Nekoliko dana posle užasa u Banjskoj Srbi na Kosovu i Metohiji, posebno mi u getima sa južne strane Ibra, pokušavamo da shvatimo šta se dogodilo. Nagađanja su različita i fakat je da je to tema broj jedan na ulici, u prodavnici, pekari, školi, u kući – jednom rečju svuda. Mnogo je pitanja, a na svaki odgovor slede nova potpitanja i tako u nedogled. Ni prvi ni poslednji put da nam se nešto po kičmi slomilo i da nagađamo zašto. Znamo samo da ćemo tek osetiti novu muku, na već postojeće, i nikako neće biti dobro – u to smo sigurni.
Duboko saosećamo sa porodicama ubijenih i uhapšenih, srce nas boli zbog njih. Uz molitve za pokoj duša, molimo se i da Gospod prepozna njihovu žrtvu, jer za nas, oni su žrtvovani. Ko, šta, kako, gde i zašto, nemam dokaza da govorim, a suviše je teško, tužno, obeshrabrujuće, čak i ponižavajuće, da prenosim ono što priča čaršija i što, možda, nije istina.
Ono što u ovim danima žalosti pratimo jeste šta govore zvaničnici, u prvom redu iz Beograda – jer naše su oči uprte tamo. Na primer, naš ministar vojni je razočaran reakcijom KFOR-a. Nas, koji dva pogroma preživesmo pod „zaštitom” tog istog KFOR-a, uz sva ubistva Srba širom Kosova i Metohije, onda kada su oni bili zaduženi za red i mir – ne da ne može da razočara to što opet nisu ništa preduzeli, već je to ravna linija. Da, KFOR ima mandat da reaguje, ali koliko je puta do sada dokazano da se ništa potpisano ne poštuje? Ako čekamo da oni reaguju, spreče – kako je Vučević rekao – krvoproliće, nas sa Kosova i Metohije će trava da zaraste. Eto, takvo je naše poverenje u KFOR, odnosno od njih ništa dobro ne očekujemo.
Lažna zaštita KFOR-a
Naš predsednik je, pak, pokazivao fotografije iz Severne Makedonije, odnosno sukoba makedonske policije od pre nekoliko godina sa albanskim teroristima, i podsećao kako je to od strane Zapada tumačeno, kako su teroristima držali komemoraciju u Prištini, ukazujući da su dupli aršini na delu. Treba podsećati na duple aršine, ali koga? Zar one što su Račak lažirali da bi našli izgovor da nas bombarduju?
Jasno nam je da je ovim užasom iz Banjske skrenuta pažnja sa Kurtija kao negativca – ako je to ikada i bio za Zapad i SAD. Toliko puta sve već viđeno na KiM od 1990-ih pa naovamo – i dalje ih štite jer im još trebaju. Srbiji, bez obzira na sva dosadašnja popuštanja na sopstvenu štetu, opet, prete sankcijama. Nastaviće se i pritisak da Srbija završi preuzete obaveze iz Ohridskog sporazuma i zaokruži tzv. držanost Kosova. Posle užasa iz Banjske, definitivno su preuzeli kontrolu na severu južne srpske pokrajine, ostale su još nijanse.
Ako ostavim po strani Prištinu i Beograd, odnosno Vučića i Kurtija, onda je jasno ko najviše profitira krijući se iza dijaloga koji „mora da se nastavi”, dok između redova govore da je njihovo prisustvo ovde neophodno do beskonačnosti. Zar ne šalju dodatnu vojsku na KiM? Ni manje ni više nego – Britance. Najviše je Srba u poslednje 24 godine stradalo u zonama koje su bile pod njihovom komandom.
(Imala sam priliku da razgovaram sa ljudima koji su bili u misijama u Istočnom Timoru, Haitiju, Kongu…. Pričali su da se mnogo puta desilo da se zapadne u ćorsokak sa pregovorima, da se više ni u čemu ne vidi smisao, čak i da se uspostavi neki red, ali se odjednom desi sukob i sve kreće nanovo. U prvi plan istupaju „mirotvorci” kao jedni jedini, nezamenljivi, koji moraju da se slušaju. Dovedu se nove trupe jer, zaboga, mira nema. Obični su ljudi u navedenim zemljama prepoznavali igre, znali su da je to zato što plan okupatora još nije doveden do kraja, ali ko njih pita. Njihov glas se ne čuje, i tako do nekog sledećeg puta… Neverovatno koliko je sličnosti bilo u njihovim pričama, iako su različite zemlje u pitanju. „Mirovnjaci” se kriju iza mantre da mora da se razgovara, pregovara, odnosno da se nastavi vrzino kolo gde patnji običnih ljudi nema kraja, a istina je da je njihov interes potpuno drugačiji od onoga što šira javnost zna.)
Svesni okupacije
Koliko god nam sve pomenuto teško padalo, ponoviću: srce me je bolelo zbog ubijenih i uhapšenih ljudi, a ono što uvek naglašavam u svojim tekstovima jeste da i posle ovoga valja nama ovde opstati. „Ne može se više, nema života ovde. Ne možemo više da trpimo pritisak, ali gde da idemo kada ne vidimo svoj život u ostatku Srbije? Kako da napustim dedovinu, da prodam i pristanem na njihove ucene?”, pitala me je Dragana Dejanović iz Lipljana. Prišla mi je duboko potresena poslednjim dešavanjima na severu pokrajine i rekla mi da saoseća sa udovicama, da joj je žao dece što će bez očeva da odrastaju…
Njen suprug ubijen je 2005. godine sa svojim drugom Aleksandrom Stankovićem u blizini Štrpca. Dvojica mladića koji su sa njima bili u vozilu teško su ranjena. Na njih su – još uvek nepoznati – napadači pucali iz zasede. Dragana je tada bila u trećem mesecu trudnoće sa najmlađom ćerkom Ivanom. Dve starije ćerke, Kristina i Marina, imale su tri, odnosno godinu i po dana. Eno ih u Lipljanu gde ih svake noći isti Albanci maltretiraju jer žele da ih oteraju, odnosno prisile da prodaju imanje. (To traje, nevezano za trenutna dešavanja na severu pokrajine. Neverovatan pritisak se trpi.)
