Seća li se iko više zahteva koje je deo opozicije, proevropska grupa stranaka, pokreta i udruženja artikulisao? Sećate se, kasnije su na javnom servisu čiji je slogan „vaše pravo da budete dezinformisani“, tvrdili da su „samo“ artikulisali i u toj formi ponudili okupljenim građanima niz razumljivih, zapravo njihovih , ergo, građanskih zahteva a ovi, dakle građani su tom prilikom to sve plebiscitarno prihvatili jer su svi skupa protiv nasilja a nasilju vlasti i njihovih slugu su čitavu deceniju izloženi. Ruku na srce, svi ti zahtevi su krajnje razumni i opravdani kako zbog samog povoda masovnog okupljanja i izliva nezadovoljstva i besa građana jer sve je ukazivalo da smo kao društvo dodirnuli dno, da smo doterali cara do duvara, kako to narod kaže kada više nema kud i bilo je normalno da se zahteva hitno zaustavljanje dalje promocije nasilja u medijima i javnom prostoru, kao što je bilo normalno zahtevati i smenu Saveta Regulatornog tela za elektronske medije koji je tu praksu štitio za račun tzv vlasti. Zar je bilo nenormalno tražiti gašenje štampanih medija i tabloida koji promovišu mržnju i nasilje i kontinuirano krše novinarski kodeks, kao i oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama koje promovišu pored primitivizma, amorala i nasilje a zna se koje su to televizije, prvenstveno Pinka i Hepi TV. I zahtev za ukidanje rijaliti programa koji promovišu nasilje, nemoral i agresiju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom bilo je posve primereno. Ništa neutemeljeniji nisu bili ni zahtevi da se smene ministri prosvete Branka Ružića (koji je, gle čuda, sam podneo ostavku) ali i ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića i direktora Bezbednosno informativne agencije Aleksandra Vulina. Čak i da nije bilo nemilih događaja zahtev za smenu ove dvojice su bile nužni. Sećate se, zar ne, jedan od zahteva je bio i sazivanje sednice Narodne skupštine na kojoj će se razmotriti odgovornost Vlade Srbije i bezbednosna situacija u zemlji kao i, kako su dodali, dugoročna rešenja koja je neophodno primeniti kako do ovakvih (tragičnih) događaja nikada više ne bi došlo. Verovatno se sećate i toga da su ti zahtevi ispostavljeni vlastima još sredinom maja meseca.
A šta je vlast, bolje rečeno takozvana vlast učinila? Ako zanenmarimo Ružićevu ostavku, koja u svakom slučaju za etički atrofiranu domaću političku scenu predstavlja svetao primer, mada ne bi me začudilo da se iza toga krije neka zakulisna igra (ali, hajde da ne budem na kraj srca, reći ću: Gospodine Ružiću, bravo!) da li je još nešto ispunila od zahteva? Da, sazvana je i održana maratonska sednica onoga što bez ikakvog utemeljenja zovu Narodnom skupštinom, zapravo oktroisanim i marionetskim, što znači privatnim poglavnikovim parlamentom sa grupom tzv opozicionara (manje ili više) koja bi trebalo da da privid parlamentarizma i demokratije iako čak ni najmanji deo te bratije nije mogao da popravi sliku opšteg primitivizma. Sednica beše duga i ogavna, u potpunosti saobrazna domaćoj političkoj sceni. Teško da bi se gladalac ili slušalac, sve jedno, ukoliko nije ostrašćen poput tzv poslanika, mogao opredeliti ko je bio primitivniji u svom nastupu. Dobro, možda malo preterujem, teško da bi iko mogao da se nosi sa Milenkom Jovanovim ili Orlićem i ostalim radikalsko-naprednjačkim primitivizmima. Kako god, ništa se nije dogodilo. Bar ne pozitivno. Ako je i bilo onih koji su pratili demonstraciju najgoreg što jedno društvo može da iznedri, mogli su da konstatuju da pomaka nema, godinama su na drugom programu RTS-a pratili isti najprimitivniji rijaliti.
I tako, dok su jedni (radikalsko-naprednjački podanički plebs željan hleba i igara) pratili „skupštinska“ događanja posredstvom malih ekrana, drugi, kojima je muka od takvog rijaliti programa iz serijala „vaše pravo da budete primitivni“ izlazili su na ulicu i sve češće skandirali „Vučiću odlazi“ i „ostavke, ostavke“, pa i ono, već viđeno, mada i prevaziđeno „Vučiću pederu“ mada sve ređe jer povik „robija, robija“ postajao je sve prisutniji i zamenjivao je tu seksističku brzalicu.
Za to vreme događalo se ono što se ovde vazda događa. Lideri samoproklamovane „državotvorne“ i „patriotske“opozicije demonstrirali su pantomimu koja je imala jednu jedinu i nedvosmislenu poruku „mi nismo odavde, u prolazu smo i nemamo ništa s tim vašim nepodopštinama jer smo iznad toga i civilizovani; nemamo mi s tim vašim uličarenjem ništa“. Ona druga, valjda nedržavotvorna opozicija ali zato proevropska (bar kako se uz davno otrcani slogan „Evropa nema alternative“ deklariše levo, zeleno, ekološki i gle, demokratski) vikendom, nakon „poštenog odrađivanja posla“ u tzv parlamentu, subotom (ne više petkom, normalno a i jasno zašto) demonstrira gluvoću u sadejstvu sa civilizacijskim neporihvatanjem apsolutno nikakvog „radikalizma“, koji ne prihvataju ni ambasadori kvinte, na primer. Tako nam Borko Stefanović poručuje da će protesti dobiti novi oblik ukoliko ne dođe do ispunjenja zahteva kroz nove akcije, doduše ne kroz radikalizaciju i nasilno, već mirno i kreativno uz opasku da su građani ti koji diktiraju jedan novi kurs normalnosti kojim uništavaju nasilje i podele. To nikako! Fuj – fuj!, kaže Borko a Pavle Grbović se stresa na samo pomisao na radikalizaciju, on u tome prepoznaje Šešelja. A opšte je poznato da je haški osuđenik i ratni huškač Šešelj „fuj – fuj“! Ono „Vučiću odlazi“ ne spominju ni Borko Stefanović ni Pavle Grbović, prave se kicoši na uši. Nešto kasnije, kod Olje u „Utisku nedelje“, saznajemo da kreativci „protestnog zaoštravanja“ poput Miroslava Aleksića i Radomira Lazovića takođe pate od gluvoće a može biti i od amnezije jer, ko bi rekao, skoro je nemoguće da se gospodin Alchajmer intenzivno sa njima druži, niti su čuli da iko zahteva poglavnikovu (Vučićevu) ostavku a bogami ni oni, pritom imperativno, skoro zaklinjući se u poštenje, ne traže smenu vučića. A ne, nikako, zaboga oni su demokrate, a demokrate samo i isključivo na izborima menjaju vlast, uključujući i diktatorsku, dobro, autoritativnu, pa makar i na dnevnom nivou kršila ustav i zakone. Niko nije savršen, zar ne. Ipak, izbori su izbori! pa je i logično da uzdanice i branioci evropskih vrednosti i demokratije s jedne strane ne žele da čuju barbarske pokliče građana da naprednjačko-radikalni navrhvođa i poglavnik svojih podanika ode s vlasti i u istoriju, naravno preko nezaobilaznog zatvora što jasno i glasno potvrđuju sve glasnijim povicima, i to se sve dešava u obrnutoj proporciji sa osipanjem broja nezadovoljnih građana na džoging okupljanju na kojima organizatori demokratski utvrđuju trase što predstavlja vrhunski domet sorabijske verzije demokratije čemu se i evropski komeserijat divi do imbecilnosti (formulacija koju je davnih 70-ih godina prošlog veka uveo Zoran Radmilović u predstavu „Kralj Ibi“)- što je manje građana na protestima to je je odlučnost da se ne traži smena navrhvoše sve eksplicitnija. A bogami i prizivanje izbora.
Naravno za osipanje nezadovoljnih i besnih građana opštim stanjem u zemlji (čiji broj, dakle – nezadovoljnih, ne da ne opada već iz dana u dan sve više i više raste) „deo opozicije koji tehnički (ovo valja posebno apostrofirati) organizuje proteste“ krivi leto i godišnje odmore ali, vele oni, tu su „čuvari vatre“ i to kakvi! To su hvale vredni građani rešeni da izdrže do kraja, to su oni nepokolebljivi borci zahvaljujući kojima će na sledećim izborima opozicija sigurno pobediti „ovo zlo“, ma šta pobediti – oduvati i njega i naprednjake! Da, naravno, demokratski samo kako jedino oni to znaju i umeju, naša slavna kreativana proevroatlatska pa time i prtoevropska opozicija i svaki put, valjda da se „vlasi ne dosete“ izmišlja sve nove i nove povode za proteste uz poslovično guranje u stranu činjenicu da suštinski ni jedan od spomenutih prvobitnih zahteva nije ispunjen već naprotiv dobro i uspešno ismejan što je rezultiralo prvo stagnacijom a potom prekidom opadanja popularnosti, što će reći podrške navrhvođi. Al’ koga briga! Priča o skorašnjim izborima je sve prisutnija! Ali koliko juče… dobro, ne baš juče, sredinom juna, tokom 7. protesta, ta ista opozicija je bila isključiva: na izbore (ispalo je: za sada) ne pristaje. Traži najpre ispunjenje svih zahteva protesta. Navrhvođa ne da bata Gašu (Vulina još manje) pa može i da se izvini Nemcima zbog laži majstora keramike i unutrašnjih (ne)dela, pa šta!? Samo je rekao: E, ne dam i šta mi možete?! Da li je smenio svoju Zekili, pitbulterijerku iz Saveta Regulatornog tela za elektronske medije? Nije! Pa šta!? To, pa šta čujemo od predsednika svega i svačega u patološkom sticaju kao odgovor uvek kada se povede reč o ostalim zahtevima vezanim za medije i njegove verne medijske Kerbere. PA ŠTA!?
To „pa šta!“ je toliko odzvanjalo u ušima poroevropejaca da danas na pitanje šta bi sa onim grenim zahtevima odgovaraju lapidarno: ništa, pa šta!? Mi ćemo i dalje šetati, zdravo je to, zar vam to vaš life coach nije objasnio?!
autor: Lebrecht Gaspar
