahvalio za sve što je učinio i čini za ženski pol, koga je „bivši režim žutog ološa“ toliko, jelte, ugnjetavao!

Pa, da zavirimo ovde, još malo, u istorijsku podsećaonicu, u predratne, naglašavam, „mirnodopske“, predizborne „kampanje“ Hitlerovih nacionalsocijalista, a pogotovo u onu iz 1936. Postere i plakate toga vremena kitile su, uglavnom, poruke i slogani tipa: „Mütter kämpft für eure Kinder!“ („Majke se bore za svoju decu!“); „Deutsche Frauen denkt an Eure Kinder – wählt Hitler“ („Nemice misle na svoju decu – biraju Hitlera!“); „Frauen, stimmt für den Frieden, für eine glückliche Zukunft – Eurer Kinder !“ („Žene, glasajte za mir, za srećnu budućnost – za vašu decu!“); „Nun haben wir wieder eine glückliche Zukunft – dafür danken wir dem Fuhrer“ („Sada ponovo imamo srećnu budućnost – na tome se zahvaljujemo Fireru“)… A baš za te („Za našu decu“) izbore, 1936, najveći nemački gradovi bili su prelepljeni plakatima kojima su se nacionalsocijalisti (skraćeno: nacisti) obraćali studentima i ostalim školcima, pozivajući ih da postanu „propagandisti Firera“!
Posle tih izbora, u Nirnbergu je održan i jedan od onih spektakularnih partijskih kongresa sa demonstracijom snage nemačkog oružja i oruđa, koji je, te 1936.godine, umilno, kršten „Partijskim kongresom časti“ . Šta se potom događalo: Ni tamo ni ovde, posle tolike svenarodne aklamacije, više nije bilo opozicije u parlamentu! A znano je da je svakom nedemokratskom režimu, kao vazduh i voda, neophodan neki stvarni ili imaginarni neprijatelj. I, nemački nacizam, u nedostatku nacionalne političke oporbe, pronašao ga je u celom jednom narodu.

U vreme tih izbora intenzivirana je i kampanja oživljavanja nemačkog turizma i šoporativnog slanja radničke klase na (hladno) nemačko more, „Kraft durch Freude“ („Snaga kroz radost, zadovoljstvo“), što je, za ledeno „osoljavanje“, iskoristilo čak 25 miliona Nemaca. Otprilike, nešto kao ovo naše, silom korone iznuđeno, „Letujte kod kuće… tamo gde vas vole… tamo gde jedino možete“. U tom cilju izgrađen je masivni primorski kompleks „Prora“, monumentalna zgradurina dugačka četiri i po kilometra, kapaciteta 20.000 posetilaca. A ljubitelje zime pozivao je plakat „hajmo u planine“, sa koga se smešio arijevski par u „Folksvagenovoj“ nacionalnoj „bubi kabrioletu“.

Samo dve nedelje posle tih izbora („AH – Za našu decu“), nadležnosti Ministarstva narodnog prosvetljenja i propagande su, prema uredbi od 14. aprila 1936, dramatično proširene, pa su već obuhvatale i sledeće oblasti: štampa, radio, nacionalni praznici, drđavne proslave, nacionalna himna, likovna umetnost, pozorište, muzika, kinematografija, književnost, privredni i saobraćajni marketing, izložbe, sajmovi i marketing. I ne samo to: tu centralnu propagandnu instituciju pratila je i propulzivnost „po horizontali i po vertikali“. Dr Jozef Gebels je širom Nemačke osnivao propagandne urede čiji je zadatak bio ne samo da sprovode direktive Ministarstva, već i da, svakodnevno, izveštavaju o raspoloženju naroda, S obzirom na „sijamsku vezu“ i interakciju Nacionalsocijalističke partije sa nacističkim državnim aparatom, ista organizaciona shema je bila uspostavljena i na nivou lokalnih partijskih odbora. To obavezno dostavljanje izveštaja sa terena o raspoloženju nemačkih građana, predstavljalo je svojevrsno, veoma opsežno, organizovano istraživanje pulsa javnog mnenja, a da ista ta ispitivana javnost, ne samo da nije svojevoljno učestvovala u tome, već nije bila ni svesna toga. Naravno, u sve je, kada je bilo u pitanju ispitivanje i „doterivanje“ raspoloženja javnosti, bio upregnut i brutalni bezbednosni aparat.
Uz vanredne parlamentarne izbore, 10. travnja 1938, o istom trošku, uvezano je i, opet retroaktivno – nakon što je već bio počinjen, sada je i referendumski potvrđen „anšlus“ Austrije – stvaranje Velike Nemačke. U tom kampanji Hitler je već predstavljan kao samo „proviđenje“, sa sve starozavetnom kletvom: „Osušila se ruka koja napiše „ne“. Jedinstveno izborno-referendumsko pitanje na listiću na kome je „da“ bilo u velikom, a „ne“ u duplo manjem krugu, glasilo je: „Da li ste saglasni s ujedinjenjem Austrije s Nemačkim Rajhom koje je proglašeno 13. marta 1938. i da li glasate za partiju našeg vođe Adolfa Hitlera?“ Bilo je to vreme kada je još uvek, doduše, u strogoj tajnosti, Nemačkom kružio vic: “Moj otac je član SA, brat je u SS organizaciji, mlađi brat u Hitlerovoj omladini, majka u Nacionalsocijalističkoj ligi žena, a ja sam članica Lige nemačkih devojaka. – Ali, kada se uopšte viđate? – Ah, pa susrećemo se svake godine na Nacionalnom partijskom kongresu u Nirnbergu.“

