Koliko će poslednji predizborni ponedeljak i ishod fudbalske lakrdije u Nišu („Radnički“ – „Partizan“ 2:1), po scenariju „crveno-belog“ FSS-a, a u režiji sudijske nam nogometne organizacije, u zadnji čas, „podići“ rejting nečega što se zove „AV – Srbija ne sme da stane“ ili, možda, čak i presuditi predstojeće izbore, znaćemo već u nedelju uveče.
Tri dana pre izborne tišine Vrhovnikova „miljenica“ prestigla je crno-belo „pastorče“ za kojim je, do pre 10 dana, zaostajala čak šest bodova!
Scenario već viđen u predvečerje izbora u proleće 2022.
Pretprošlog proleća i pretprošlog leta, u više navrata, govorio sam i pisao (na primer, i u tekstu„Mir. Stabilnost. Zvezda šampion. Vučić!“, cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 9.8.2022) da se tajna Vučićevih izbornih pobeda krije i u efikasnom samodržačkom upravljanju „večitim rivalima“.
U samo mesec dana izborne kampanje uoči prošlogodišnjih predsedničkih, parlamentarnih i, delimično, lokalnih izbora, rešeno je pretprošlo srpsko fudbalsko prvenstvo, tako što je „Partizan“, naprečac, počeo da gubi i zaostao taman toliko da „Zvezda“ šetkajući prva prođe kroz ciljnu ravninu. Tako se (slučajno?) poklopio nastavak poludecenijske dominacije „Crvene zvezde“ na ovdašnjim zelenim terenima sa ubedljivim trijumfom Prvog navijača „Zvezde“ na svim biračkim mestima, na svim izborima na kojima ovaj i jeste i nije učestvovao, a ako nije, onda je na njihove rezultate svoom pojavom presudno uticao.
„Partizan“ je tada, još jednom, prinet kao žrtva na oltar „višeg i najvišeg nacionalnog državnog interesa“, da se umilostivi boginja Nika, samo da bi Vrhovnik bio srećan, jer kad je on srećan, srećan je i većinski („hleba i igara“) narod koji, sledstveno tome, ne može da omaši na glasanju?
Čisto da podsetim: Hleba i igara (latinski: panem et circenses, doslovno: „hleba i cirkusa“) je izanđala metafora za metode i tehnike kojim neka vlast obezbeđuje podršku stanovnika tako što naoko zadovoljava njihove kratkoročne i manje važne interese i potrebe, sve nauštrb dugoročnih egzistencijalnih interesa, s ciljem da građanima skrene pažnju s mnogo bitnijih problema. Autorstvo ovoj latinskoj izreci pripisuje se rimskom satiričnom poeti Juvenalu (početak 2. veka) koji je opevao apatiju Rimljana, prouzrokovanu podelom besplatnog hleba, na jednoj, i pojačanim zanimanjem za gladijatorske igre i druge javne spektakle u organizaciji države, na drugoj strani, zbog čega su građani izgubili svaki interes za politiku i brigu o javnim stvarima, prepustivši ih vladarima i njihovoj birokratiji.
„Zvezdi“ je, pre tri dana, na „Čairu“ otvoren put i za sedmu uzastopnu titulu šampiona nečega što se zove „Superliga Srbije“.
Tvrdim, već dugo, da je, posle najstarijih sugrađana i lepšeg pola, našemu Vrhovniku treći najveći rezervoar sigurnih glasova upravo „crveno-bela navijačka armija“, preciznije ona njena ogromna, politički skoro nezainteresovana, većina koja utehu za sve lične i kolektivne neuspehe i poraze nalazi u „Zvezdinim“ lokalnim „superligaškim“ uspesima. Reč je o partijski neopredeljenoj biračkoj masi „zvezdaša“ koji nisu Vrhovnikove apologete, ali im je „Zvezda“ iznad svega, pa čak i iznad političkog animoziteta prema Vrhovniku ili simpatija za opoziciju.
Neposredno posle prošlogodišnjih izbora (jun 2022), Vrhovni rab istraživanja i Gospodar rejtinga u Srba, lično, obznanio je da, prema tada najsvežijem istraživanju, dva naša vodeća sportska društva, pokrivaju čak 91 odsto navijačke populacije u Srbiji, od čega 56 odsto navija za „Zvezdu“, a oko 35 odsto za „Partizan“. Mora se priznati da je tadašnji (i sadašnji) imenjak, prezimenjak i nosilac izborne liste „AV – Zajedno možemo sve“, ipak, malo više tim podacima „častio“ klub iz Humske, jer su prethodne procene govorile da je, od ukupno dve trećine građana Srbije koji se navijački „izjašnjavaju“, svaki drugi navijač „zvezdaš“, a tek svaki treći „partizanovac“.
Da je trend od dolaska na vlast („crveno-belih“) naprednjaka, još nepovoljniji po „Partizan“, pokazalo je i istraživanje popularnosti svetskih klubova na Instagramu, koje je radila kompanija „Deportes e Finanzas“, a prema kome je FK „Zvezda“, mereno interakcijama na ovoj društvenoj mreži u januaru 2020, ostvarila čak 3,07, a „Partizan“ višestruko manje (553 hiljade) reakcija putem Instagrama.
