„Nikada nisam bio srećniji k’o taj dan kada oslobodismo Kosovo.
Bože moj, šta da ti kažem, od miline udariše mi i suze i nikako da stanu. Načisto me sramota, ali šta da radim? Setim se Lazara i Miloša i koliko to davno beše. Jato belih golubova sleće na manastir Gračanicu. Sve mislim, to su duše naših velikana.
Odem do Gračaničkog manastira i pozdravim se sa monasima, a monah Joakim stalno me ljubi i zahvaljuje. Pripalim ja sveću caru Lazaru carici Milici i Jug Bogdanu i njegovim vernim sinovima, a sveće, Bože moj, tako lepo gore – nikada tako.
Joakim reče zvonaru Đuri da počne da zvoni. A njihov zvuk beše tako lep, kao muzika i poče da se prostire svetom Kosovskom zemljom obaveštavajući naš verni i napaćeni narod da je sloboda došla.
Te noći čini mi se beše i više zvezda i nekako su jače sijale, a naročito dve. Sve mislim, to nas naš veliki Lazar i knjeginja Milica gledaju odozgo.
Bog mi beše svedok.“
Živorad Miladinović, stari srpski ratnik, iz Stalaća, pripadnik prve čete trećeg bataljona devetog puka slavne Šumadijske divizije.
