PRIČA O KRČMI

Malo mesto, nekoliko kuća između planinskih litica i jedna krčma u planini.

Tu pored nje protiče brza planinska reka .

Krčma je napravljena još u davnini.

Zidovi su od čakme, a mali prozori samo odaju malo svetlosti, kako bi noću, bili putokaz planinskim gorštacima, kao i karavanima sa konjima, da gazeći po visokim nanosima snega, nekada i po opasnim vejavicama , može naći sklonište…

Na prozorima su i kapaci, koji s stavljaju noću, kada se krčma zatvara, jer se dešavalo da u vreme Turaka, često dolutaju i razni neželjeni putnici, koji su često pravili kalabalak.

Po pričanju starijih, naročito su bili gadni Turci, kada su prolazili karavanima- tražili žene srpkinje, kao i blago.

Često se u krčmama dešavale svađe, koje su se završavale i ubistvima.

Vrata krčme bila su od teške hrastovine, koja se zatvarala i spolja i iznutra.

U krčmi je pre bilo nekoliko drvenih klupa, na kojima se sedelo- a na sredini je bio drveni pod, koji se noću koristio za spavanje, tako što se stavljala slama, kao i ragoža, na kojoj se spavalo, a pokrivalo se pokrovcima, koji su bili izatkani od vune i kozine.

U dnu krčme bio je šanak, gde se piće služilo stoječki ili se uzimala čaša i pilo sedeći na drvenim klupama, sa vretencima, išarane često raznim šarama.

Tu negde u kraju šanka, bio je jedan stočić, pokriven čaršavom, onako izvezanim, za posebne goste, koji su dolazili ili prolazili kroz ovo planinsko mesto.

Kad se malo vreme sredilo, isterali Turci, potom Bugari, Nemci – kada je došla ona prava sloboda, krčma je živnula, naročito u vreme vašara, pijačnog dana i u vreme zimskih dana, kada su pečalbari bili kod svojih kuća.

Potreba za druženjem, da se vidi sa ljudima, da se izvrši pogodba, prilikom odlaska u pečalbu, da se proda stoka, da se kupi par volova, da se kapari, da se izvrši nadovadžisanje; za sve je služila krčma u planini.

Krčma je bila pokrivena ćeremidom, a bila šindrosana i varosana spolja. Kada je postalo bolje vreme, u krčmi su kasnije kupljeni od privatnog stolara još nekoliko stolova, koji se postavljaju ispred krčme, kada je bilo lepo vreme, a u vreme kiše su bili unutra.

Stolovi su bili prekriveni „kockastim“ čaršavima, a stolice napravljene od bukovine, kao i stolovi, a kasnije je bilo napravljeno od čamovine.

U krčmi su radili kafedžija Cilko, njegova žena i ćerka.

Cilko je bio umiljat čovek. Svakome je davao piće na veresiju, pa sve beležio u tefter.

Njegova žena bila je maher žena.

Svojom umiljatošću je znala da privuče mušterije. Na zidu u krčmi je bila petrolejka-lampa.

Kada se više popije, često se ona namerno gasi, pa nastaje opšta tuča u krčmi.

Znalo se da se za vreme vašara i pijačnog dana zapiju grupe muškaraca gorštaka ili grupe obesnih mladića, koji su se zakrvili oko neke seoske devojke, pa kada se zapeva i popije, onda posle nastaje opšta tuča.

Naravno da svojim umećem, tihim ubeđivanjem, Cilko uspe da smiri kavgadžije, pa često obema grupama naruči i koje besplatno piće-i celu turu.

To se kasnije nadokandi, kada se izgubi kontrola u pijančenju, pa sve to Cilko naplati.

U početku se služila samo domaća rakija, kako ljuta, tako i grejana u toku zime, kao i vino koje se nabavljalo iz privatnih podruma, sa nižeg područja ovoga kraja, gde uspeva vinova loza.

U poslednje vreme više se služilo pivo.

Naravno da se uz piće sprema i meze, bilo napravljena zimnica od kisleog kupusa, paprika iz kaca, zeleni paradajs iz turšije, planinski sir, planinski pečen krompir sa sirom.

Svako meze je bilo posebno za svako piće.

Kasnije kada se počeo koristiti plin, kao meze, nekada i kao obrok, spremale se pržene kobasice, bilo posebno, bilo sa kajganom.

Nije bilo struje, pa se za hlađenje pića koristio podrum, koji je bio iskopan u steni- gde je tekla prirodna izvorska voda, u kojoj se hladilo pivo, a i čuvala hrana da se ne pokvari.

U proleće se odlazilo u pečalbu.

U selo bi ostajali samo seoski pop, šumar, poštar, vodeničar, po koji seoski uča i trgovac.

U toku leta krčma je takoreći bila prazna, sem u vremenu seoskih vašara i pijačnog dana u nedelji ; ali kada dođe jesen, ona prava, kada se dunđeri, tesari, zidari, ciglari, pinteri, dlakari i drugi zanatlije vrate iz pečalbe- sve postaje živo u krčmi.

Kada zavlada studen u planini, krčma je bila jedino sastajalište.

Onda se odvijao pravi život.

Naravno da u njoj ženska čeljad nije zalazila.

Ali kada se počelo sa školovanjem ženske dece, onda su srednjoškolke i studentkinje počele da zalaze u krčmu.

Išle su u krčmu barabar sa mladićima koji su takođe bili školarci.

Devojke su pile bezalkoholna pića, ali zbog jakih patrijahalnih normi smatralo se da je svaka devojka ili žena koja uđe u krčmu „laka“, pa se zaziralo od njih u selo.

Prave kafe nije bilo u krčmi, pila se divka, često spravljena od raži, koja se prvo pekla na ognjište pod vršnjik, a onda tucala i mlela. Kasnije se negde krišom nabavljala prava kafa, s kojom su se treznili u kasne sate, a treznilo se i kiselim kupusom, crnim lukom i zejtinom.

Ponajčešće se treznilo rasolnicom iz kaca, sa kojom se zimi spravljao kiseli kupus.

U planinskoj krčmi kao konobarica radila je lepa kći krčmara Cilka. Znalo se da se kaže da kada radi mlada krčmarica biće veselo, popiće se mnogo, pevaće se do zore.

Mnogo je njih koji su sa planine silazili, prodavali naramke drva, planinski krompir, pa ostajali do zore i sve proćerdali.

Neki zaljubljenici u mladu crnokosu krčmaricu ostavljali su i cele letovine koje su mukotrpno zarađivali u pečalbi, a crnokosa krčmarica, lepa kao vila, zanosila je često i oženjene, svojom lepotom.

Oči su joj bile kao badem, grudi kao dve jabuke, telo vitko kao jela u planini, usta puna i nežna.

O njoj se sanjalo i lumpovalo do zore.

Stari krčmar Cilko i njegova žena dobro su to primećivali pa su često i koristili da se zaradi koja para više. Ali, sve to ima i drugu stranu priče.

Po selima su počele svađe, pa se počelo pričati i propovedati svašta. Krčmar Cilko je uvideo da kao domaćin mora da reaguje.

Uplašio se za sudbinu svoje ćerke pa je odmah ta mlada krčmarica poslata kod rodbine u Krajinu, tamo u Vlaško.

Kažu da se tamo zaljubila i udala, ali su se i dalje pevale pesme o mladoj krčmarici.

Pevane su razne pesme: „ Ima jedna krčma u planini, Krčmarice mlada, U maloj krčmi sedim sam za stolom…“.

Naravno da je u krčmu došla druga krčmarica. I ona je bila lepa, služila je, nosila mini suknju, belu kecelju, usta je mazala karminom, kosu pravila u punđu, ali nije mogla da zanese mladež i stare kao krčmarica kći Cilka staroga krčmara .

Dok je služila vinom, rakijom, pivom, uživala je što se pevalo i veselilo do kasno u noć

Ponekad se muzika slušala, kada su nastali gramofoni na baterije, sa gramofonskih ploča tada popularnih narodnih pevača.

U vreme vašarskih dana, u krčmama su svirali harmonikaši, a retko trubači.

U krčmi su se krčmila stada, u njoj se ludovalo, pilo do zore, u njoj se lečila tuga za izgubljenom voljenom ili neosvojenom ljubavlju.

U krčmi su se mogle videti razne slike iz života, kako recimo, mlad čovek, sa čašom šljivove rakije sedi sam za stolom, pijucka negde odsutan mislima, samo ćuti i pije do iznemoglosti, onda naruči muziku, sam ili sa društvom i tako lumpuje do zore.

Tako se u krčmi lečila bolna duša mladosti, koja se nikada neće ponoviti.

Most je prošla, a i krčmara u planini više nema.

Ali, ostala su sećanja jedne mladosti, mladih krčmarica, zadimljenih krčmi u kojima se živelo, ludovalo, pevalo, radovalo i živelo za neko drugo vreme.

Svaka mladost ima svoju patnju, svoj bol, radost. Ona je tada „krčmena“ u krčmama..

Ostala je samo priča jedne mladosti, jednog života u planini, o krčmi koja je bila puna života.

IZVOR:-Iz objavljene etnografsko-etnološke knjige: PRIČE MOJE-OTRGNUTO OD ZABORAVA, 2016.g Autor:Miroslav B Mladenović Mirac, Vlasotince, strana:4-9

AUTOR:Miroslav Mladenović Mirac, matematičar u penziji, etnolog, etnograf i pisac pesama i priča na DIJALEKTU JUGA Srbije, Vlasotince Srbija