Da Vas podsetimo:  Treći svet

Viktor Klemperer, Jevrejin iz Drezdena, u knjizi „Jezik Trećeg Rajha“, u kojoj je složio svoj život „pod“ nacističkom Nemačkom, napisao je da „reči mogu biti kao male doze arsena: one se neprimećeno progutaju i čini se da ne mogu imati dejstvo, ali posle izvesnog vremena otrov počne da deluje.“. Bio je to, prema Klempereru, sadržajno i izražajno vrlo siromašan jezik, jer su kreatori tog jezika fiksirali značenja određenih reči i izraza i pomoću tzv. mehanizovanja reči – koje u svakodnevnoj upotrebi imaju za cilj da pretvaraju ljude u automate, da ih uključuju u planirane akcije, podređuu autoritetima vođe, partije, organizacije – „stvorili stanje koje omogućava da se relativizuje, često i potpuno izbriše granica između života i smrti, istine i laži, dobra i zla, lepog i ružnog.“ (iz predgovora pok. Rajka Đurića) Kako su nacisti preuzimali vlast, tako je jezik te grupe postajao jezik celog naroda, uzimao „pod svoje“ sve javne i privatne oblasti života: „politiku, pravosuđe, ekonomiju, umetnost, nauku, školstvo, sport, porodicu, obdaništa i dečje sobe.“ A kako se to sprovodilo u operativnom smislu reči: Petkom uveče, dan pre nego što bi (partijski, nacistički) nedeljnik „Rajh“ izašao iz štampe, preko talasa Radio Berlina čitan je uvodni članak ministra narodnog prosvetljenja i propagande dr Jozefa Gebelsa – čime bi, za sledeću sedmicu, bilo „duhovno fiksirano i zacrtano ono što je moralo da stoji u svim listovima na teritorijama pod nacističkom vlašću, čime je zapravo svaran opštevažeći model jezika za sve ostale“ (Klemperer).

A kad se već ima želje da se, za početak, „pusti malo arsena“, povod je, ako se već sam ne namesti, lako spinovati. Za odluku ostarelog nemačkog predsednika fon Hindenburga da, na Hitlerov predlog, izda „Ukaz o zaštiti naroda i države“, povod je bilo „komunističko paljenje Rajhstaga“, 27. februara 1933, što će nacisti iskoristiti da, na izborima 5. marta, satru opoziciju, a onda, samo 19 dana kasnije, ekspresno donesu i „Zakon o prevazilaženju nevolja po narod i po Rajh“. A taj „Zakon o posebnim ovlašćenjima“ jednostavno će ozakoniti pretvaranje kancelara Hitlera u – Firera.

Formalni izgovor za „Kristalnu noć“, veliki pogrom Jevreja širom Nemačke, 9. novembra 1938, nacisti su pronašli u činjenici da je nemački Jevrejin Heršel Grinspan, u znak osvete zbog deportacije svoje porodice iz Nemačke, dva dana ranije, upucao sekretara nemačke ambasade u Parizu, Ernsta fom Rata. Nacionalsocijalistička propaganda je to predstavila kao „spontani gnev nemačkog naroda“, iako je bilo jasno da je reč o državno-organizovanom terorističkom činu. Ali, ne samo da nisu dobili nikakvu odštetu ili satisfakciju za progon i materijalnu štetu koja im je učinjena, već su, kolektivno, nemački Jevreji, prema računici Hermana Geringa, milijardu maraka morali da plate nemačkoj državi?!

Da Vas podsetimo:  Stalno kršenje Ustava, uzurpacija tuđih prava i prekoračenje ovlašćenja

U Srbiji, s kraja 2020, oktroisani poslanici režima se, na sreću ili nesreću, pretvaraju kao da opozicije u parlamentu još ima, pa se upravo, u nekoj svojoj fikciji, opozicionim političarima koji su, u stvarnosti, na ulici – bolje i to nego, ne dao Bog, nekim drugim kolektivitetima ili zajednicama – obraćaju onim znamenitim naprednim rečnikom „pristojne Srbije“ (misao Vrhovnika srpskog), udarajući po njima kao da ovi sede u poslaničkim klupama. Ovih dana se oktroisana Narodna skupština koja nije rezultat izvorne volje građana, već volje Jednog Čoveka, kao i oktroisana Vlada koja nije izbor predstavnika naroda izabranih na demokratskim izborima, već izbor Jednog Čoveka – u jedinom parlamentu u Evropi bez opozicije, bavi opozicijom koja je, ne svojom voljom, isterana na ulicu!