„Sinoć je Ivana čula udaranje u vrata, pa došla do sobe da mi kaže. Mi smo navikle. Pre 10-ak dana razbili su nam staklo na ulaznim vratima. Kad krenu da lupaju, skupimo se u jednoj sobi i čekamo da odu. Zovem policiju, ali ništa. Sve se nastavlja”, kazala mi je Dragana i dodala da sada očekuje još jači pritisak na Srbe, zbog dešavanja u Banjskoj. Samo dan posle mog susreta sa Draganom, u Lipljanu su kamenovali OŠ „Braća Aksić” i polupali prozore. Naredne noći kamenice su padale na kuće Srba u Gnjilanu. Pritisak će biti najžešći u sredinama gde su Srbi u manjini – to nas uče pređašnja iskustva.
U većim srpskim mestima Srbi su od ponedeljka posebno oprezni. Svesni su da Albanci sada imaju odrešene ruke da zaustavljaju, pretresaju, odnosno da rade šta hoće – jer sad smo svi potencijalni „teroristi” – manji smo od makova zrna. Moramo, ako mislimo da preživimo. Potpuno smo svesni da smo ostavljeni i da živimo u okupaciji. Pre dešavanja u Banjskoj policija je tukla mladiće na ulici u Gračanici, pred svedocima. Čuli smo da je to nova grupa mladih Albanaca koji su tek završili policijsku školu u Vučitrnu – oni već tuku. Kako li će tek sada da postupaju? Ko zna šta u ovakvim uslovima trpe Srbi u Metohiji? Akcenat, kada je naš strah u pitanju, stavljam na institucije, odnosno policiju.
Običan narod, Albanci, prema Srbima ponašaju se ovih dana bez velikih promena. Zanimljivo je da sam dan posle užasa u Banjskoj bila na pijaci, u prodavnicama u Lipljanu, i nisam doživela neprijatnost, iako sam krenula sa sumnjom. Već posle dva, tri dana, kreću vesti da se razbijaju prozori… Jasno je da je to naređeno, odnosno da se smišljeno sprovodi pritisak i koristi teška situacija da se svima nama dodatno zapreti. Videla sam da običan narod svoju brigu brine, ali institucije su problem. Taj sistem koji nas polako melje. Koren problema potiče od misije koja je 1999. godine uspostavljena na KiM – UNMIK i KFOR – i koje nisu do kraja poštovale Rezoluciju 1244, već su požurili da sve predaju Albancima pod izgovorom da su spremni da sami upravljaju. Sve je to bila priprema terena da mira nikada ne bude.
Pogubna politika
Odustajući od branjenja Rezolucije SB UN 1244, pristajanjem na Briselski sporazum i gurajući Srbe u te iste institucije – zvanični Beograd ih je priznao, a mi sada moramo to da trpimo. Situacija u koju smo dovedeni je teška, jedna od najtežih do sada. Iz te pozicije, a bez apsolutno ikakvih prava, zatvoreni svako u svom getu, razmišljamo kakav bi naš odgovor na sav ovaj užas morao da bude, odnosno da li će ga uopšte i biti.
Jedino što ljudima pada na pamet, ali i daje kakvu-takvu nadu za opstankom, je Rezolucija 1244. Da se sve vrati pod okrilje Ujedinjenih nacija, kakve god da su. Sve je bolje od Brisela, odnosno Vašingtona, posebno sada kada je pozicija pregovarača iz Beograda drastično promenjena i to nam se već jasno stavlja do znanja. Valjalo bi da se konačno izađe iz njihovog vrzinog kola.
Jasno je ljudima da mora da se razgovara, ali neka se sve prebaci u Savet bezbednosti, pa šta nam Bog da. To je jedino pravedno. Šta nam je drugo ostalo? Da beogradski pregovarači sednu preko puta Kurtija i pristanu na sve jer, eto, Srbi su na KiM počeli sa terorističkim akcijama, otrgli smo se kontroli i vezali im ruke da se bore. Svašta nam pada na pamet.
Mi, Srbi na KiM, nismo političari. Ponoviću, mi samo živimo rezultate njihovog vođenja politike i oni su pogubni po nas. Sem poniženja, licemerja, laži i prevara ništa drugo osetili nismo. Užas u Banjskoj najbolje govori kako nam je. Eto, tako nam je. Ne znamo šta nosi dan, šta noć. U rukama smo onih koje smo do juče zvali teroristima. Seli smo sa njima za pregovarački sto, i došli do toga da oni nas sada zovu teroristima. U tome ih podržavaju zemlje koje su nas bombardovale i koje insistiraju na nastavku dijaloga u kome samo Srbija popušta. Da, i ovde su dupli aršini, ali nije do njih – već do nas. Šta ćemo mi da uradimo?
Iz naših kaveza, gde nas je svakim danom sve manje, tražimo slamku spasa. To nešto da izdržimo još malo. Povratak u Brisel, posle Banjske, da se nastavi gde se stalo, odnosno da se ispuni ono što se od pregovarača iz Beograda traži – učiniće da još više Srba napusti Kosovo i Metohiju. To mora da prestane ako imamo nameru da branimo otadžbinu, jer dotle je došlo – tu su nas doveli Briselski sporazum i „zapadni partneri”.
Autor: Janja Gaćeša
