Lažni zahtev Izetbegovića

0
812

Predmet „Bosna i Hercegovina protiv Srbije“ predstavlja najgluplji i najsramotniji akt u istoriji Međunarodnog suda OUN (MS OUN). Sa jedne strane, Bosna i Hercegovina je osramotila samu sebe. Nećemo komentarisati ko je u stvarnosti počinio genocid za vreme ratova na Balkanu – u Srbiji je to više nego dobro poznato. Prokomentarisaćemo samo pravni aspekt toga predmeta.

Bakir i Muslimansko bratstvo
Bakir i Muslimansko bratstvo

U pokušaju da dokažu da je Srbija počinila genocid, bosanske vlasti su se, izgleda, lišile elementarnog osećaja za realnost i čak su izmislili koncepciju „silovanje kao oblik genocida“. Oni su tvrdili da su se od silovanja koja su počinili Srbi, rađala za njih – bosance – već nedovoljno čista deca. Štaviše, u skladu sa njihovim „običajima“, ne samo da takva deca, nego i žene, podležu prezrenju i isključenju iz društva.[1] I čitav taj odvratni rasizam, poput kofe splačina bio je prosut na glavni sudski organ Organizacije Ujedinjenih Nacija. Prosut sa punom ozbiljnošću, sa uverenošću u to da će taj argument ubediti sudije da su oni u pravu! Međutim, u tom predmetu i sam Međunarodni sud je prekrio sebe sramotom. Ne, on nije prihvatio rasistički „krik duše“ bosanske strane. No, u pokušajima da postigne svoje političke ciljeve, doveo je sebe u veoma glup položaj, priznavši nadležnost po tužbi protiv Srbije, po toj istoj osnovi[2] je otkazavši kada se radilo o tužbi same Srbije (protiv zemalja NATO pakta). Unikalnost predmeta „Bosna i Hercegovina protiv Srbije“ takođe se ogleda i u tome što je to jedinstven slučaj kada je za vreme njegovog razmatranja dva puta promenjen okrivljeni (prvo je to bila Savezna Republika Jugoslavija, potom – Srbija i Crna Gora, i na kraju, Republika Srbija) i u potpunosti se promenio sastav suda.[3]

Presuda po predmetu je bila izrečena 26. februara 2007. godine. Tužba Bosne i Hercegovine je u celini bila odbačena, iako je Sud, ipak, doneo niz odluka protiv Srbije. No, najvažnije je da su bosancima odgovorili: smirite se, neće biti nikakvog priznanja genocida. I evo, deset godina kasnije, taj sramni predmet je ponovo izvučen iz prašnjavih arhiva. Neki pobesneli bosanski rukovodioci pokušali su da iniciraju novo razmatranje starog predmeta. Formalno – inicirati „reviziju“ presude donete 2007. godine. Treba istaći da je pitanje o reviziji presude mogućno tek po isteku 10 godina posle donošenja. Očajnički pokušaj da se inicira zahtev za takvom revizijom održan je nekoliko dana pre isteka desetogodišnjeg roka. Čemu očajanje? Pa zato što je Bakir Izetbegović, član Prezidijuma Bosne i Hercegovine, pokušao da u Međunarodni sud OUN pošalje… lažni zahtev. No, najvažnije je to što je u formalnim osnovama za predaju zahteva o reviziji odluke Suda iz 2007. godine, bilo otkriće nekakvih mitskih „novih okolnosti“, koje bi, navodno, mogle postati osnovom za takvu reviziju. Svima je veoma dobro poznato da nema nikakvih novih osnova. Ni u predmetu Radovana Karadžića, niti u predmetu generala Ratka Mladića, ništa novo „o genocidu“ u Bosni i Hercegovini, nije rečeno. Sve nova i nova laž. I još jedan fijasko tužioca MTBJ čije su tvrdnje o genocidu „po čitavoj Bosni“ bile jednoglasno odbačene čak i od strane veoma pristrasnog sudskog veća. Tako da pokušaj iniciranja revizije odluke – predstavlja pi-ar akciju Bakira Izetbegovića. Takva ista, kakva je ona bila i za inicijatora tog dela iz 1993. godine – Aliju Izetbegovića.

Da Vas podsetimo:  Veliki reset: Vizija sveta u narednih 10 godina zbog virusa

Predsednik MS OUN R. Abraham je 9. marta objavio zvanično pismo u kome je izjavio da se ne prihvata tužba koju je sudu predao predstavnik Bosne i Hercegovine. Podvlačimo – zahtev nije bio odbačen posle razmatranja. Bilo je odbijeno samo prihvatanje tužbenog zahteva. Razlog – zahtev je bio „lažan“. Mržnja je loš savetnik. Ona ponekad lišava razuma. Upravo to se i desilo sa Bakirom Izetbegovićem. Međutim, to je kod njega nasledno. Uzgred, Alija Izetbegović je 1993. godine takođe nije imao pravo da uputi tužbu „u ime Bosne“, jer on nije bio šef države. Šef države je kolektivni organ, a Izetbegović je bio samo njegov predsednik. Međutim, u to vreme je Međunarodni sud zbog političkih razloga na to zatvorio oči. U odluci iz 1996. godine on je odbacio prethodne prigovore SR Jugoslavije o tome da Alija Izetbegović nije imao pravo da samostalno odluči o predaji takve tužbe, MS OUN je izjavio da nije neophodno da sud razmatra unutrašnje pravo u Bosni i Hercegovini kako bi se izjasnio o zakonitosti predaje tužbe. Sud se oslanjao na to da je A. Izetbegović, navodno, „priznat kao šef države od strane međunarodne zajednice“. Argument je zadivljujuće glup, no, mogu se shvatiti i sudije MS OUN: oni su dobili naređenje da se udovolji tužbi Bosne, pa se „po svaku cenu“ morala dokazivati njegova legitimnost. No, nećemo suviše žaliti sudije MS OUN: to je još jedna ilustracija te sramote kojom je sebe polio u tom predmetu sam MS OUN.

Međutim, deset godina kasnije MS OUN već ne spominje svoje prethodne gluposti. Sada se on pažljivo bavi unutrašnjim pravima u Bosni i Hercegovini. I na kraju, uvideli su da predsednik Predsedništva – zaista nije samostalni šef države, već član kolektivnog organa koji nastupa u tom svojstvu. Da ne govorimo već o običnom članu.

Da Vas podsetimo:  Sudbina Ljubomira Mlađenovića iz bratunačke Ježestice

Posle dobijanja pisma od B. Izetbegovića, predsednik MS OUN sudija R. Abrahams (Francuska) je uputio zahteve drugim članovima Predsedništva Bosne i Hercegovine. Ostali članovi, Mladen Ivanić i Dragan Čović su saopštili da u Predsedništvu Bosne i Hercegovine ne samo da nikada nisu doneli odluku o iniciranju revizije odluke MS OUN iz 2007. godine, nego je čak nisu ni razmatrali. To je saopštio ministar inostranih poslova Bosne i Hercegovine Igor Crnadak.[4]

Bakir Izetbegović je pokušao proturiti svoj lažni zahtev preko Sakiba Softića – starog „agenta“ Bosne, koji je zastupao interese Bosne i Hercegovine u starom predmetu 1993-2007. godine. Međutim, ovo lice nije bilo priznato u MS OUN kao lice koje ima punomoćje. Treba reći da je u ovom slučaju MS OUN projavio budnost i nije dozvolio da još jednom „spusti“ sam sebi. Tamo su već shvatili šta znači povezivati se sa bosanskim vlastima.

Aleksandar Mezjajev

www.fsksrb.ru
_________________________

[1] Memorial Of The Government Of The Republic Of Bosnia And Herzegovina // www.icj-cij.org/docket/files/91/8616.pdf

[2] Radio se o tome da Srbija (tada – Savezna Republika Jugoslavija) nije bila član OUN. Ispada tako, da ta okolnost nije smetala Bosni i Hercegovini da se obrati sa tužbom Sudu protiv Srbije, no smetalo je samoj Srbiji da se obrati sa tužbom Sudu. Objašnjenje Suda je bilo toliko smušeno i neubedljivo, da to, po nama, ostaje večna sramota MS OUN kao organa ne pravnoga, nego političkoga.

[3] Od petnaest sudija, koji su pristupili razmataranju predmeta, do finalne odluke ostao je samo jedan.

[4] Statement by H.E. Judge Ronny Abraham, President of the International Court of Justice // www.icj-cij.org/presscom/files/6/19376.pdf

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime