Najavljene izmene Krivičnog zakonika Srbije ne predstavljaju borbu protiv kriminala, već otvoren napad na slobodu mišljenja. Pod izgovorom bezbednosti, vlast uvodi mehanizam preventivne represije, pravno upakovan strah, osmišljen da utiša društvo pre nego što se pobuni. Ovo nije zakon o redu. Ovo je zakon o tišini.
U savremenim autoritarnim sistemima ne zabranjuje se istina direktno. Ona se kriminalizuje, delegitimiše i čini opasnom po onome što je izgovori. Upravo to se ovde dešava.
Kriminalizacija svesti, a ne dela
Ključna zamena teza nalazi se u uvođenju krivičnog dela savetovanja putem interneta. U pravnoj državi, krivično odgovara za učinjeno delo. U sistemu koji klizi ka apsolutnoj kontroli, odgovaraćete za razmenu ideja, iskustava i informacija.
Kada zakon kaže „uputstvo za vršenje krivičnog dela“, u praksi to može značiti sledeće:
⚫️Objašnjenje kako se građani mogu zaštititi od nasilja stranačkih batinaša na protestima.
⚫️Poziv lokalnoj zajednici da blokira put zbog oteta zemlje, zagađene vode ili uništene reke.
⚫️Deljenje informacija o korupciji, zloupotrebama i kriminalu koje režimski mediji sistematski prećutkuju.
Granica između kriminala i građanskog otpora namerno se briše. Ne da bi se zaštitilo društvo, već da bi se obeshrabrilo razmišljanje.
Privatna poruka kao dokazni materijal
Ulazak države u sferu privatnih digitalnih komunikacija predstavlja poslednju fazu okupacije slobode. Aplikacije poput Vibera i VhatsAppa više se ne posmatraju kao sredstva komunikacije, već kao potencijalna mesta zločina.
Svaka poruka u grupi roditelja, ekoloških aktivista ili komšija postaje mogući dokaz. Svaka razmena mišljenja može biti interpretirana kao podstrek, organizovanje ili savetovanje.
Cilj nije masovno hapšenje. To nikada i nije cilj. Cilj je efekat hlađenja. Da građanin, pre nego što napiše poruku, oseti nelagodu. Da zastane. Da se zapita da li ga neko čita. Da li će jedna rečenica sutra biti dovoljan razlog da mu policija zakuca na vrata.
Strah postaje unutrašnji cenzor.
Najefikasniji oblik kontrole.
Selektivna pravda kao sistem
Dok se običnim građanima preti zatvorom zbog objave na društvenim mrežama, režimska propagandna industrija ostaje netaknuta.
Širenje panike, mržnje i laži na televizijama sa nacionalnom frekvencijom proglašava se slobodom informisanja.
Koordinisani napadi botova na novinare, aktiviste i opoziciju nazivaju se pravom na mišljenje.
Ali građanin koji poziva na protest ili solidarnost postaje bezbednosna pretnja. Terorista tastature.
Zakon se ne primenjuje jednako. On se koristi selektivno, kao sredstvo disciplinovanja nepodobnih.
Zašto baš sada
Zato što je vlast izgubila kontrolu nad pričom. Tradicionalni mediji su pod potpunom kontrolom, ali internet je ostao poslednji prostor gde se istina širi brže od propagande. Tu se dokumentuju propali projekti, ekološke katastrofe, kriminal i veze koje se ne smeju imenovati.
Ovaj zakon je priznanje slabosti. Potez onih koji se ne plaše kriminala, već sopstvenog naroda. Vlast ne pokušava da sakrije istinu. Ona pokušava da učini previše opasnom za izgovaranje.
Kada država kriminalizuje reč, sledeći korak više nikada nije pitanje zakona, već pitanje vremena.
Izvor: Bitno – substack.com
Znači komunisti ponovo uvode član 133 neprijateljska propaganda.