Upotreba Jasenovca i ustaša u dnevnopolitičke propagandne svrhe je opsesivni manir vlasti u Srbiji. Poistovećivanje studenata i oponenata režima u zemlji sa ustašama dovodi do obesmišljavanja ovih pojmova u njihovom zločinačkom značenju. To nije samo neuko i podmuklo, već je i ozbiljan greh, kako mi je skrenuo pažnju jedan sveštenik.
Kreatori kampanje o „ustašama“ ne razmišljaju gde sve to može da odei kakve posledice proizvodi u društvu. Ne treba se igrati sa pojmovima. I frljati se njima. Rizici su preveliki.
autor teksta:Zoran Panović
Prethodni dani bili su i dani skrnavljenja spomenika po Beogradu. Već mesecima devastirani spomenik Dimitriju Tucoviću na Slaviji dobio je sad i ustaško slovo „U“ – ono sa „ušima“. Na spomeniku Borislavu Pekiću, na Cvetnom trgu ispisano je „HRT“ (Hrvatska televizija). Crvenom bojom je vandalizovan spomenik Gavrilu Principu u Finansijskom parku. Nakon skrnavljenja 2022. godine kad su bili išarani crnim i crvenim sprejevima, spomenici narodnih heroja Moše Pijade, Lole Ribara, Đure Đakovića i Ivana Milutinovića na Kalemegdanu, sad su osvanuli sa ižvrljanim nacističkim simbolima: Kukasti krstovi bele boje iscrtani su po bistama, kao i mermernim pločama, koje su sastavni deo tog spomenika. Gradske službe su brzo očistile sve pomenute spomenike.
Ministar kulture Nikola Selaković osudio je napade na spomenike u Beogradu istakavši da to nije spontani incident, već sraman i svestan čin političkog ekstremizma – kulturocid. U saopštenju Ministarstva kulture se prenosi da je Selaković ocenio da „skrnavljenje spomenika u Beogradu, uz ispisivanje ustaških simbola, predstavlja direktan napad na državu Srbiju, njenu istoriju i antifašističko nasleđe“. Ali, posebno je uznemirujuće, naglašava ministar kulture, „što su u ovim delima učestvovale studentkinje blokaderke, aktivne u NVO strukturama koje se mesecima predstavljaju kao borci za demokratiju i ljudska prava“.
Onaj ko je Pekiću stavio „HRT“, a Tucoviću „U“ mogao je stvari da dovede do apsurda pa da napiše na nekom spomeniku i „Janaf“ (Jadranski naftovod), kome je produžena licenca za transport nafte NIS-u. Tada bi napad na državu Srbiju bio još direktniji. Jer bez „Janafa“ nije lako. Kako to da firma iz države koja kroz „obojenu revoluciju“ ruši Srbiju, dotura naftu Srbiji i tako joj suštinski znači. Još u januaru prošle godine nakon sednice Predsedništva HDZ, šef stranke i premijer Hrvatske, izjavio je – „želimo stabilnost, kako ekonomsku, tako i energetsku, hrvatskog suseda, i srpske vlasti to znaju, a ovo govorim za građane“. Naravno, sve zbog „Janafovog“ biznisa. S ekonomskom i energetskom stabilnošću, Vučiću je lakše da ima i političku. To je premijer (Plenković) iste države koja valjda sprovodi „obojenu revoluciju“ u Srbiji i s kojim se Vučić sastao u Davosu. Znamo li da li u hrvatskom „Janafu“ slušaju Tompsona, šta misle o „Domovinskom ratu“, da li bi njihovi menadžeri kad dođu u Srbiju prvo trebali da pogledaju izložbu o Jasenovcu?
Pored dokazanih „ustaša“ – Davora Iva Štira i Tonina Picule, kako su predstavljeni u prorežimskim medijima u Srbiji, interesantno je da je ista propaganda tumačeći sastav delegacije Evropskog parlamenta koja je posetila prošle sedmice Srbiju, evroparlamentraca iz Slovenije Vladimira Prebiliča, koji je inače iz Zelenih, okvalifikovala kao „slovenačkog ustašu“. A tako nikad nisu, na primer, okvalifikovali Janeza Janšu jer je stari partner vlasti u Srbji. Nije im Janša bio „slovenački ustaša“ ni kad je išao na koncert Tompsona, a tek ga nisu pitali ništa o tome kako su njegovi teritorijalci pucali, između ostalih, i na regrute iz Srbije koji su se zadesili onomad u Sloveniji kad se ova odcepljivala. I da li bi se Ana Brnabić snašla kao nekad potpredsednik Skupštine Srbije Borivoje Petrović, koji je otišao u Sloveniju da vrati srpske regrute iz JNA nakon što su njihove majke upale u Skupštinu.
