Dragoslav Pakić: Ne da(vi)mo Generalštab

1
45

Ako ništa nismo uspeli da srušimo da li smo kadri da sačuvamo svete ostatke onoga što su nam drugi srušili? Zgrada Generalštaba to zaslužuje i za tim vapi

Zgrada Generalštaba (Izvor: N1)

Protiv Beograda na vodi borili smo se hrabro, odvažno, sa duhom i sa lepim slikama budućih dana u našim glavama lepim i produhovljenim. Slike našeg pokreta od pet miliona duša obišle su svet. Čak i sa našom patkom. Možda je, da ne preterujemo, umesto celog sveta to bila samo međunarodna zajednica, odnosno, još preciznije naznačeno, kolektivni Zapad, koji nam je redovno i nesebično slao poruke podrške nekad moralne, nekad tapšanjem po ramenu.

I na kraju – ništa. Beograd je na vodi a da se nije ni pomokrio.

Onda smo rušenje nameravali da, kao popravni ispit, pokažemo na fontani na Slaviji. Postojali su svi razlozi: prvo, fontana je bila na vodi kao i onaj Beograd, a voda je znala, čim dune blagi povetarac, da poprska nedužne prolaznike iako se zna da se pravi i rođeni Beograđani groze vode u svakom obliku. Muzika, koja je dolazila iz fontane, bila je prostačka i nepodobna za fine uši. Parala je naše osećaje za lepo. Muzika je, doduše, mogla i opstati, ali pod uslovom da, kao kada su Turci, dahije i begovi, smilujući se na molbe lokalnih hrišćana, izdavali dozvole za postavljanje zvona na manastirima i drugim bogomoljama, zahtevali, bar kako Andrić piše u svom doktorskom radu, da zvona zvone tiho jer glasna hrišćanska zvonjava smeta turskim osetljivim ušima.

 

Eh, da smo imali age i begove, a ne ove kilave zapadnjake, fontana se na Slaviji nikada ne bi izgradila ni sa vodom, ni sa tihom muzikom.

Da Vas podsetimo:  Apel za bolje građansko vaspitanje javnosti

I opet – ništa. Fontana i dalje svira i prska tek koliko da se Beograđani osećaju – uprskano.

Sledeći naš rušilački pohod trebalo je da bude spomenik Stefanu Nemanji koga su posadili kod glavne železničke stanice iako Nemanja nikada nije putovao vozom ili dolazio u Beograd, ni kao turista ni kao komunista. I pored toga što su ovi drugi oduvek bili rado viđeni gosti u srpskoj prestonici.

Ništa iz istorije, i one antičke i ove globalističke, nismo naučili.

Kada je, recimo, Filip Makedonski poručio Lakoncima: „Ako uđem u Lakoniju, sravniću je sa zemljom“. Lakonci su odgovorili: „Ako!“

I mi sa sravnjivanjem u Beogradu prođosmo kao Filip. Ako.

A kada su Persijanci zapretili Lakoncima poručivši im: „Toliko imamo strela da ćemo, kada ih odapnemo, zamračiti sunce.“ Na to su Lakonci odgovorili: „Barem ćemo se boriti po hladovini.“

Nama, dakle, iz priloženog se da videti, vladaju laponci, izlapetisi, dementni bajdeni i buzdovani… Nije čudo što je Filip svom sinu nadenuo ime – Aleksandar. I još doturio Veliki da ne bi bilo zabune o kome se radi.

Sada, ti isti laponci, nameravaju da Beograd, opet na vodi, prebace i na drugu stranu reke Save, pa čak i na Čukaricu. Sa neskrivenom radošću prete da će da sruše zdanja Beogradskog sajma tek da se vidi šta znači rušenje kada se toga dohvate iskusni i dokazani rušitelji sa doktorskom disertacijom iz Sava mahale. Još nam poručuju da se „pametni uče na tuđim greškama, što je njihov slučaj, nesrećni na sopstvenim, što je naš usud, a budale ne uče nikako“, jer, dok je pamet ograničena, glupost ne poznaje granice. Ali, ne prepirimo se sa budalama jer posmatrač sa strane neće uočiti razliku u mišljenju.

Da Vas podsetimo:  Demonstracija sile, pokazna vežba – i ćutanje!
Širenje Beograda na vodi? (Izvor: Društvene mreže)

I sada, umesto zaključka, postavljamo pitanje: ako ništa nismo uspeli da srušimo da li smo kadri da sačuvamo svete ostatke onoga što su nam drugi srušili? Na primer, zgradu Generalštaba vojske Srbije, remek delo arhitekte Nikole Dobrovića – čije nas ime podseća da bi pre svake odluke morali dobro da razmislimo, da ne dozvolimo nekom novom Filipu Amerikanskom da će, ako uz našu dozvolu dođe u Beograd, sada pod imenom Kušner, ostatke ruševine sravniti sa zemljom i na tom svetom mestu izgraditi velelepni oblakoderski hotel iz čijih će apartmana gosti moći da uživaju sa pogledom na Beograd na vodi, a oni dalekovidiji, čak i sa pogledom na susedno inostranstvo: Srem, Banat i Bačku.

I baš zbog tog i takvog imena (dokle ti Kušneri?!) svaki dalji razgovor sa tom firmom bi morao biti prekinut.

Neko je već napisao da bi ustupanje lokacije i ostatka Generalštaba baš onima koji su ga nemilosrdno rušili uz dve nevine žrtva i oko 40 ranjenih i povređenih, bilo isto kao kada bi Spomen park u Kragujevcu dali Nemcima da na tom mestu izgrade savremeni konclogor sa de lux spavaćim sobama sa kupatilima na gas.

Zar se i ONI i MI ne bismo mogli složiti, bar u zajedničkoj muci, bolu i neprestanim poniženjima koje nam daleki neznanci nesebično nude i, umesto njihovih sitnoračundžijskih namera, složno i lakonski odgovorili: AKO.

Porušena zgrada Generalštaba u Beogradu (Foto: Dragan Kujindžić/Tanjug)

Zgrada je 2005. godine proglašena za spomenik kulture. To bi morala i ostati a naša nesrećna kultura stradanja tokom cele istorije mogla bi biti adekvatan sadržaj mauzoleja koji bi značio moralni kapital i putokaz generacijama.

Eto, šta zgrada Generalštaba zaslužuje i za čim vapi.

Ne da(vi)mo Generalštab. Opravdajmo četiri ocila, SSSS.

1 KOMENTAR

  1. Lepo i duhovito opisana nasa muka u Beogradu. Lakse je kad se covek nasmeje svojoj a ujedno i opstoj muci, a tesko je jer sve to je istinito. S druge strane zaustaviti ljudsku glupost je nemoguce iako prouzrokuje dalekoseznu stetu.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime