Navršilo se tačno osam decenija od završetka Drugog svetskog rata na svim frontovima pa i na jugoslovenskom. Sem na frontu istoriografije i to naročito kod Srba. Ovom prilikom bih skrenuo pažnju na fundamentalnu suštinu ratnih sukoba (građanskog rata) u Jugoslaviji od 1941. do 1945. g. u kome su glavni, ako ne i jedini, gubitnici bili Srbi i pogotovo Srbija.
Drugi svetski rat na tlu bivše Jugoslavije odvijao se u znaku ambicija Josipa Broza Tita (1892.‒1980. g.) da se dokopa po svaku cenu vlasti faktički koristeći Srbe protiv Srba. Da li su ovi “iskorišćeni” Srbi (sa prostora NDH) bili svesni ili ne za koga i zašta se bore ostaje otvoreno pitanje u jugoslovenskoj istoriografiji i političkoj psihologiji. Ipak, između njega i Belog dvora na Dedinju stajao je okupatorski Vermaht, kralj, JVuO i dr.
Dakle, trebalo je sve te prepreke eliminisati kako bi se kaplar-maršal uselio u Beli dvor. Kako se završilo sa okupatorima i kraljem poznato je. Poznato je i to da u Srbiji skoro da i nije bilo Brozovih partizana, kako to narod kaže tek koliko “za seme” i da je Ravnogorski pokret bio dominirajući, a đeneral Dragoljub Draža Mihailović (1893.‒1946. g.) u narodu omiljeni gerilski vođa. Osvojiti Srbiju u jesen 1944. g., uz pomoć Staljinove Crvene Armije, bila je jedna stvar, a naklonost žitelja Srbije (Srbijanaca) ipak druga i u praksi dugoročnija. Zato je trebalo da đeneral Draža Mihailovoć, ratni heroj iz Prvog svetskog rata, najodlikovaniji srpski oficir, dobitnik nekoliko medalja za antifašističku borbu od strane zapadnih Saveznika (i za života i posthumno) i ministar vojni jugoslovenske Vlade u egzilu (Londonu), bude eliminisan sa istorijske scene svim (propagandnim i nemoralnim) sredstvima. Drugim rečima, nije bilo dovoljno samo ga fizički likvidirati (to smo naučili od Isusa iz Nazareta), već ga propagandno dezavuisati, tj. likvidirati i moralno-politički. Zato je đeneral od strane titoista proglašen izdajnikom i saradnikom okupatora.
Tako je skovana titoistička istorijska farsa, da onaj koji je Srbiju (oktobra 1944. g.) faktički okupirao proglašava izdajnikom onoga ko se toj okupaciji suprostavljao i borio protiv stranih okupatora još od maja 1941. g. dok su Titovi komunisti sve do 22. juna 1941. g. bili otvoreni sporazumni kvislinzi nacistima i Vermahtu, a nakon “Barbarose” povremeno potpisivali sporazume sa nemačkim nacističkim okupatorima (marta 1943. g.) a sa poglavnikovim ustašama sarađivali i sa i bez sporazumnih potpisa. Umesto Aleksandra Rankovića, Slobodana Penezića Krcuna, Miloša Minića, Petra Stambolića i ostalih srpsko-srbijanskih izdajnika i kvislinga, kola su se slomila na patrioti koji je upravo bio poslednji čovek kome se atribut izdaje može pripisati. Možda najveća moralna ljaga srpskog naroda, barem onoga u Srbiji, jeste prihvatanje politike jednog zlotvora (bivšeg austrougarskog kaplara koji je ratovao 1914.−1915. g. protiv Srbije i to u hrvatskoj “Vražjoj diviziji”), koji je uspeo da nametne svoju volju i srbofobičnu politiku čitavom narodu i podjarmi ga ne samo fizički, već i mentalno.
Moralna stigma izdajnika i kvislinga nije nepoznata u istoriografiji kako domaćoj tako i inostranoj kada se koristi u funkciji da se neko eliminiše, bilo iz politike, bilo iz same istorije, tj. kolektivnog pamćenja. Međutim, ako je to znak nečije agresivne beskrupuloznosti, prenošenje srama izdajstva sa jedne ličnosti na drugu, znak je ekstremne moralne podlosti i perfidne podmuklosti. Ovakvom zamenom teza se osigurava trajnost zlodela. Bez toga postoji verovatnoća da se nepravda ispravi. Međutim, perfidnom zamenom krivice stvar se stavlja ad acta, tj. arhivira.
dr Vladislav B. Sotirović
Istraživač–saradnik Centra za geostrateške studije, Beograd
