Oktobarski prevrat – „posle 90 godina”

U odbranu Petooktobarske revolucije uglavnom staju „soroševski” kursisti, zbog kojih u javnosti sve više jača otpor prema 5. oktobru i uverenje da se radilo o novoj okupaciji, umesto novog oslobođenja

Naslovljavajući ovaj tekst u šaljivom tonu, uz aluziju na kultnu pripovetku Milovana Glišića Posle 90 godina, namera je bila da se danas petooktobarsko čedo, rođeno na samom početku novog milenijuma, uporedi sa vampirom. Jer tada smo svi mi – koji smo tog 5. oktobara 2000. godine bili na ulicama prestonice – verovali da oživljavamo osušenu slobodu u Srbiji, koja u našoj svesti vaskrsava poput Natalijine ramonde nakon jednog zalivanja.

Prolazile su prvo godine, a potom i decenije, u kojima su nastupile nove suše. Sve manje smo uživali u plodovima petog oktobra, a sve više smo osećali njihovu trulež… Ostaje nam da se posle svega upitamo: ako nismo dobili vaskrslu slobodu, da li je iz njenog groba ustao najpoznatiji srpski vampir – opisan u Glišićevoj literaturi – Sava Savanović!

Kakva je to sloboda?

Jer, kakva je to sloboda u kojoj Srbija nema ni jednu pravu banku u sopstvenom vlasništvu? Kakva je to sloboda u kojoj Narodna banka Srbije ne sme bez saglasnosti Brisela da kreira sopstvenu monetarnu politiku? Kakva je to sloboda u kojoj Narodna skupština ne sme da donese ni jedan zakon bez briselske dozvole? Kakva je to sloboda u kojoj Vlada republike Srbije mora da konsultuje EU oko svih glavnih odluka? Kakva je to sloboda u kojoj su – skupštinskom odlukom – NATO paktu data mnogo veća prava i privilegije od onih koje je tražila Hitlerova vlada neposredno pre 27. marta 1941. godine, a u kojoj – za razliku od nacističke Nemačke – NATO ne plaća ni jedan dinar?

Kakva je to sloboda u kojoj Srbi na Kosmetu žive u većem kazamatu nego pre Petooktobarske revolucije? Kakva je to sloboda u kojoj se srpskom narodu u Republici Srpskoj nezakonito nameće deklarisani pristalica nacističkog nasleđa Kristijan Šmit, da kao Pontije Pilat pre dva milenijuma, danas odlučuje o životu i smrti? Kakva je to sloboda u kojoj jedino Srbi ne smeju da uđu u Vlade Crne Gore, i pored činjenice da su bili najveće žrtve prethodnog narko-režima, kao i da su demokratski izabrani? Kakva je to sloboda u kojoj niko od zapadnih ambasadora nikada nije izašao na ulice prestonice da se solidariše ni sa jednom marginalnom i ugroženom grupom u Srbiji, osim onom na „Gej paradi”? Kakva je to sloboda u kojoj nam oduzimaju mamu i tatu, a nameću „roditelja 1 i roditelja 2”? Kakva je to sloboda koju je 5. oktobra 2000. godine – već sada po svim dostupnim dokumentima – umesto narodne volje vaskrsao zapadni obaveštajni puč?! Ovako može da se nabraja do beskraja, ali navedeno je dovoljno da zaključimo kako smo umesto novorođene slobode porodili mrtvorođenog vampira.

Kako godine odmiču, tako se sužava i krug onih u našoj javnosti koji nedvosmisleno podržavaju plodove petooktobarskih promena. Danas postoji zakonomernost u ovoj podršci, koju uslovno možemo svrstati u dve kolone:

Prvu čine NATO („soroševski”) lobisti koji u skladu sa geopolitičkom agendom nastalom u obaveštajnom puču, podršku tekovinama 5. oktobra poistovećuju sa podrškom evroatlanskim interesima u našoj državi.

Drugu čine političari koji su bili primarni istorijski svedoci ovog događaja, a koji sopstvene – uveliko poražene – politike pokušavaju da povampire kroz ideologiju „šestog oktobra”.

Između ove dve kolone nema suštinskih razlika. Njihova podela je fluktuirajuća; više je reč o spojenim sudovima nego o odvojenim tokovima.

U izdanju dnevnog lista Danas koji je bio posvećen istorijskim događajima od 5. oktobra 2000. godine, upitani su da prokomentarišu današnje i nakadašnje stanje u državi, između ostalih i bivši pripadnik „Otpora” a sadašnji narodni poslanik iz redova Demokratske stranke Srđan Milivojević, kao i bivši DSS-ovac i bivši naprednjak a sadašnji apologeta „Evroatlanskog sveta” Dragan Šormaz. Upravo će izlaganje pomentog dvojca biti osnov za uporednu analizu navedenih kolona političkog mišljenja. Obojica, i Milivojević i Šormaz, a većinom i ostali sagovornici u tekstu, posebno podvlače činjenicu da živimo u vreme vladavine diktatora. Ali, to svako čini sa sopstvene pozicije. Recimo, profesor Fakulteta političkih nauka Bojan Vranić, definiše diktatorsku prirodu Miloševićevog režima prvenstveno u odnosu na represiju koju je doživljavao opozicioni pokret „Otpor”, a Vučićev režim ispoljava svoje diktatorke osobine putem obesmišljavanja opozicionog delovanja „kroz sistemsku kontrolu tradicionalnih medija”.

Zoran Živković, kao jedini autentični svedok, razumno podvlači da postoji bitna i suštinka razlika između ondašnjeg i sadašnjeg političkog momenta. U prošlosti, 5. oktobra je odbranjena očigledna izborna pobeda udružene opozicije, dok je danas opozicija razjedinjena, a ni samoj joj nije jasno da li će izaći na izbore ili će ih bojkotovati. Sa žaljenjem podvlači da Zakon o lustraciji nije primenjivan (o čemu će reči biti kasnije u tekstu), kao i da se „te 2012. godine dogodila kontrarevolucija”. Dragomir Anđelković, kao jedini deklarisani patriotski i proruski sagovornik, podvlači da postoji velika razlika između režima Miloševića i Vučića – jer je „Milošević u nešto verovao, a Vučić je 100% oportunista.” U daljem toku diskusije Anđelković podvlači da je u Srbiji većina glasača nezadovoljna vlašću, ali da ne prepoznaju zadovoljavajuću opozicionu platformu.

U izjavi Dragana Šormaza, koji je okarakterisao vladavinu Aleksandra Vučića kao diktaturu, postoje mnoge kontradikcije. On je do skoro bio narodni poslanik iz SNS redova, stranke kojom godinama na isti način upravlja Aleksandar Vučić. Pošto se u međuvremenu nije dogodio nijedan posebno preloman događaj u istoriji SNS-a, na osnovu koga bi Aleksandar Vučić radikalno zaoštrio unutar-stranački kurs, ne vidi se razlog Šormazovog naglog zaokreta, od otvorene podrške skorašnjem predsedniku SNS-a do njegove satanizacije u javnosti.

Identična situacija je i u Vučićevom upravljanju državom: od početka je svakome bilo jasno o kakvom je upravljačkom modelu reč. Veliki problem u stavovima Dragana Šormaza leži u vremenskoj podudarnosti gubitka statusa u samoj stranci sa njegovim javno deklarisanim nezadovoljstvom politikom Aleksandra Vučića. Identično je bilo i dok je Dragan Šormaz uživao u par mandata privilegija narodnog poslanika iz redova DSS-a i vatreno podržavao Vojislava Koštunicu, a onda postao njegov javni protivnik kada su umesto Šormaza drugi u stranci zauzeli visoku poziciju na izbornoj listi za Narodnu skupštinu. Možda je reč o pukim koincidencijama, ali je previše podudarno da bi prste umešao samo „komedijant slučaj”.

Naknadna objašnjenja koje je u javnosti dao: da je napuštao ove dve stranke onda kada je shvatio da nisu na evroatlanskom putu, odnosno da su u praksi menjale programski zacrtanu prozapadnu politiku – u slučaju DSS-a sigurno ne stoje. DSS nikada nije bio evrofanatična ili evrofilska stranka, i nikada nije podržavao zapadnu politiku prema Srbiji. DSS je samo podržavao određene zapadne civilizacijske vrednosti, koje na žalost nisu bile podudarne sa zapadnom politikom, naročito prema našem narodu. DSS tokom svog političkog života nikada nije porodio ni jednog evroatlanskog obožavaoca, a odgajio je hiljade evroskeptika, evrofoba ili evronegatora. O NATO paktu bolje da i ne govorimo, to je bila ubedljivo najnepopularnija reč u DSS-u, ružnija mnogo i od reči „Jul”. Niko se nikada nije učlanio u DSS zato što je u njemu video implementaciju evroatlanske politike u Srbiji!

Kod Srđana Milivojevića je reč o razlozima koji su mnogo manje lični, i kod kojih se oseća više političkog u odnosu na personalno. Iako na početku izlaganja konstatuje da se „Milošević nije libio da ubija političke protivnike” (što je neozbiljna izjava obzirom da su vremenom isplivale mnoge činjenice koje govore suprotno tome, kao i da postoje snažne indicije da su ovi atentati bili deo obaveštajne pripreme za Petooktobarski puč!), Milivojević zaključuje da je u društvu bilo više hrabrosti i optimizma, zbog postojanja slobodnih opština i gradova iz kojih se „širio plamen otpora, bunta i prkosa”. I upravo je reč „otpor” ključna u izjavi ovog narodnog poslanika, samo što se u nastavku izjave piše velikim slovom. On sa puno pijeteta govori o narodnom pokretu „Otpor” kome su se „priključili studenti i mladi ljudi”, i koji je po tvrdnji govornika „odigrao ključnu ulogu u njegovom (Miloševićevom) svrgavanju sa vlasti.” Tačno je da je „Otpor” bio veoma bitan faktor u omasovljavanju podrške protiv režima Slobodana Miloševića, ali je za istorijsku nauku danas neupitno da je organizovan i finansiran od strane američkih obaveštajnih struktura.

Tačno je i da je „Otpor” takođe bio deo obaveštajne pripreme za Petooktobarski puč. Tačno je i da je nakon oktobarske revolucije u Srbiji prestala potreba za njegovim postojanjem i da je doživeo izborni poraz – što potvrđuje da nije bio spontani narodni pokret nego indukovani projekat. Zato su vođe „Otpora” nako toga poslate svuda po svetu da podižu „obojene revolucije” pod firmom demokratskih promena, a u stvarnosti za zaštitu geopolitičkih interesa SAD. Uostalom, o svemu ovome javno govori u intervjuima ključna ličnost „Otpora” Srđa Popović, koji danas izvozi revolucije po svetu pod kodnim imenom „Kanvas”.

Zastave sa pesnicom „Otpora” viđene su po Kijevu, Tbilisiju, Libanu, Kirgiziji, Uzbekistanu, Egiptu, Tunisu ili Jerevanu: gde god bi Americi ponestalo „demokratskih pravila” u zamenu za neokolonijalizam. Svuda su donosile haos i smrt po ulicama, a osnivač „Vikiliksa” Džulijan Asanž u decembru 2013. godine navodi da „iza tada aktuelne revolucije u Ukrajini i vešednevnih nereda na trgu Majdan u prestonici Kijevu možda stoji baš Srbin Srđa Popović.” Sam Srđa je ovo kasnije demantovao, ali je i potvrdio učešće u mnogim ostalim „obojenim revolucijama” širom sveta. U istoriskom vrednovanju „Otpora” ozbiljan čovek mora da ukalkuliše sve prethodno izrečeno.

Ideologija „6. oktobra”

Šta bi to bila ideologija „6. oktobra” o kojoj govore mnogi političari-vampiri u medijima, ali na koju se pozivaju i neke javne ličnosti? To je uverenje da je odmah sutradan nakon 5. oktobra, trebalo otpočeti čistku protiv pristalica Miloševićevog režima – uključujući i fizičke metode progona, a neki pominju i likvidacije. Nad onima koji „preteknu” trebalo je, po ovoj idelogiji, primeniti totalnu lustraciju, isključujući ih tako iz svih oblika javnog života. Da je pravilno sprovedena ideologija „6. oktobra”, po ovim tumačenjima, naša država i društvo bi se našli u mnogo boljem i pravednijem stanju. Na pitanja kada je trebalo sprovesti tu ideologiju i koliko je trebalo da traje njeno sprovođenje, stiže nam nedvosmisleni odgovor: „Odmah sutradan po osvajanju vlasti i sprovesti u najkraćem mogućem roku.” Dakle, nema dileme i nema prikrivanja da je reč o „revolucionarnoj pravdi”.

Kako bi u realnosti izgledala takva praksa? Sa kojim događajem iz srpske prošlosti bi ona mogla da se uporedi? Izgledala bi tako što bi u roku od oko mesec-dva dana jedan broj ljudi u Srbiji bio pogubljen (verovatno tek nekoliko desetina), veliki broj bi bio zatvoren (sigurno nekoliko desetina hiljada, što nam pokazuje akcija „Sablja”), a par stotina hiljada građana bi izgubilo sva prava javne delatnosti (lustracija koja bi u savremenim uslovima odgovarala nekadašnjem „gubitku građanskih prava”). Istorijska paralela sa ovakvim scenarijom bi bila jesen-zima 1944. godine, kada su partizanske vlasti streljale bez suđenja popisanih 60.000 ljudi u Srbiji i najmanje još 100.000 onih nesrećnika čija imena nisu popisana, ali po čijim kostima gazimo svaki dan na neotkopanim grobljima. U Srbiji je registrovano nešto preko 200.000 masovnih grobnica partizanskih zločina, od kojih je samo jedna u okolini Boljevca otkopana!

