DRŽAVA SRBIJA ĆE ČUVATI ĆIRILICU U MUZEJU UMESTO U JAVNOM ŽIVOTU
Novine Novosti od 5.3.2024.javljaju sledeće:
ZAVRŠENA IZGRADNjA MUZEJA ĆIRILICE, ULOŽENO 37 MILIONA,ČEKA SE OTVARANjE , MINISTARKA GOJKOVIĆ PORUČILA
SVE EKSKURZIJE DA DOĐU OVDE
A gde to da dolaze ekskurzije, odnosno gde je izmeštena srbska ćirilica- podaleko od Beograda, nadomak Bajine Bašte..
U Srbiji se sprovodi stari neobjavljeni državni program latinizacije srbskog naroda, i to u režiji predsednika države,“naučno“ podržanog od strane lingvističke struke.
Pre više od dve decenije inženjer Vladimir Lepojević je rekao da se u Srbiji sprovodi stari, neobjavljeni državni program latinizacije srbskog naroda.Izgradnja muzeja ćirilice je samo završni čin tog programa, i stopostotna potvrda ispravnosti njegove misli.Naime, muzej je izgradila država, a pošto je opštepoznato da se u njemu čuva nešto što je nekad bilo deo kulture nekog naroda, proizilazi da je zaslugom državne kulturne politike ćirilica postala srpska prošlost.
Naravno da se državni prpgram latinizacije Srbije sprovodi voljom njenog predsednika. On odlučuje o svemu, pa i ličnim primerom pokazuje narodu da u Srbiji treba ignorisati ustavnu odredbu o jeziku i pismu, po kojoj je uz srbski jezik propisana samo ćirilica.To čini tako što javno govori da je „naša i latinica“, a što je protivno Ustavu i smrtonosno za ćirilicu,. Umesto da kaže narodu da je srbsko pismo ćirilica, da je kao takvo propisano Ustavom, i da će ona sprovođenjem Ustava ponovo vladati Sbijom, kao nekad kad je Srbija bila normalna država ( akademik Radomir Lukić). Kad bi predsednik države hteo da ćirilica vlada Srbijom on bi se pobrinuo makar toliko da srbska mladost uči kroz prosvetu da je srbsko pismo ćirilica.
Ali predsednik ne može reći da je ćirilica srbska, jer u Srbiji nema ni ničeg drugog srpskog.Tako u njoj imamo Radio televiziju Srbije i Radio Beograd, a u Hrvatskoj HRT, Hrvatski radio,Hrvatski sabor i sl.
Prvi pokušaj vraćanja ćirilice srbskom narodu
U vreme komunizma Srbija je bila polatiničena gotovo potpuno, a kasnije je bilo pokušaja da se državna politika latinizacije odbaci.
Prvi pokušaj se desio u vreme vladavine Slobodana Miloševića isključivom zaslugom jednog jedinog čoveka- legendarnog i genijalnog profesora prava i sociologije akademika Radomira Lukića, i to vraćanjem ćirilice Utavom iz 1990. Uspelo se samo toliko što je ćirilica uvedena u državnu administraciju, a to je sačuvano do današnjeg dana.U to vreme važan političar je bio Dušan Čkrebić, koji je svom drugu iz studentskih dana prof.
dr Slobodanu Turlakovu rekao da u rukovodstvu ispod Miloševića i najužeg kruga njegovih saradnika ne postoji politička volja da se ćirilica vrati kao jedino srbsko pismo, iako je to bilo predviđeno Ustavom . Naime, u narodu, a osobito u inteligenciji, u vreme komunizma već je bila duboko ukorenjena svest da je i latinica srbsko pismo.O tome svedoče ova dva primera iz 1994.
Te godine tražio sam po beogradsim knjižarama ćirilički rokovnik, ali ga nigde nije bilo.Ne nađoh ga ni u velikoj knjižari „Šumadija“ na Novom Beogradu, pa zamolim prodavca da pozove šefa, kako bih protestovao. Ovaj mi reče da nije krivica do „Šumadije“, nego do proizvođača , a oni misle da narod više voli latinicu, pa zato rokovnike ne štampaju ćirilicom..Pa dodade: „Znate, dobro je što se vraća ćirilica, ali smo u tome već preterali.“
Iste godine na Beogradskom sajmu knjiga sve sa Beogardskog univerziteta bilo je ćiriličko, a sa Novosadskog univerziteta sve latiničko. I još je prof. dr Petar Milosavljević iz Novog Sada javno kritikovao Beogradski univerzitet što ćirilizuje Srbiju. Kasnije je on dokazivao da nema štete od korišćenja latinice time što je bio urednik časopisa „Polja“, koji je štampan samo latinicom od prvog do polednjeg broja, a nikad niko nije protestvovao zbog toga.
Beogradski univerzitet je prihvatio kritiku dvoazbučnjaka, što u konačnom znači latiničara, prof. dr Petra Milosavljevića, pa je, na primer, praktikum za nastavu na Građevinskom fakultetu latinički. Kako je to moguće u državi u kojoj je Ustavom propisana ćirilica? Moguće je zato što čak i ona “elita“ koju ne plaća Zapad govori da je svejedno ćirilica ili latinica.Ona i nije srbska kad ne razume da je nepotrebnim uvođenjem i drugog , tuđeg pisma u srbski jezik pravopisom i državnom politikom njoj oduzet karakter srbskog nacionalnog simbila, bez kojeg ona ne može da opstane.
Drugom pokušaju vraćanja ćirilice suprotstavila se lingvistička struka pravopisnom normom da je i latinica srpsko pismo.
Drugi pokušaj vraćanja ćirilice srpskom narodu iniciralo je udruženje ĆIRILICA Novi Sad u vreme kad je predsednik Vlade bio prof.dr Vojislav Koštunica, Ministar kulture Dragan Kojadinović, a njegov pomoćnik lingvista mr Branislav Brborić.Tada je Ustavom još bolje učvršćena pozicija ćirilice, i to članom 10.na sledeći način:
„U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.“. .
Međutim, ustavnoj odredbi o ćirilici kao jedinom pismu uz srpski jezik lingvistička struka je preko Matice srpske suprotstavila pravopisnu normu po kojoj je i latinica srbsko pismo.I čak u pravopisu Matice srpske piše zašto je i latinica postala srpsko pismo- ona je ostatak iz jezičkog zajedništva Srba i Hrvata.ono je započeto književnom dogovorom 1954.,Hrvati ga se odrekli 1967., a Srbi po pitanju pisma nisu ga se odrekli ni do današnjeg dana. Dakle, ta latinica je hrvatski ostatak iz vremena vladavine
Josipa Broza, a simbol njegove produžene vladavine nad Srbima je hrvatska latinica na njegovom grobu u Beogradu.
Prof. dr Mato Pižurica : latinica nije ugrozila ćirilicu
Akademik Ivan Klajn: latinica je već pobedila
Pre 14 godina glavni redaktor pravopisa prof.dr Mato Pižurica javno je govorio da ćirilica nije ugrožena od strane latinice, a lingvista akademik Ivan Klajn kao glavni recenzent pravopisa javno je govorio suprotno – da je latinica već pobedila, a ćirilica je ostala još samo kao režimsko pismo.
Već iz ovakvih suprotnih stavova glavnih aktera u izradi pravopisa jasno se vidi da lingvistička struka radi ćirilici o glavi, odnosno da je njena sudbina u rukama neodgovornih ljudi.
Očigledno je svakom iole razumnom čoveku da je akademik Klajn u pravu, ali je ipak on glavni krivac za propast ćirilice pravopisom, jer je svojim autoritetom nametnuo pravopisnu normu da je i latinica srbsko pismo.To se da zaključiti iz knjige “Normativna gramatika srpskog jezika“ ( Piper i Klajn, 2013.,str.17) u kojoj piše:
„Ćirilica se naziva srpskim, a latinica srpskohrvatskim pismom, uz nedvosmisleno davanje prednosti ćirilici.“
Ovo je velika neistina jer niko osim njega još nije javno nazvao ovu hrvatsku latinicu srbskohrvatskom, nego samo srbskom.To nedvosmisleno davanje prednosti ćirilici mogu lingvisti okačiti mačku o rep, kao i ono njihovo da Srbi imaju dva pisma, ali je ćirilica prvo, osnovno, primarno, temeljno, matično, glavno, dominantno,( M.Lompar), izvorno i kakvo sve ne drugo pismo. Ali ne i ono jedino što „pije vodu“- da je srpsko pismo ćirilica.
Iz izjave akademika Klajna da je latinica već pobedila može se zaključiti samo to da dva pisma ne mogu opstati u istom jeziku. To se moglo i pretpostaviti, jer nigde drugde u Evropi, pa i u celom ostalom svetu, nema drugog primera da su u istom jeziku opstala dva konkurentna pisma.
Imajući u vidu opštesvetku zakonitost da dva konkurentna pisma ne mogu opstai u istom jeziku, kao i neosporivi izneseni stav akademika Klajna da je latinica već pobedila, kršenju Ustava pravopisom tako što je i latinica proglašena srbskim pismom suprotstavila su se samo dva udruženja: prvoosnovano udruženje ĆIRILICA Novi Sad, i kasnije osnovano udruženje SRPSKA AZBUKA Beograd, i to stavom da ćirilica može opstati samo kao jedino srpsko nacionalno pismo. Suviše je to mala snaga protiv državnog sistemskog zatiranja ćirilice, pa je „elita“ procenila isto što i akademik Klajna- da je latinica već pobedila, i da se ne treba prljati ćirilicom.
Lingvisti ne pristaju da pravopis usklade sa Ustavom ni deceniju kasnije, kad je ćirilica na ulicama već pala na 1,5%
Predsednik Matice srpske prof. dr Dragan Stanić je pre tri godine izbrojao u nekoj ulici u Novom Sadu ukupno 1,5% ćiriličnkih natpisa, i to objavio u časopisu „Pečat“ kao nešto zaprepašćujuće. I da li je makar to
prizvalo lingviste pameti da pravopis ( dva srbska pisma) usklade sa ustavnim propisom ( jedno srbsko pismo)? Nije, niti će ikad bilo šta drugo
privesti njih pameti i odgovornosti. Taj isti D.Stanić je rekao Dragoljubu Zbiljiću da je nama istorija dala dva pisma, i ima tako da ostane.Ustvari, istorija je Srbima dala Tita i Maticu srbskohrvatsku , pa kad je on umro ima da ostane makar njegova latinica.Vodeći ljudi Matice srbske , sa svim lingvistima koji kroz nju deluju, a pečate sudbinu ćirilice, zaista su već ušli u istoriju kao najveći izdajnici temeljne srpske nacionalne vrednosti, jer rade ono za šta ih plaća država- da polatiničenjem pohrvate srbski narod kako bi mogao biti deo zapadnog latiničkog sveta.
Lingvisti rade ono za šta ih država plaća- sprovode latinizaciju srpskih zemalja
Opredeljenje za pismo je državno pitanje, pa samim tim i isključivo političko pitanje. To je potvrdio i prethodni predsednik Matice srbske akademik Čedomir Popov na sastanku sa predstavnicima udruženja za odbranu ćirilice od školovanih Srba, koji je održan dana 20.05.2010. Mi iz udruženja smo postavljali samo jedno pitanje- da li će pravopis biti usklađen sa Ustavom,tj,samo ćirilica. Umesto da odgovori na pitanje, rekao je da Matica ,kao i uvek , radi ono za šta je plaća država. Što će reći, država plaća Maticu da latinizira Srbe, pa će zato hrvatska latinica da ostane u srpskom pravopisu I još je rekao da nije manje Srbin onaj ko piše latinicom, i da je svejedno ćirilica ili latinica, a što je i pokazao vođenjem zabeleški naizmenično ćirilicom i latinicom.Još nikad nisam video ili čuo da bilo ko drugi osim njega u istom tekstu koristi dva pisma.
Kakva je svest o ćirilici dok se ona premešta u muzej
Pravljenje muzeja ćirilice je teška podvala i zamajavanje srpskog naroda, umesto da se đirilica čuva korišćenjem u javnom životu saglasno Ustavu Srbije.
Državna izdaja ćirilice odvijala se korak po korak, i već odavno je postala očigledna, jer predsednik države nikad nije javno ni pomenuo ustavni propis o jeziku i pismu, a kamoli da je obećao svom narodu da će on biti sproveden, što podrazumeva i usklađivanje pravopisa ( dva srbska pisma ) sa Ustavom (jedno srbsko pismo).
Kad je i sam predsednik ignorisao Ustav, time je dao manevarski prostor lingvističkoj struci da i ona može zamajavati narod zalaganjem za ćirilicu u dvoazbučju, sve do poslednjeg ćiriličkog slova u javnom životu.
U Srbiji je ćirilice 1,5% na ulicama,o čemu svedoči lično predsednik Matice srbske.U vreme Slobodana Miloševića bilo je nezamislivo da amblem Ministarstva unutrašnjih poslova bude i na ćirilici i na latinici, a kamoli da se obaveštenja građanima šalju samo na latinici.To je moguće u vreme današnjeg predsednika Srbije što se baš uklapa u državnu kulturnu politiku – ćirilica se potiskuje i iz državne administacije, i seli u svoj muzej.To je istovremeno dokaz da je pravopis sa dva srbska pisma, čitaj lingvisti i predsednik države, pobedio Ustav sa jednim srbskim pismom, tj. pobedio je svoj srbski narod.
Pokazani primer MUP-a Srbije upečatljivo svedoči da u Srbiji nema državnog opredljenja za ćirilicu, iako na to obavezuje Ustav, te da vlast obmanjuje narod lažnom brigom za nju.
I nije primer MUP-a jedini.U najnovijem zakonu o jeziku i pismu dobra novina je samo obaveza RTS i RTV da koriste ćirilicu uz srpski jezik. Ali je ovih dana RTS prikazao emisiju o arheološkim radovima tamo gde Mađari čine većinu u Vojvodini, sa podacima o realizaciji iste na latinici.
Pravo stanje svesti o ćirilici u vreme kada je završen njen muzej lako se moglo razumeti i 09.03.2024. na Bežanijskoj Kosi u Beogradu, kad je Vučićev NARODNI POKRET SRBIJA sprovodio potpisivanje peticije za izgradnju doma zdravlja. Điriličke su samo tri reči u imenu tog predsednikovog pokreta,a sve ostalo je latiničko Od aktiviste mladog inženjera se moglo čuti ono što se:i očekivalo, i to:
– Oba pisma su srbska. :
– Ne zna šta o pismu piše u pravopisu i u Ustavu.
– Smatra da je veliko srbsko bogatstvo imanja dva pisma
– Ne primećuje da je ćirilice sve manje u javnom životu
– Zinuo je od iznenađenja kad sam rekao šta piše u Ustavu, ali se brzo snašao i rekao:“Dobro, Ustav, ali ipak mi sarađujemo sa Nemačkom i drugim latiničkim državama, pa ne možemo bez latinice“ Odgovorio sam šta me briga za Nemačku kad komuniciram u Srbiji , jer kao Srbin koji piše i misli ćirilicom tražim da se poštuje Ustav Srbije, i da mi je pred očima njeno ćiriličko lice..
Država Srbija je do sada uložila u muzej 37 miliona dinara, što je ništavna suma naspram dobiti- Srbi više neće svojom ćirilicom gurati prst u oko Vašingtonu, Briselu , Berlinu i drugima kojima je mila ovakva predsednikova latinička Srbija.
U Republici Srpskoj ćirilice u javnom životu je još i manje nego u Srbiji.. Iza nasilno uklonjenih Radovana Karadžića i Momčila Krajišnika od strane siledžijskog Zapada ostala je ćirilička Srpska, a posle Milorada Dodika ostaće latinička. Otkad je on na vlasti nema ćiriličke sudske presude ako se ona izričito ne zatraži..Otvorena i konačna državna izdaja ćirilice učinjena je pre tri godine kada je donesen zakon o jeziku i pismu po kome više niko, pa ni država, nije obavezan da srbski jezik piše ćirilicom. I dalje se uči iz udžbenika dr Ljubomira I.Milutinovića i mr Želimira Ž.Dragića „Nastava gramatike i pravopisa“ da su oba pisma ravnopravna. Nisu ravnopravna jer je ćirilica otišla u muzej, a latinica je potpuno okupirala srpsku zemlju.O ravnopravnosti pisama država debelo laže kao i u Titovo vreme.Tako je ,u sred te ravnopravnosti 1974. u Doboju profesor Đoilagić pitao učenike ko od njih piše ćirilicom. Jednom od onih koji je potvrdno odgovorio je rekao:“Ćirilica se ne smije pisati, ko to hoće, neka ide preko Drine.“ ( M.Lompar, „Duh samporicanja“,poslednje šesto izdanje, str.392). Bilo je to vreme kad se BiH pripremala da bude današnja država bez ćirilice. Republika Srbska nije srbska bez ćirilice, nego se kao već postojeća država čisti od ćirilice kako bi kao zrela kruška sama od sebe pala u krilo BiH,i u nju se nepovratno utopila. Danas ćirilice nema ni preko Drine, pa kome ona nešto znači može da ide ili u muzej u krasnoj prirodi negde nadomak Bajine Bašte, ili da ide na groblje.U Srpskoj je potpuna laž i to da se političari bore protiv sarajevskog unitarizma, jer su svoju nacionalnu ćirilicu zamenili upravo unitarnom latinicom.Izgleda kao da se oni bore da mogu samostalno vladati u svojoj kneževini, da im se oni iz Sarajeva ne mešaju u posao.Takvu izdaju političari nisu mogli da sprovedu sami, nego su po nacionalnom pitanju imali prećutnu saglasnost ćutalačke, kilave, jalove, mlitave, nesrbske, nikakveinteligencije, koja je srbska samo po poreklu.
Banja Luka ima univerzitet i mnogo fakulteta, ali sam se ipak ranije prvo pitao ima li tamo uopšte pravih Srba. Zatim sam se pitao ima li u njoj iko pametan. I, najposle, ima li tamo iko normalan?
Ako su Srbi odnegovali ovakvu inteligenciju, onda nisu dostojni ni svoje ćirilice ni srbskog imena. I treba da se stidimo kad stanemo pred ćiriličke spomenike onima koji su izgubili živote da bi bila rođena Republika Srpska.
Autor: Nemanja Vidić