A povod? Pa, uzmimo ovako: prvi iskonstruisani povod je podgrejano podsećanje da je jedan bivši poslanik, pre godinu i po, nosio nekakvu „maketu vešala“, zbog čega ga je, baš tim povodom, tzv. bojkot opozicija, pre godinu i po, izopštila iz svojih redova; drugi povod je da je taj isti čovek, ali još pre četiri meseca, u jednoj TV emisiji pretio Vrhovnikovoj porodici!

Ovde je, skoro kao „dobar dan“, normalno da, na dnevnom nivou, najviši predstavnici vlasti, uz pomoć svojih propagandnih oružja, imputiraju kritičkoj javnosti sve najgore, pa čak i to da želi da ubije samog predsednika. Ili, najčešće, da, pozivajući se na anonimne pretnje tviteraša iliti „slobodnih strelaca“ i životnih utsajdera koji ne plivaju glavnim tokovima opozicije – najave obračun sa svima koji kritikuju poteze ove vlasti.
Pa, tako, recimo, iz svih oružja imaginarnom (a njemu, valjda, znanom) „neprijatelju“ – imputirajući mu, po ko zna koji put, da „želi smrt Najvišeg Državnom Vrhu“ – preti sadašnji popečitelj policajni, a bivši ministar vojske i mornarice, prethodno ministar rada i socijalne skrbi, prethodno takoreći ministar za Kosovo i Metohiju: „prvo se stvara atmosfera da je normalno da mrzite Vučića, onda AV i njegova porodica postaju legitimna meta, onda idete na sledeći korak da ga treba napasti fizički“; „svaki dan neki šljam poželi smrt Vučiću i njegovoj porodici“; „saučesnici su svi koji ćute na pretnje Vučiću i njegovoj deci“; „kukavica koja je ispred sebe gurala decu da upadaju u Skupštinu Srbije, sada bi da ubije i Vučićevu decu“; „planski se stvara atmosfera da su Vučić i njegova porodica toliko omraženi da ih treba ubiti i da je to sasvim u redu“; „to nije usamljeni pojedinac, neki ludak koji se dočepao računara pa nešto tvituje, to su ljudi koji učestvuju u javnom životu, koji su čak imali i neke funkcije u srpskoj politici i koji koriste svoju poziciju u javnom životu da bi kreirali atmosferu u kojoj će se jednog dana reći „Vučića treba ubiti, pa to je normalno, to svi mislimo“; „svi koji ćute o tome, dočekaće jednog dana da njihovu decu tako neko ubija u medijima, tako je uvek sa fašizmom, ćutite, pravite se da to ne postoji, ne pogađa mene dobro je, drago mi je što moj politički protivnik strada“; „svi dođu na red kod takvih fašista“; „taj ko to tvituje, bude li imao šansu da ubije, ubiće“; „Koraks Vučiću crta metu na grudima, nadajući se da neko i da je pogodi“…

Iako je jasno da bi, svaki normalan građanin Srbije, bez obzira na političko opredeljenje, ako je tačno sve ovo što je rečeno, promptno podržao hapšenje svakog „atentatora“ sa Vulinove parapolicijske „optužnice“, na kraju – ne bude ništa. Ćorak. Ni pravog hapšenja, a nekmoli ozbiljnog suđenja – kao da nekome više odgovara da se tim „grešnicima“, danonoćno, 24/7, sudi putem medija, a da se sve iskoristi za jačanje fronta za odbranu režima, a ne za stvarnu zaštitu bezbednosti predsednika Republike…

Da Vas podsetimo:  Sađenje korova

Sam dr Gebels je, u svoje vreme, prosto skenirajući Firerove „misli“, zapravo, formirao javni jezik, ali i kolektivnu misao nemačke mase. On je to, na „Kongresu odanosti“, 1934, definisao kao: „Moramo govoriti jezikom koji narod razume. Ko hoće da govori narodu, mora da sluša kako narod govori!“

Baš ovog pravila, podilaženja onom delu svetine koji razmišlja prepariranim „ružičastim“ rijaliti mozgom – drže se, zaštićeni poslaničkim imunitetom, najglasniji naprednjački prostaci koji svoje istupe u parlamentu i javnosti koriste za najprizemnija vređanja onih koji ne podilaze ovom režimu.