Uz gruba pojednostvljanja, mogli bi da izvedemo zakonomernost: kao što su nekada komunisti streljali dr Branka Popovića (dekan na fakultetu, slikar i pisac), dr Svetislava Stefanovića (pesnik, dramski pisac, lekar, prevodilac) ili glumca Aleksandra Cvetkovića, tako su nove „dosovske” vlasti, recimo, mogle da pogube dr Mihaila Markovića, dr Slobodana Unkovića ili Ljubišu Ristića. Kao što su građanska prava oduzeta Žanki Stokić isto bi mogao, putem lustracije, da prođe Bata Živojinović. Tragičnu sudbinu Dragiše Vasića mogao je da doživi, recimo, Brana Crnčević. Čuveni intelektualac i advokat Dragić Joksimović uhapšen je i ubijen u zatvoru samo zato što je branio Dražu Mihailovića na sudu, što znači da bi po takvoj logici istu sudbinu morao da doživi i Zdenko Tomanović jer je bio advokat Slobodana Miloševića? I sve egzekucije, hapšenja i lustracije bi se donosile bez dokaza, suđenja i bez ikakve ozbiljne procedure, zato što bi takvi procesi u uređenom sistemu trajali godinama (možda i decenijama) i obavljali bi ih hiljade sudija i tužioca, međutim, ideolozima „6. oktobra” se žurilo. Lideri DOS-a bi bukvalno odlučivali o sudbinama ljudi u roku od pet minuta. Zamislite kako bi izgledala Srbija danas da su nekada o sudbini nekoliko stotina hiljada ljudi „preko kolena” glasali na zatvorenim koalicionim sastancima Čeda Jovanović, Vlada Batić, Goran Svilanović, Žarko Korać ili Nenad Čanak?

Ni mnogo istorijski značajniji narodi poput Francuza ili Rusa nisu uspeli posle par vekova da zacele sve rane građanskog rata i revolucionarne „pravde” u njihovim zajednicama. I pored velike svetsko-istorijske kulture koju su stvarali nemaju uspeha u integrisanju starih podela u njihovim društvima, nastalim u doba revolucija. Nismo ni mi uspeli da pomirimo zaraćene strane iz našeg građanskog rata koji se uporedo odvijao kroz Drugi svetski rat; rovovi još uvek nisu zatrpani, a sva je prilika da još dugo neće ni biti… Ne smemo ni da pokušamo da zamislimo kako bi izgledala budućnost u Srbiji da je toga 6. oktobra počeo novi, krvavi građanski rat u našem narodu! I ponovo moramo da se upitamo koja je uloga britanskog (engleskog) faktora u pokušaju realizacije ideologije „6. oktobra” u Srbiji?! Zašto su svi oni dosovski lideri (kao i neki uticajni kadrovi u društvu) koji su propagirali ovu ideologiju bili tako blisko povezani sa Englezima?! Mnogi od njih verovatno nisu ni bili svesni potencijalnih istorijskih posledica i prokletstva koje bi doneli da je nastao „6. oktobar”. Srećom po njih i njihovo potomstvo, kao i za sve nas, postojale su u DOS-u i druge, uticajnije i mudrije snage predvođene Koštunicom, koje su sprečile pogrom u društvu.

Odmah posle 5. oktobra 2000. godine zavladao je nekritički hvalospev prema ovom događaju. Kako je vreme odmicalo i kako su polako isplivala nova istorijska saznanja, tako se pomeralo na suprotnu stranu javno mišljenje o ovoj revoluciji. U njenu odbranu danas uglavnom staju „soroševski” kursisti, zbog kojih u javnosti sve više jača otpor prema 5. oktobru i uverenje da se radilo o novoj okupaciji, umesto novog oslobođenja. Iako ima mnogo dokumentovane istine u prilog ovom stavu, ne treba zaboraviti da je Petooktobarska revolucija donela pored mnogo lošeg, donela i dobrog: država je izašla iz duboke unutrašnje krize, vratila se na međunarodnu scenu, proradile su mnoge institucije, vraćeno je nacionalno i državno samopouzdanje, javni prostor je postao bolji. Budu li ove tekovine i ubuduće branili NATO lobisti, „soroševi” kadrovi ili britanski „agenti od uticaja”, sve će više bledeti uspomena na njih. Tada Savi Savanoviću neće trebati 90 godina da izađe iz groba.

autor:Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“. Ekskluzivno za Novi Standard.