Ko je u Dejtonu dobio previše?

„Srpska strana u BiH već je dobila previše Dejtonskim sporazumom i više od toga nikada neće dobiti!“, rekao je onomad Bakir Izetbegović, na šta je Dodik uzvratio: „Srbi nisu ništa dobili, nego su izborili …“ Vulin ga je podržao: „Srpska nije poklon, nego odgovor … “

Umjesto „dobili“, bošnjački lider je mogao i da kaže da su Srbi u Dejtonu „izborili“, a da smisao njegove poruke ostane isti. Čak i pojačan, jer bi zvučalo da su Srbi u Dejtonu za pregovaračkim stolom diplomatski izborili više nego što je trebalo da im pripadne. Zašto je Bakir ipak upotrijebio izraz „dobili“? Zato što je to projekcija bošnjačkog doživljaja politike. Oni imaju dugo istorijsko iskustvo politike kao dobijanja bez političke ili oružane borbe, na poklon od drugih, većih i jačih, okupatora ili oslobodilaca. Tako su vjeru dobili od sultana u Stambolu, izmišljenu bogumilsku etnogezu od habzburgovca Kalaja, nezavisnu državu od ustaše Ante Pavelića, naciju od Slovenca Kardelja i Hrvata Tita, protektorat od Amerikanca Klintona. Umiljato jagnje, koje je kmečalo da dobije pomoć i na Orijentu i na Okcidentu.

DOBICI PORAŽENIH
Kod Srba je, naprotiv, bilo sve izboreno, pa je i shvatanje politike drugačije. Karađorđe, Miloš, Gavrilo, Aleksandar, Mladen, Roćko, Radovan, Ratko, Mile nisu čekali da od nekog dobiju, nego su vojno, diplomatski i politički branili svoje. Pošto se radi konkretno o Dejtonu, upravo bošnjčka strana bila je ta koja je, kao poražena u građanskom ratu, dobila dijelove teritorije koje su do pred sam kraj rata držali Srbi i Hrvati.

VRS je bila izborila čak preko 70 odsto Bosne i već u drugoj godini rata se razgraničila sa HVO, a tzv. Armija BiH je kontrolisala jedva 10 odsto. Podsjetimo da je Karadžić tada govorio da Republika Srpska nema namjeru da zadrži toliko teritorije i da je spremna da dijelove ustupi u pregovorima. Pošto je u Ženevi, a nezvanično i prije toga, dogovoren odnos 51:49 odsto, na terenu je započelo borbeno naštimavanje teritorijalne proporcije. U tom procesu Armija BiH je jedino uspjela da pobijedi odmetnute sunarodnike u Cazinskoj krajini. Na ostalim frontovima bila je u defanzivi, sve do Vašingtonskog sporazuma, na koji su SAD i Njemačka preko Tuđmana na prevaru privoljeli Hercegbosance, te bombardovanja NATO-a po srpskim položajima.

Ko je, dakle, previše dobio u Dejtonu? Ako je iko onda je to bila bošnjačka strana. Poražen u građanskom ratu koji je sam politički izazvao, Alija u Dejtonu nije trebalo ništa da dobije, ali je ipak dobio! Zašto i od koga? Od tzv. međunarodne zajednice, jer ga je najprije ohrabrila da uđe u građanski rat protiv jačih komšija, a onda, poslije tri i po godine, spasila od kapitulacije. Treba se samo prisjetiti decembra 1995. te bošnjačkog oduševljenja i srpskog razočaranja kada je potpisan Dejtonski sporazum. Sarajevski Srbi su, napuštajući u kolonama svoja ognjišta, krivili Miloševića „što je uz čašicu viskija ustupio glavni grad“, koji je po Holbrukovom rješenju bio predviđen da bude distrikt. Po tome ispada da su Bošnjaci dobili čak i od Miloševića.

Alija je, u svom stilu, najprije potpisao Dejtonski sporazum „zato što je svaki mir bolji od rata“… „zato što su vojska i narod iscrpljeni …“, „zato što je sačuvana ideja Bosne …“ Ali, da Dejton ne bude jedini sporazum koji je izigrao – ili odsutao od njega (Beogradski), ili povukao potpis (Lisabonski) – na kraju je dodao: „Dejtonski sporazum je ipak nepravedan mir“. Tako je ostavio u amanet narednim generacijama da to isprave. Međunardona zajednica im je, posredstvom PIK-a, V.P.-a, stranaca u Ustavnom sudu i sl., u tome i te kako pomogla, ali im nikad nije ispunila baš sve želje i obećanja.

STRATEGIJA ŽRTVE
Bošnjački političari i intelektualci nastavili su sa strategijom žrtve kojoj su svi nešto krivi i dužni, pa treba da im daju, a oni da „dobiju“: Ujedinjene nacije koje su priznale Bosnu, a nisu intervenisale u korist Bošnjaka; Francuska i Britanija, koje su rat u BiH tretirale kao građanski na nacionalnoj osnovi, a ne kao spoljnu agresiju; Amerkanci opet jesu priznali agresiju, ali nisu skinuli embargo na naoružavanje Muslimana. Saudijci im ne valjaju jer više troše na vehabije u Bosni, nego što pomažu bošnjačku vlast. Ni Turci nisu najbolji, iako ih najviše vole, jer više ulažu u Srbiju nego u BiH. Mnogo gori su Hrvati, iako su bili ratni saveznici, jer sada hoće treći entitet i neće da im oni biraju predstavnike u zajedničkim organima. A najgori su, naravno, Srbijanci jer neće da priznaju da su genocidni agresori i plate ratne reparacije i, posebno, zato što brane dejtonsku Srpsku. Eh, kada bi susjedi platili ratnu odštetu, RS se samoukinula, Dodik postao bosanski patriota, Hrvati odustali i od kantona, i BiH postala jedinstvena pod vlašću bošnjačke većine! Pa još kad bi Saudijci poklanjali naftu, Turci davali beskamatne kredite, NATO naoružavao i EU otvorila fondove – bilo bi baš lijepo samo što nigdje nema.

Toj dugoj tradiciji simuliranja kolektivne žrtve i navici da se zapomaganjem dobija, doprinijela je i poslijeratna pomoć za oporavak Bosne, najveća u istoriji UN, od koje je 4/5 završilo u Sarajevu, dok se milijadi dolara izgubio trag. Ali, kako se taj rahatluk političke i materijalne podrške iliti „dobijanja“, otporom druga dva oštećena naroda, pogotovo srpskog od dolaska Dodika na vlast, vremenom tanjio, u redovima bošnjačke političke i intelektualne elite, nastala je nervoza koja se prenijela na veliki dio nacionalnog korpusa. A nervoza prerasta u agresiju …

Na Bakirovo „Srbi su u Dejtonu dobili previše“, na sarajevskim ulicama kažu: „I Hrvati su u Dejtonu dobili previše: „Nema ih šaka jada, a jednako učestvuju u vlasti.“ U nastavku citirane izjave Bakir kaže i da se „Srpska ne može izdvojiti bez rata“. A to generiše ulični eho: „Treba dovesti 50 hiljada mudžahedina i završiti sa Srbima isto kao i Tuđman u Hrvatskoj“. Od 1998. do 2000. Alija je tražio i od protektorata dobio konstitutivnost Bošnjaka u Republici Srpskoj. No, pošto to nije ništa promijenilo u realnim političkim odnosima, bošnjački ideolozi (Muhamed Filipović, Senadin Lavić, Kemal Efendić i dr.) 2019-2020. su otkrili da je konstitutivnost naroda obična komunistička izmišljotina, koja nigdje ne postoji. Drugim riječima, suverenost, ravnopravnost, državotvrnost srpskog naroda u BiH i pravo na samoodređenje do otcjepljenja, koje je zapisano u Povelji UN, predstavlja ono „previše“ što su Srbi dobili u Dejtonu.

No, američki ambasador u Sarajevu Erik Nelson onomad veli da Dejton treba mijenjati, a Bakir trlja ruke da će opet nešto „dobiti“. Dodik je već odgovorio da će se Srpska boriti i izboriti da Dejton proradi u svom izvornom kapacitetu. „Ako ga pak treba mijenjati, o tome će se dogovarati u BiH, a ne u SAD, i Srpska već ima konkretne predloge kako ga mijenjati.“ Biće to sigurno „previše“, ali on i ne očekuje da to „dobije“, nego da „izbori“.

Nenad Kecmanović je politikolog, sociolog i profesor političkih nauka, bivši rektor Sarajevskog univerziteta (1988-1992) i član Senata Republike Srpske. Ekskluzivno za Novi Standard.

Nenad Kecmanović
Izvor: Novi Standard