Piše: P. Rakočević, Štutgart
Slično Srbima, očigledno, po izveštaju Centralne evropske banke u Frankfurtu, i Nemci, umesto u bankama, dobar deo svoje ušteđevine čuvaju, kako se to ranije u Srbiji nazivalo, u slamarici. Naravno da odavno ni u Srbiji ni u Nemačkoj nema više slamarica, ali se u državi Germana u kućama i stanovima u gotovini čuva oko 400 milijardi evra. To u odnosu na ukupnu štednju Nemaca u bankama i nije neka prevelika suma. U Nemačkoj je u opticaju ukupno oko 1,6 biliona banknota ukupne vrednosti oko 34,5 milijardi evra. Pošto Nemci, na njihovu veliku sreću nemaju rasipnike i pljačkaše budžeta i naroda tipa Mali, Vučić i drugi, svaki Nemac iznad 17 godina života, posle odbitka svih dugova, u proseku ima neto oko 80.000 ušteđevine u bankama!
Iako se odavno odomaćilo plaćanje kreditnim karticama, bankarima je još uvek nejasno, šta će Nemcima toliko „kućne gotovine“ kada oni već odavno preporučuju, naravno u svoju sopstvenu korist kako bi u svojim trezorima imali što više gotovinskog pokrića za svoje bankarske spekulacije, da je dovoljan „kućni depozit“ od samo oko 500 evra. Ako se ta suma od 400 milijiardi evra podeli na oko 82 miliona stanovnika Nemačke, uključujući sve stanovnike -od novorođenčadi preko najsiromašnijih penzionera, socijalnih slučajeva pa do „gomile“ azilanata od možda ukupno oko 4 miliona ljudi, onda svaki stanovnik kod kuće čuva prosečno 4878 evra! Na stranu i sve druge dragocenosti od akcija, štednih knjižica, gomile nakita itd. pa je zato i stalni porast obijanja stanova i kuća. Provale se sve češće dešavaju preko dana -kada su ukućani na poslu ili u nabavkama.
Srbi često kažu da je nešto „nekome za plakanje a nekome za radovanje“, to važi i za Nemce i njihove već emancipovane sugrađane- strance. Banke, kako pomenusmo, su u žalosti da je toliko novca napolju, ali se zato proizvođači sefova itekako raduju jer je, baš zbog svakodnevnog povećavanja obijanja kojim se veoma često bave specijalno za taj „posao“ iz Rumunije, Bugarske, sa Kosmeta pa i iz Srbije pristiglih „ekipa“ stranaca, rapidno skočila prodaja sefova. Od onih mini-sefića koje znamo iz hotelskih soba, pa i do nekoliko stotina kila teških „pravih“ sefova kojih je takođe sve više.
Naravno da specijalizovanim bandama sa Balkana mnogi sefovi ne prave nikakve teškoće- posebno ne „starim“ specijalistima koji su se bili specijalizovali za miniranje bankarskih automata na jednostavan način: uglavnom noću, obijači, posebno zahvalni onima koji su izmislili bušilice na baterije, brusilice i druge od elektr. mreže nezavisnih sprava, izbuše rupu u automatu, u njega uguraju crevo i poduži elektro-kabel napravljen tako da kada se uključi struja između polova nastane varnica, pa iz manje boce butan-gasa puste gas u bankomat. Sa pristojne daljne dovoljna je baterija koja se poveže sa kablom i eto varnice i često veoma jake eksplozije. Automat se razleti u parčiće, često i deo zgrade u kojoj se nalazi, pa je obijačima dovoljno samo nekoliko minuta da pokupe novac iz kasete raskomadanog bankomata.
Ali ta vrsta „posla“ postaje sve neizvesnija jer proizvođači u svoje bankomate ugrađuju uređaje koji, ako se bankomat rasturi, sav novaz naprska crvenom ili crnom bojom koja se ne može skinuti a da se banknote ne oštete. Znači, to bi bilo po beogradskom žargonu -„džabe su krečili“! Stručnjaci savezne nemačke kriminalističke službe kažu, da su ranijih godina -npr. u Rumuniji, postojali kursevi među kriminalcima kako se miniraju bankomati!
Pošto je „posao“ sa bankomatima postao skoro neisplativ, jer šta će nekome obojene banknote, sada je više obijanja stanova npr. u višespratnicama gde danas, nažalost, komšije se niti druže niti se poznaju. Pa niko ne zna ko se šunja spratovima i hodnicima tražeći vrata pogodna za obijanje. Upadanje u kuće i vile gde se očekuje veći plen su poseban hit. I protiv obijanja takvih objekata industrija nudi sisteme zaštite koji mogu da se koštaju od dve, tri stotine evra pa do desetinu i više hiljada. Postoje i alarmi koji u slučaju aktiviranja istog o obijanju objekta, momentalno šalju dojavu ili specijalnim službama za čuvanje objekata ili prvoj policijskoj stanici. Ipak- sve to nije uticalo na smanjivanje broja pljački jer- kako napreduje tehnika zaštite i tehnika alarma, tako napreduje i tehničko znanje obijača!
Samo oni kriminalci najnižeg stupnja bavljenja tim poslom, uglavnom teški zavisnici od droge, pljačkaju prolaznike, ljude u javnom prevozu za samo nešto malo novca- pa čak i maloletnike koji pri sebi za kupovinu užine u školskoj kantini imaju samo dva, tri evra. Ali nažalost, takvih plkačkaša je možda baš zahvaljujući srpsko-crnogorsko-šiptarsko-albanskoj mafiji koja i u Nemačku u bacuje godišnje tone i tone najopasnijih droga, je po nemačkim gradovima sve više. Poznatro je da su neki trgovci drogom u Srbiji (Kuluvija, Šarić, Belivuk idr.) bili pod direktnom zaštitom državnih or
gana, pa i po izveštaju Francuza koji su dešifrovali njihove mobilne, i nekih ministara.
Naravno da psiholozi i socijalni radnici u Nemačkoj nikako ne mogu da shvate zašto ljudi još uvek „pod slamaricama“ – ili dušecima u svojim stanovima, drže toliko novca. I šta ih na to tera kada danas, svako ko ima tekući račun u banci može da dobije kreditnu karticu za koju u mnogim prodavnicama kod kupovine od 30 do 50 evra, čak nije potrebno ubacivati četvorocifreni PIN broj -šifru. Jer -kada bi se čuvalo manje novca u stanovima, tvrde pripadnici policije, bilo bi i manje obijanja. Neke banke odavno pokušavaju da privole zakonodavca- Bundestag -Savezni parlament u Berlinu, po kome bi se zabranjivalo kućno čuvanje novca. Dozvoljeno bi bilo npr. najviše od 500 do maksimalno 2000 evra. Međutim taj predlog zakona nikako da prođe jer možda i poslanici previše vole gotovinu, dobijenu kao poslaničke plate ili je i njima, kao što je među mnogima u Srbiji uobičajeno, i našim političarima i drugim mafijašima je očigledno miliji novac dobijen „ispod stola na crnjaka“!
Zašto bi, naravno samo neki Nemci iz državne administracije, u eri totalne globalizacije, bili drugačiji od npr. Malog, braće Vućić, bratije Brnabić, Vesića, i bezbroj drugih ministara, državnih sekretara, direktora svega i svuda, opštinara, mafijaša -vlasnika mnogih firmi u sprezi sa državom itd.itd. -broj im se ne zna, kao što se ne zna ni tačna cifra u Srbiji godišnje u vidu mita i korupcije od naroda opljačkanih para?