Oni, na primer, ne vide udbaški linč, režimsku hajku na crkvene velikodostojnike koji su imali hrabrosti da kritikuju Vučićevu kosovsku politiku. Koliko juče imali smo satanizaciju pokojnog mitropolita Amfilohija, danas se diskredituju vladike Grigorije i Joanikije; neposredno pre njegovog ubistva, režimski mediji i političarii razapinjali su Olivera Ivanovića itd. I to je bilo „mejnstrim“, dozvoljeno?

A šta sa poslanicima bivšeg i sadašnjeg oktroisanog saziva parlamenta koji su horski ponavljali u skupštinskom plenumu da su neke vođe opozicije (poimenično) u „savezu za koronom“, da „navijaju za smrt što više građana Srbije“, da „prizivaju silovanje i ubistva državnog vrha“, „da koriste virus da ubiju Vučića“ – da li ih i za, takve monstruozne reči, štiti njihov „imunitet“?

Na kraju krajeva, još ne čusmo je li pronađen autor pretnje „tviter atentatoru“ Nogu koji je, otvoren citat, napisao: „Nogo, j…. ti familiju celu, i decu i ženu i roditelje, i sve što imaš i živo i mrtvo! Želim ti, da ti ih korina odnese sve! Redom, od najmlađeg u porodici do najstarijeg i tebe zadnjeg, da sve to vidiš! Takav zlikovac i zlotvor, na našim prostorima nije bio posle Čaruge i Art(ukovića).“

Da, reći će ljuti opozicionari: aktuelni Prvi Pendrek Srbije je isti onaj „mali od kužine“ pok. Mire Marković koji je, tokom građanskih protesta 1996/97, pozdravljao policijske vodene šmrkove na protestante, pri „minusu“ od šest stepeni; koji je „ulaženje vode u koaksijalni kabl“, tada nerežimskog, B-92 ocenio kao „Božju odluku da pošalje kišu“… Međutim, ja se u jednom slažem s njim: „cela Srbija treba da zna ime i prezime junačina koji bi ubijali tuđu decu“, ukoliko to važi za svu decu, a ne samo za decu onih iz „Za našu decu“! Evo, podržavam ga i u zalaganju za to da svaki profil na društvneim mrežama mora da bude potpisan pravim imenom vlasnika, iako mislim da će Prvog Pendreka i mene, već u startu, saplesti, trenutno najzaštićenija, anonimna vrsta koja bi bila najpogođenija ovim – dakle, Vrhovnikova botovska artiljerija i žandarmerija koja je i najzaslužnija za kolektivno sluđivanje Srbije.

Poslednje mirnodopske godine nacionalsocijalističke Nemačke obeležio je najpoznatiji slogan nacionalsocijalističke ere: „Ein Volk, ein Reich, ein Führer“ („Jedan narod, jedan Rajh, jedan vođa.“).

Srbija još ima, doduše minimalnu, ali, ipak, nekakvu šansu. Vrhovnik je, već za mart, najavio onaj „najviši partijski skup“, na kome će (još mu verujem) da se povuče sa mesta predsednika Es-en-esa. Ne znam koji će biti slogan tog kongresa, ali, evo, nekih predloga. Možda „Pobeda vere“ ili „Trijumf volje“ („Partijski kongres odanosti“ – nazvan tako da bi se zataškala Remova pobuna protiv Firera), najpoznatiji iz filmova Leni Rifenštal. Ili, možda: „Partijski kongres slobode“, „Partijski kongres časti“, „Partijski kongres rada“, ili, kao, najavaljeni, ali, zbog napada na Poljku, neodržani „Partijski konres mira“ – kako su se nazivali nirnberški kongresi nacionalsocijalista, između 1933. i 1939?

Kao svoj skroman doprinos, predlažem slogan „Poslednja šansa“. Za Njega i Njegove, za sve nas, za Srbiju. I, to sve u kondicionalu – sve pod uslovom da odluči da ispuni svoju, u tri godine, tri puta datu reč, ali i ustavnu obavezu i, kao predsednik Republike, povuče se sa mesta predsednika Es-en-esa.

Cvijetin Milivojević
Izvor: cvijetinmilivojevic.blogspot.com

2 KOMENTARA

  1. Vrlo dobar clanak
    Paralela danasnje Srbije sa nacistickom Nemackom je malo nategnuta, ali je korisna jer autor
    daje niz informacija o propagandi u jednopartijskoj drzavi. Dodao bih da je ta vrsta propagande
    bila vrlo prisutna i u SSSRu , pa i u FNRJ, prvih 10 – 15 godina.

  2. Pravo je cudo…da niko od pravnika nepita kako neko ko nije registrovan kao stranka ide na izbore kao av za nasu decu…a vladu i skupstinu formira stranka koja nije bila na izbore a to je sns..tog cuda nema na zemaljskoj kugli///

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime