Dok Crkva i intelektualci i dalje rade svoj posao nema ni sankcija Rusiji, nema odricanja od Kosmeta, nema zaborava Republike Srpske niti srpskog pitanja u Crnoj Gori
Poslednjih meseci svedoci smo da su sve češći napadi na jedan broj intelektualaca koji se često prepoznaju kao neki od vodećih autoriteta na prostoru nacionalne inteligencije. Kao i uvek, to mogu biti slučajno povezane inicijative, ali mogu biti i koordinisani i fokusirani napori određenih struktura. Što bi rekao Kisindžer: To što sam ja paranoik ne znači da mi ne rade o glavi.
Ako probamo da stvari sagledamo iz te perspektive, dobićemo čini se dosta zanimljive uvide o trenutku i o tome šta se u našem javnom prostoru dešava i šta se sprema.
Značaj intelektualaca za jednu naciju je veoma veliki. Ako pogledate načine na koji se neka država ili formacija obračunava sa jednim narodom koji se nalazi pod njom bez fizičke ili vojne zaštite, videćete da se po pravilu najpre čiste politički lideri, bogatiji ljudi, sveštenici intelektualci, bilo da su oni kao nekada obični učitelji, novinari i pisci, ili su kao danas profesori univerziteta i akademski građani. Dakle, uvek je cilj da se narod najpre obezglavi i da mu se osim vojne, političke i ekonomske moći unište nosioci nacionalnog identiteta i vere. Štaviše narod bez onih prvih i može da preživi, ali bez nosioca identiteta i pamćenja ne može. Otud značaj onih reči Ave Justina koje stoje ispred ulaza u Ćelije…
Danas je u nizu zemalja intelektualna elita predmet ogromne korupcije, pa je postalo moguće da na velikom broju humanističkih fakulteta dominiraju oni koji misle da je npr. nacionalni identitet nešto prevaziđeno, ili oni koji vaspitavaju studente da im je Evropska unija ili Jugoslavija važnija nego srpska nacionalna tradicija, istorija, kultura, misao i predanje, da su džender studije važnije od podsticanja da se gradi porodica, da rodno senzitivni jezik treba da istisne i zameni srpski jezik u našim školama itd. Upravo zbog svega toga mnogo vredi svaki čovek koji izabere da kaže ne korupciji i da se bori protiv ove puzeće okupacije identitetskog i vrednosnog prostora u Srbiji i na Balkanu.
Sve se to dešava u vreme kada je politička klasa u Srbiji potpuno devastirana. Jedanaest godina vladavine ovih što su sada na vlasti dovele su do potpune destrukcije našeg partijskog sistema i političkih stranaka. Srbija nema ozbiljne i relevantne stranke koje imaju ono što stranka treba da ima: vođstvo, elitu, organe, stabilne finansije, medijsku podršku itd. Ni SNS, naravno, nije stranka niti je to ikada bio. Struktura vlasti se bazira na takozvanim poverenicima, lokalnim šibadžijama koji liče na Musolonijeve rasove u početnoj fazi vladavine i na korporativnim (NALED) agentima uticaja koji kontrolišu pojedinačne sektore u državi.
Zbog svega toga ljudi imaju dodatna i potpuno pogrešna očekivanja od nacionalne inteligencije. Često se čuje kako oni treba da „povedu”. Oni vode i treba da vode, ali ne u političkom smislu. Intelektualci, iako neki od njih svakako imaju određene političke ambicije, ne mogu da vode niti to treba da rade u političkom smislu. Intelektualna elita ne može da zameni političku klasu niti intelektualci partije. To su dva sasvim odvojena sveta koji funkcionišu po drugačijim pravilima i stoga nije mali broj ozbiljnih intelektualaca koji je izgledao smešno kada se okušao u praktičnom partijskom životu. To zahteva drugačiji trening, pripremu, pa i odnos prema ljudima i novcu.
Druga standardna predrasuda je kako intelektualci treba da se okupe i objedine. To se opet svodi na maštanje o tome kako će jedan broj vodećih intelektualaca da valjda napravi stranku pa će ljudi za to automatski da glasaju te će oni da osvoje vlast i konačno srede zemlju. Od toga, braćo draga, nema nikakve vajde. Intelektualci su najpre vrlo sujetni ljudi, od kojih najveći broj misli da on treba da bude prvi i vrlo često misle da se u sve razumeju. Razni pokušaji tokom poslednjih decenija da se nešto takvo pravi, od DEPOS-a do raznih pokreta, pokazali su da se radi o kratkotrajnim poduhvatima gde se ljudi brzo posvađaju, raziđu i ne ostave ništa ozbiljno iza sebe.
Intelektualci, da bi bili efikasni, moraju da rade drugačije. Iskustvo je pokazalo da su jedino uspešna i efikasna kratka okupljanja oko određenih konkretnih pitanja, problema i kampanja. Sakupimo se, grunemo, uradimo posao i onda svako na svoju stranu, da radi svoj osnovni posao, do sledeće prilike tog tipa. To omogućuje da iza nečeg stanu i razni ljudi koji inače među sobom ne govore, ne vole se lično itd. Ali to daje rezultat.
Kao neko ko je vodio dosta takvih kampanja u poslednjih desetak godina, imam opravdanje da kažem da je takvim načinom rada dosta postignuto i da smo naučili kako da na pravi način kanališemo određene kapacitete i snage. I činjenica da je omladina sve više nacionalistička kod nas, da se polako vraćamo nekim svojim tradicijama i herojima, kao i da npr. jedini u Evropi nismo uveli sankcije Rusiji, takođe govore da –uprkos svim greškama, sujetama, svađama itd. – nacionalna inteligencija ipak radi ozbiljan posao i drži jedan ozbiljan front.
Čini se da otuda idu ovi prilično učestali, a možda i koordinisani, napadi na one koji se prepoznaju kao nekakvi nosioci intelektualnog i moralnog autoriteta na tom frontu.
S jedne strane vlast je preko onog mučenika, čoveka koji se hvali time da je intelektualni bot, vrlo sistematski krenula da udara redom na Lompara, pisca ovih redova, pa Antonića itd. Radi se o levoj struji režima koja pokušava da ljude napada navodno sa nacionalnih pozicija. Ova vrsta Informer propagande, prema kojoj samo naš mudri predsednik razume šta je za nas dobro a svi ostali su zabludeli zapadnjaci, dolazi od nekadašnjeg fiksera svih antisrpskih medija koji su radili na ovom prostoru, čoveka koji smatra da je Slobodan Milošević ratni zločinac itd. Njemu je intelektualno mesto na Peščaniku, ali je kao njihov navodni otpadnik idealan da pokušava da dezavuiše ono što jeste stvarna srpska intelektualna i vrednosna pozicija. Uzgred, aktivirali su ga za preventivni napad i pljuvanje kad je Lompar očigledno pokazao neku vrstu političke ambicije.
Slične, samo još prljavije, bljuvotine dolaze od onog drugog mučenika, ekočetnika, od koga su probali da naprave Oslobođenog političkog lidera. O genijalnosti ovog poduhvata govori kako su probali da naprave nacionalističkog proruskog lidera preko Danas-a, N1 i Nove S. Pošto je ovaj pokušaj propao, on sad ima zadatak da sa navodno nacionalnih pozicija napada sve one nacionalne intelektualce sa kojima je nekada voleo da se druži, da se hvali kako ih poznaje, sarađuje sa njima itd. O tome je jedan od tih ljudi, Čedomir Antić, pisao u dva nastavka. Opet, ljudima treba da bude jasno da se takođe radi o pripadniku političkog i ideološkog prostora koji seže od Ne davimo Beograd do SSP-a i da je to deo šireg spektra čiji je centar kod ozbiljno zaposlenog Kristofera Hila.
Da sažmemo. U vreme kada je ovaj sistem na očiglednom zalasku, u panici da pre svega nekako sačuva privid opstajanja na nacionalnim pozicijama jer se samo tako dobijaju izbori, i dok američka ambasada pokušava da podigne svoj paralelni sistem i da ga kao u Makedoniji pripremi za ubacivanje u vlast ili njeno kompletno preuzimanje, kakvi-takvi autoriteti na srpskoj intelektualnoj sceni predstavljaju i jednima i drugima očigledno veliki problem, kao što im to predstavlja i Srpska crkva sa svim svojim unutrašnjim problemima i međusobicama. Jer dok Crkva i intelektualci i dalje rade svoj posao i drže svoje pozicije, nema ni sankcija Rusiji, nema odricanja od Kosmeta, nema zaborava Republike Srpske niti srpskog pitanja u Crnoj Gori. Takođe nema uvođenja surogacije, eutanazije, rodno senzitivnog jezika, gej brakova, obrazovnih paketa itd.
Ćeramo se još.
I zbog toga Domus florum delenda est
autor: Miša Đurković
