Već vas vidim, prevrćete očima, razmišljate da li da pročitate tekst u kome će „ovaj da vam deli neke savete“, preporučuje isptavan način života ili prodaje praškove, tablete ili sokiće koji će vam garantovati dug i uspešan život.
E, pa neću!
Ovde ću pobrojati neke stvari o kojima možda niste razmišljali, jer niste imali potrebe.Ja sam u malo drugačijoj situaciji, pa ću svoja razmišljanja podeliti sa vama.
Što se tiče odnosa prema zdravlju, generalno postoje tri kategorije:
– aktivni (pozitivci, pretežno mlađi ljudi): druže se, bave se nekim sportom aktivno ili rekreativno, često su napolju, u najgorem slučaju idu u teretanu (zabiju se u smrdljivu prostoriju, sa gomilom sebi sličnih koji se znoje i smrduckaju, umesto da odu negde napolje, ali to je stvar izbora) vrlo često piju nekakve vitaminske koktele, šejkove i slične mućkalice, umesto da vitamine uzmu onakve kakve jesu (šargarepu, luk, narandže….)
– pasivni (mahom srednja generacija i stariji): ne pretržu se oko nekih fizičkih aktivnosti, vikendom odu kod kuma na plac na Frušku goru, eventualno pokose 10 kvadrata trave da mogu da stave ležaljke, možda oberu neko voće ako je već stiglo, a najveći napor im je da prevrnu pljeskavicu na roštilju i izvuku pivo iz frižidera, vode relativno miran i rutiniran život ne razmišljajući puno o zdravlju, čekajući penziju i unuke
– negativci (sve generacije): o zdravlju nikad ne razmišljaju, vrlo često puše, poneki i piju, poneki se i drogiraju, žive vrlo stresno, stalno u jurnjavi, za boljim poslom, boljom platom, boljim uslovima, boljim životom, ne primećujući da život prolazi mimo njih, dok se okrenu, deca (ako ih imaju, su već odrasla i krenula nekim svojim putem, nekad ispravnim ,a nekad bogami i ne)
Ja sam živeo negde između druge i treće varijante, a kako sam to platio – saznaćete ubrzo.
Što se bolesti tiče, njih bih podelio u nekoliko grupa, (meni to najviše liči na ponašanje ljudi u prepunom autobusu…)
Kategorija divljak su oni koji će vas pregaziti ne bi li stigli do prvog slobodnog sedišta. Što se bolesti tiče, po meni tu spadaju one iznenadne, kao što su srčani i moždani udari koje, i ako preživite, ostavljaju mnogobrojne posledice.
Druga kategorija su oni koji će vas gurati da što pre uđete bez obzira na gužvu. To su razni kanceri, koji će vas na bilo koji način pre ili kasnije ubiti.
Treća kategorija su neprijatne bolesti, tj. one koje će stajati iza vas i vikati da se pomerite i požurite, neće vas nužno ubiti, ali će vam vrlo otežati život. To su razna lumbaga, reume, alergije, inkontinencije i tome slično.
Četvrta kategorija su oni fini i pristojni, što će stati pored vas, ničim vas neće uznemiravati, ali će vam vrlo efikasno pokupiti novčanik, telefon, dokumenta i sve bitno iz tašne i džepova, a što ćete utvrditi tek kada budete izašli iz autobusa kada je već suviše kasno. To je gospodin dijabetes.
Sada sam invalid po više osnova, orobljen gospodinom dijabetesom, a evo i hronologije.
Krajem februara prošle godine nisam se baš osećao kako treba, otekle su mi noge, a imao sam i ranicu na desnom članku koja nije izgledala kao nešto ozbiljno. Žena me poterala kod doktorke, koja je videvši me, istog trenutka napisala uput za hirurgiju i nefrologiju. Na hirurgiji su me previli, ali je nefrolog odmah rezervisao mesto na odeljenju i tako me strpaše u bolnicu. Rekoše mi da mi je gospodin dijabetes „razbucao bubrege“, te da ću nadalje morati da dolazim na dijalizu.
Čim se oslobodila sala, „odvukli“ su me na operacioni sto i u vrat mi ugradili dve „cevke“ – dijalizni kateter i još iste večeri sam prvi put otišao na ono što će mi biti rutina ostatak života – dijalizu.
Par dana kasnije, su me ponovo operisali, ovog puta levu ruku, gde su mi postavili fistulu. Međutim ispostavilo se da imam suženje krvnih sudova i da je ta fistula neupotrebljiva. Par dana kasnije su me ponovo spustili u salu, uradili novu fistulu, usput oštetili nerve, tako da mi je leva šaka praktično neupotrebljiva. Proveo sam još neko vreme u bolnici dok je fistula „sazrevala“, kako oni to kažu, to jest dok rana od operacije nije zarasla dovoljno da fistula može da se koristi za dijalizu.
U međuvremenu, ona ranica na nozi, nikako nije zarastala, čak se pomalo i širila, a sestra koja me je previjala sve češće je govorila da to mora da pogleda i hirurg.
Ono što se usput dešavalo je da su mi, opet zbog dijabetesa, pucali krvni sudovi unutar očnih jabučica i pred oči mi se polako spuštala zavesa. Koliko se sve brzo dešavalo, najbolje govori to da sam, kada sam ušao u bolnicu, mogao da čitam novine, a da sam danas funkcionalno slep.
Hirurzi su dolazili, svi su se složili da je počela gangrena noge, s tim što je svako od njih licitirao visinu amputacije. Najbolja ponuda je bila samo stopalo, sledeća je bila do pola lista, treća je bila do kolena. Uplašen i zastrašen, pokušavao sam da tu odluku odložim nadajući se da je sve to samo greška i velika šala. A onda mi je doktorka objasnila, gde sam, šta sam i u šta sam upao i da mi vreme polako ističe.
Ovog puta sam svoju situaciju shvatio daleko ozbiljnije, posebno kada mi je rekla da bez operacije imam još najviše dva-tri meseca pre smrti u najstrašnijim mukama. Složio sam se da se uradi što mora. Ona je pozvala koga je trebalo, doktor je došao, pregledao, opipao i rekao presudu – kasnimo, ovo mora da ide iznad kolena.
Hteo sam da vrištim, da odložim, da dobijem drugu šansu, ali – to je bilo to. Iste večeri su me sa odeljenja nefrologije, gde sam još uvek ležao, prebacili na hirurgiju i te noći mi amputirali desnu nogu iznad kolena.
Probudio sam se urlajući od bolova, go i u potpunoj agoniji. Na licu maska sa kiseonikom, u ruci braunile sa transfuzijama i infuzijama, sestra koja želi da mi pomogne, ali nema načina. Tu noć sam proveo razgovarajući sa drugarom koji dežura što mi je pomoglo da malo skrenem misli sa bolova i sve što mi se desilo. Posle nekoliko dana su me vratili na nefrologiju na dalji oporavak i naravno na dijalizu. Noga mi je amputirana 4 maja 2022, a 20. maja su me otpustili iz bolnice.
Dok sam bio u bolnici, žena je skupila papire potrebne za invalidsku penziju i predala ih, ali je to bilo par dana pošto je proces odlučivanja počeo, tako da sam dijalizni i slabovidi invalid, ali ću nepriznanje invalidnosti po osnovi amputacije, morati da čekam do 2024. Skoro dva meseca po amptaciji primili su me na rehabilitaciju u Bolnicu za rehabilitaciju Rudo. Posle svih mojih trauma, strahova i odbojnosti prema lekarima, bolnicama i svemu onom što mi se desilo, tu sam upoznao predivne ljude, doktore i sestre, koji su posvećeni svom poslu i rade ga sa puno ljubavi i strpljenja. Okružen osobama sa invaliditetom sličnim meni, počeo sam da vraćam nadu u ono što je trebao da bude ostatak mog života. Počeo sam da vežbam, naučili su me kako da iz kolica pređem na krevet i nazad i sve je imalo dobru perspektivu.
Problem je bio što bi mi pri svakom malo većem naporu (kijanje, smejanje, vežbanje) pukao po neki kapilar u oku i oči se sve više mutile. Dogovorio sam se sa doktorom da prekinemo rehabilitaciju privremeno kako bih pokušao da nekako saniram problem sa očima. Situaciju sa specijalistima verovatno znate i sami, tako da sam skoro tri meseca čekao da stignem na red kod očnog hirurga. Zakazana mi je i uspešno izvedena operacija katarakte na jednom oku, a za mesec dana (oko 20. januara ove godine) trebalo je da dođem na kontrolni pregled i da se dogovorimo za drugu operaciju koja bi trebalo da mi vrati vid.
Tih dana mi je odjedanput skočila temperatura na 40 stepeni, što ni ogromne doze antibiotika nisu uspevale da smire. Mala ranica od dekubitusa na peti, koja je zarastala, zarastala je i dalje, ali mi je taban pomodreo. U jednom trenutku je počeo da se oseća smrad truleži i poseta hirurgu u gradskoj bolnici, značila je samo jedno. Smešten na odeljenje hirurgije čekao sam na svoj red da ostanem i bez druge noge. To se i desilo, posle par dana, pošto je na hirurgiji strahovita gužva i ljudi rade u tri smene.
Posle par dana su morali da me otpust,e jer nije bilo mesta za sve kojima je trebala intervencija, a mene su, dobrom voljom doktorki sa nefrologije, primili ponovo tamo, kako bih se još malo oporavio pre nego što se vratim kući.
Sve ovo što sam nabrojao, dogodilo se za godinu dana. Od čoveka koji je u bolnicu ušao na svojim nogama, postao sam dijabetičar na insulinu, koji tri puta nedeljno ide na dijalizu, oštećene leve ruke, amputiranih nogu i slep.
Tako me je gospodin dijabetes sredio.
Na stranu što više ne mogu da radim, već ni moja žena ne može da radi, jer je na ovaj ili onaj način angažovana oko mene 24/7, počev od guranja kolica do doktora, presvlačenja, kupanja, hranjenja i svega ostalog. Jurnjavu po PIO fondovima, udruženjima slabovidih, bankama, skupljanju papirologije, čekanju u redovima da bi se nešto ostvarilo ili dobilo, neću ni da spominjem. Sad čekam ponovni pregled kod očnog, eventualno mesto u bolnici Rudo i, ako Bog da, desetak dana u nekoj banji.
A vi, nemojte čekati ništa od toga, zakažite sistematski jednom godišnje, neće vas skupo koštati, a reći će vam kako ste i šta vam je. Nadam se da ćete se iznenaditi pozitivno i to vam, od sveg srca, želim.
Tata Duki
P. S. Zbog dijabetesa, tihog ubice, Tata Duki bije svoju životnu bitku: završio je na dijalizi, oštećene leve ruke, amputiranih nogu i – slep. Njegove ste priče na Krugu ste voleli da čitate u rubrici „Tata Dukijev balkon“, a ovo je njegova opomena koliko je važno da sačuvamo najvrednije što imamo – zdravlje…