Upotreba Jasenovca i ustaša u dnevnopolitičke propagandne svrhe je opsesivni manir vlasti u Srbiji. Poistovećivanje studenata i oponenata režima u zemlji sa ustašama dovodi do obesmišljavanja ovih pojmova u njihovom zločinačkom značenju. To nije samo neuko i podmuklo, već je i ozbiljan greh, kako mi je skrenuo pažnju jedan sveštenik. Kreatori kampanje o „ustašama“ ne razmišljaju gde sve to može da ode i kakve posledice proizvodi u društvu. Ne treba se igrati sa pojmovima. I frljati se njima. Rizici su preveliki. Posledice teških reči nije lako zaceliti. Jer što kaže ministar Selaković – „antifašizam nije stvar izbora niti dnevne politike – on je temelj države Srbije“. Izvučena iz konteksta, ova rečenica bi delovala kao disidentska i katarzična.
Kad su na spomeniku Brus Liju u Mostaru, već prve noći nakon što je postavljen 2005. slomili nunčake i tako izvršili „čin inicijacije“ uvodeći ga u postratnu mostarsku stvarnost, tako su i Tucoviću stavili „U“, a Pekiču „HRT“.
Zamislite i ideološki neslične Dimitrija Tucovića i Borislava Pekića da se pojave u sadašnjoj Srbiji. Da li bi izbegli da ne budu „ustaše“? Kako li bi prošli Moša Pijade i drugovi sa Kalemegdana? Ili, kako bi tek prošla ona Đinđićeva „strela“ da je instalirana. Neko bi rekao, pa upravo je za vreme Vučićeve vlasti Tucovićev spomenik postavljen na pravo mesto (da može da mu se priđe bez zaustavljanja saobraćaja, jer je bio tamo gde je sad fontana na Slaviji), kao što je za vreme ove vlasti podignut Pekićev spomenik na čijem je otkrivanju govorio Vučić. To je tačno, ali više govori o onome što su ovi na vlasti mogli da budu – i imali šanse za to, pa možda neki imali i malo volje, ali što nisu sad. Ali ne samo zbog ličnih, već i zbog strukturnih razloga.
Ma koliko nategnuto, Ivici Dačiću je ideološki sasvim najlogičnije i najlinearnije: Dimitrije Tucović – Tito – Slobodan Milošević! Prošle godine socijalisti su obeležavali 35 godina postojanja svoje stranke. Jubilej svog brenda obeležili su i socijalisti Zlatiborskog okruga. I oficijelno, i kafanski. I to u vreme kad je Dimitriju Tucoviću na Slaviji već mesecima falila prednja mermerna ploča na kojoj treba da piše čiji je to spomenik. Da li su se socijalisti Zlatiborskog okruga u drugarskoj atmosferi uopšte prisetili svog zemljaka. U smislu da mu mesecima fali ploča na spomeniku. Dimitrije Tucović je rođen 13. maja 1881. u zlatiborskom selu selu Gostilje. Otac mu je bio pravoslavni sveštenik. Obeležavanju 35 godina SPS u hotelu „Zlatibor“ na Zlatiboru krajem decembra 2025. pored drugarica i drugova, socijalista Zlatiborskog okruga koji decenijama nose politiku odgovornosti i kontinuiteta u svojim sredinama, kako je naglašeno, prisustvovao je i predsednik SPS i ministar policije Ivica Dačić. Tri i po decenije postojanja potvrda su političke zrelosti, istrajnosti i odgovornosti prema ljudima koje predstavljamo. Rečeno je. Uz ipak nedovoljno zrelosti, istrajnosti i odgovornosti i prema navodnom ideološkom nasleđu – da se spomeniku Tucovića na Slaviji nakon meseci vrati ploča koja govori čiji je to spomenik. Da li je to nemar, ili ne smeju da vrate ploču, ili nedovoljno insistiraju? Pa čim su videli slovo „U“, ako su videli, nisu smeli da čekaju gradske službe, već je rukovostvo SPS trebalo da uzme sunđere i očisti spomenik. I da omladina SPS daje stražu ispred spomenika, ako treba, kao što je neka druga omladina stajala na straži ispred murala Ratka Mladića u beogradskoj Njegoševoj ulici. Da su socijalisti hitro došli da obrišu „U“ valjda bi videli da fali ploča.
Oktobra 2018, predsednik Skupštine grada Beograda Nikola Nikodijević i direktior JKP „Pogrebne usluge“ Dragan Baltovski, otkrili su bistu Dimitriju Tucoviću na platou kod Narodne banke Srbije na Slaviji. Nikodijević, inače socijalista, istakao je kako je ponosan što se bista vratila na Slaviju, gde joj je i mesto, a što je bilo i obećano na početku rekonstrukcije Tga Slavija.
Dok ovo pišemo, dva dana pred izlazak „Nedeljnika“ sa Tucovićevog spomenika je izbrisano slovo „U“ ali je izbrisan i grafit koji je bio na mestu otpale ploče: „MAMA, šta to beše „kulturno nasleđe“?!“ To bi valjda trebalo da zna ministar kulture u čijem mandatu mesecima fali jedna mermerna ploča na jednom bitnom spomeniku. Da li je rešenje da se spomenik Tucoviću prenese u neku crkvu, kao onaj skorašnji četničkom komandantu Pavlu Đurišiću koji je unesen u crkvu u selu Gornje Zaostro kod Berana, pa u crkvi niko ne sme da ga dira. Ali, sme li „crveni“ ovog tipa u Crkvu, i šta ako „U“ nisu nacrtale ustaše, već oni koji misle da je Dimitrije Tucović ustaša? I da je to postao pre nego što su postojale ustaše.
Septembra 2011. socijalista Aleksandar Antić, je kao predsednik Skupštine grada Beograda otvorio u Lazarevcu biblioteku „Dimitrije Tucović“. Da je pre neki dan umesto Savindana bio Prvi maj, lako je moglo da se desi da delegeacija SPS koja bi došla da položi cveće na spomenik Tucoviću zatekne slovo „U“, ali pošto su gradske službe brzo reagovale i izbrisale ga zatekli bi samo spomenik bez ploče na kojoj piše čiji je to spomenik, pa bi ispalo da Dačić polaže venac na spomenik neznanom junaku na Slaviji. Dačić ne bi video ni slovo „U“, ali ni grafit koji podseća na brigu o kulturnom nasleđu koji je takođe izabran sa slovom „U“. Ministar kulture Selaković se nije izjasnio da li su grafit – „MAMA, šta to beše „kulturno nasleđe“?!“ – takođe napisale ustaše i nacisti, odnosno studenti blokaderi i nevladine organizacije, jer bilo bi paradoksalno da oni koji skrnave spomenike u Srbiji i antifašističku tradicju pišu istovrememo i grafite koji podsećaju na čuvanje tradicije.
Prvi maj kao međunarodni praznik rada je tradicionalni ritulani dan za povezivanje (za nekoga uzurpiranje) Dimitrija Tucovića i SPS. Na taj dan 2013. Dačić i Antić položili su venac na grob Tucovića koji je tada bio kao i spomenik na Slaviji. Dačić, tada premijer Srbije, istakao je da se Srbija suočava sa istim socijalnim problemima kao u vreme socijaldemokrate Tucovića. Tom prilikom predsednik SPS je rekao da je mali broj zaposlenih osnovni problem razvoja Srbije, što dokazuje činjenica, kako je naveo, da na jednog penzionera ide jedan zaposleni. Koliko je zaposlenost u Srbiji porasla od tada zbog učešća i uticaja SPS u vlasti, odnosno ideoloških koncesija koje je dobila od Vučića?
I 2020. pred Prvi maj, Dačić je položio venac na grob Dimitrija Tucovića ističući da se upravo u aktuelnim uslovima pandemije koronavirusa pokazao značaj klasičnih socijalističkih ideja, za koje se i sam Tucović zalagao. Dačić je tada ocenio da je koncept neoliberalnog kapitalizma propao svuda u svetu, jer sada sve države primenjuju socijalističke mere, odnosno finansijski pomažu privredi i građananima, za razliku od teorije neoliberalizma koja kaže da je tržiste jedino merodavno.
Dačić je i Prvog maja 2023. godine položio venac na grob Dimitrija Tucovića naglašavajući da da SPS baštini kontinuitet srpske socijaldemokratije čiji je Tucović osnivač. Dačić ovako vidi kontinuitet i simboliku: „Prvo je 1903. osnovana Srpska socijaldemokratska partija iz koje je nastala prvo Socijalistička radnička partija, pa onda Komunistička partija, pa Savez komunista i na kraju Socijalistička partija Srbije“.
Da li će mermerna ploča na kojoj je bilo uklesano ime osnivača srpske socijaldemokartije, te godina njegovog rođenja i smrti (1881-1914), biti vraćena bar do predstojećeg Prvog maja, posle meseci nakon što je otpala. Nakon izmeštanja groba i spomenika Tucovića zbog rekonstrukcie Trga Slavija (odluka je doneta jula 2014. dok je Goran Vesić bio gradski menadžer), od decembra 2016. Tucovićevi posmrtni ostaci su u Aleji velikana na Novom groblju (gde Dačić polaže cveće), dok je bronzana spomen-bista autora vajara Stevana Bodnarova, vraćena 2018. na Slaviju.
Od uvođenja višepartizma u Srbiju 1990. socijaldemokratska opcija nije uspela da se ostvari u nekoj drugoj ozbiljnijoj i dugotrajnijoj partiji, tako da je za SPS bilo lakše da svojata Tucovića. Doduše, Đinđić je taktički probao da prevede DS u trend evropske socijaldemokratije u vreme kad je bio popularan „treći put“ Šrederovih socijaldemokrata i Blerovih laburista, ali članstvo i elita DS nije prihvatala baš socijaldemokratski imidž. Niti im je ležao. To se nije primilo ni za vreme Tadića i masovne DS. Ni formalne socijaldemokrate kao što su Milorad Dodik, Nenad Čanak ili Rasim Ljajić (imaju tu odrednicu u imenima stranaka, kao što se i partija Borisa Tadića sad zove Socijaldemokratska stranka), nisu se baš nešto pozivale na Dimitrija Tucovića. Niti se socijalista Vulin pozivao na Tucovića koliko socijalista Dačić koji na ovoj temi vešto barata sa dve komponente – socijalna pravda i patriotizam. Jer Tucović je poginuo u Kolubarskoj bici 20. novembra 1914. godine, kao komandir Moravske divizije. Bio je pod uticajem zapadne socijaldemokratije, a Srpska Socijaldemokratska partija bila je ozbiljna opozicija tada dominantnoj Narodnoj radikalnoj stranci Nikole Pašića.
I na kongresu Druge internacionale leta 1910. u Kopenhagenu, dve godine posle aneksije Bosne i Hercegovine, Tucović je kritikovao imperijalističku politiku Austrougarske. Iako nacionalni velikan, u bitnom delu uticajnih krugova u Srbiji, i nekad i sad, nije bio omiljen ni zbog knjige „Srbija i Arbanija (napomena, piše se Arbanija): jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije“ u kojoj se kritikuje srpska osvajačka politika prema Albaniji i zločini počinjeni nad Albancima tokom Balkanskih ratova. I to još ako imate izdanje iz 1946. sa predgovorom Milovana Đilasa.
Za gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića, spomenik Dimitriju Tucoviću je verovatno kao Koštunici Haški tribunal – „deveta rupa na svirali“. U situaciji kad mu Vučić ne dozvoljava da „iseli“ Tita iz „Kuće cveća“ niti da postavi Draži spomenik na Terazijama, treba još da se sekira oko nekog socijaldemokrate i socijaliste, a da to nije bar Živko Topalović, blizak saradnik Draže Mihailovića i predsedavajući „četničkog AVNOJ-a“ – Kongresa u selu Ba janura 1944. godine.