Prema jednom istraživanju agencije „Faktor plus“, od pre deceniju i po, „Zvezda“ je imala 2,7 miliona, a „Partizan“ milion navijača manje u starosnoj strukturi između 15 i 70 godina.
. . .
Navijačku fantaziju „delija“ Vrhovnik je dodatno raspalio skoro celodnevnim druženjem sa jednim od vlasnika „Mančester sitija“ Haldunom al Mubarakom, što u dvoru kneza Pavla, što u loži „Rajka Mitića“. E, sad, da l’ je ovaj bio u funkciji šefa evropskog fudbalskog šampiona ili kao predsedavajući Uprave za izvršne poslove Ujedinjenih Arapskih Emirata ili, možda, kao izaslanik „našeg brata“ šeika Bin Zajeda; a da l’ ga je ovaj naš primio kao predsednik Republike, kao Prvi navijač, kao neformalni Komandant CZ (citat: dr Terzić) ili u funkciji imenjaka i prezimenjaka izborne liste „AV – Srbija ne sme da stane“ – ko će ga znati!? Upišite sami šta mislite da je ispravno.
Tek, tik uoči izbora, ostao je u vazduhu vragolasti zagonetni poziv ovoga našega viđenom stranom gostu da „dođe i sledeće godine, ali bez Mančestera“. Što je zagolicalo maštu prosečnog navijača i kapilarnog glasača koji sve to može da čita, recimo, i kao: Predsednik preko brata Zajeda sredio da prebogati Arapi uloži u projekat „Evropska Zvezda“!
To jest, što je babi milo, to joj se i snilo. Jer, još je 1841. godine, Fojerbah, u predgovoru „Suštine hrišćanstva“, tvrdio da „nema sumnje da naše (njegovo) vreme više voli sliku od predmeta koji predstavlja, kopiju od originala, predstavu od stvarnosti, i privid od suštine“, a ono što je još tom vremenu i naraštaju (bilo) sveto „samo je iluzija, dok profanim smatra stvarnu istinu; štaviše, to sveto raste u njegovim očima kako istina slabi a iluzija raste, tako da je za nj vrhunac iluzije istovremeno i vrhunac svetosti“.
. . .
Dakle, baš u vakat (ponedeljak uveče) kada su neki fudbalski i nefudbalski arbitri u carskom Naisu masakrirali klub na čijem je čelu, predsednik „Partizana“ u ostavci je, uživo, na „Hepiju“, branio predsednika svega ovoga u Srbiji od silne spoljne i unutrašnje „pošasti“. Jer, nadridržavna posla su, ipak, važnija od najvažnije sporedne stvari na svetu.
„Zadatak je obavljen, FK Partizan, takoreći, više ne postoji“, mogao je slobodno da raportira čovek koji je, pre nekoliko meseci, svoju ostavku, stavio na sto, Bože mu oprosti, k’o Vrhovnikova Tajnica ono onomad, ali Vrhovnik nikako i da je prihvati…
Elem, kao Stipe Mesić što je. Ili, još primerenije, da Vrhovniku raportira kao što je to, po sopstvenom priznanju, svojevremeno učinio njegov mnogo uspešniji kolega iz Ljutice Bogdana, Doktor Terza: „Prihvatio sam se posla u Zvezdi na insistiranje (tada) prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića: Terza, ne pitam te da li hoćeš ili nećeš, znam da imaš neke dileme. Prosto, Zvezda te zove, znaš. Ja sam mu rekao: Znaš kako kažu stari ljudi – kad komandant zove, samo kažeš: Gospodaru, zapovedaj. Nema šta.“
Oktroisanju Doktora Terze prethodila je ona besana novembarska noć 2012. godine, u kojoj je, tadašnji PPV u Vladi „grobara“ Dačića, lično, u ponoć, komandovao mobilizaciju na „Marakani“, sazivajući „Zvezdine“ legende, sa DŽajićem na čelu, i „najuticajnije zvezdaše“, radi najvišeg nacionalnog cilja – da se, od propasti (na tom sastanku, baratalo se cifrom između 30 i 60 miliona evra „minusa“) spasi najcrvenija „Zvezda“ među zvezdama.
Institucija Vučela je, inače, ostavku na funkciju na koju je, navodno (barem je on to tako predstavio saradnicima u klubu), voljom Vrhovnika, oktroisan krajem 2016, podneo još 30. avgusta ove godine, ali i dalje sedi u sedlu, iako Statut kluba propisuje izbor novog predsednika u roku od mesec dana od odlaska starog.
Institucija Vučela je, inače, ostavku na funkciju na koju je, navodno (barem je on to tako predstavio saradnicima u klubu), voljom Vrhovnika, oktroisan krajem 2016, podneo još 30. avgusta ove godine, ali i dalje sedi u sedlu, iako Statut kluba propisuje izbor novog predsednika u roku od mesec dana od odlaska starog
A oktroisan je na to mesto tako što se, od 65 delegata, čak 31 (uključujući i protivkandidata Bjekovića) nije pojavio na izbornoj skupštini, a od 33 prisutna, samo 30 je glasalo za Vučelu, tri su bila uzdržana, s tim što su, prethodno, dva „fantomska“ člana iz redova tzv. navijača (od koji se jedan ofirao kao „zvezdaš“) dali kvorum za taj izbor! Ali je Vučela ubedio svoje najbliže saradnike da je „razgovarao sa Vučićem i da mu je on, navodno, rekao da on mora da bude jedini kandidat i da svako ko želi da to proveri, može da ode i pita Vučića“!
Sve ostalo je legenda o „stabilokratiji“ (čitaj: nesmenjivosti vlasti) koju su nam, za našeg Vrhovnika lično, a u znak zahvalnosti za njegovu kooperativnost u procesu puzajućeg odustajanja od Kosova, smislili „naši zapadni prijatelji“. I tajna opstanka i nesmenjivosti tog nerazdvojnog dvojca „uVUČIĆista“, večitog pobednika u liku taličnog Terze i pripadajućeg mu gubitnika u obličju Vučele, leži u kompjuterskoj igrici stabilokratije, ali pet nivoa niže.
. . .
Instituciju Vučelu, nekadašnjeg „najboljeg prijatelja“ Dobrice Ćosića, pa Slobodana Miloševića, pa Mila Đukanovića, pa Zorana Đinđića, pa, pa… u svojoj knjizi „Ovako je to bilo“, Mira Marković je opisala u samo jednoj rečenici: „Kad bi sreo nekog novog, nekoga kome drugo političko uverenje i cigare stoje lepše, odmah je prelazio kod njih – na druga politička uverenja i druge cigare.“
Francuzi definišu poltrona kao dvoličnjaka i licemera, razmetljivca na jeziku, ali, ponajpre, kao kukavicu, osobu bez hrabrosti i u stalnom strahu.
Ako se građani 11 godina siluju u „zdrav mozak“ tvrdnjama da im životi i egzistencija njih i njihovih porodica zavise isključivo od stranih investitora, ti ljudi će ne samo pristajati na ponižavajuće uslove rada, na nošenje pelena i na „minimalac“, nego i na odricanje od Kosova i Metohije, ma i od same Šumadije, samo da nam se „nemački investitori ne povuku iz Srbije“.
Ukoliko se ti isti građani, 24/7, svih 365 dana u godini, iz svih propagandnih oruđa i oružja, konstantno bombarduju pričama kako „peta kolona“ i ostala izdajnička opozicija samo što nisu srušili Vučića, a time i Srbiju, jer nema Srbije bez Vučića – logično je da će onda oni, birajući „manje zlo“, pristati na ukidanje pravne države, ljudskih i građanskih prava, slobode misli, zbora i govora… A utehu naći makar u tome što je „Zvezda“ šampion, makar i ovoga našeg tzv. šampionata.
Ukoliko se ti isti građani, 24/7, svih 365 dana u godini, iz svih propagandnih oruđa i oružja, konstantno bombarduju pričama kako „peta kolona“ i ostala izdajnička opozicija samo što nisu srušili Vučića, a time i Srbiju, jer nema Srbije bez Vučića – logično je da će onda oni, birajući „manje zlo“, pristati na ukidanje pravne države, ljudskih i građanskih prava, slobode misli, zbora i govora… A utehu naći makar u tome što je „Zvezda“ šampion, makar i ovoga našeg tzv. šampionata
U knjizi „Kultura straha“ (1999) Beri Glasner je tvrdio kako mnogi politički akteri podstiču i planski šire osećanje straha kod građana da bi što lakše i efikasnije upravljali podanicima.
Ali, pošto „ne kvari vlast nego strah“, strah od gubitka vlasti kvari (i)one nad kojima se vlada – govorila je burmanska (Burma; Mjanmar) narodna tribunka Aung San Su Ći.
U govoru koji je bila pripremila povodom dobijanja međunarodne nagrade „Saharov“ (za odbranu slobode misli i ljudskih prava), ali koju nije mogla lično da primi, jer su joj to tadašnje vlasti Mjanmara zabranile – ona je, pored ostalog, zapisala:
„Većini Burmanaca dobro su poznata četiri a-gati, četiri kraljevstva kvarenja.
Čanda-gati, kvarenje izazvano žudnjom, jeste skretanje s pravog puta radi uzimanja mita ili zarad dobra najbližih.
Dasa-gati je skretanje s pravog puta u inat onima kojima se želi zlo.
Moga-gati je skretanje usled neznanja.
No, možda najgore od ova četiri kraljevstva je baja-gati, jer ne samo što baja, strah, guši i polako uništava svaki osećaj za dobro i zlo, nego često leži u korenu ostala tri oblika iskvarenosti.
Baš kao što čanda-gati, kad nije posledica čiste pohlepe, može biti izazvana strahom od oskudice ili dobre volje najbližih, tako strah od zaostajanja, poniženja ili povrede, na neki način, može da podstakne želju da se drugima dogodi nešto loše.“
. . .
Svega toga pomalo ima i u patološkom Vrhovnikovom strahu od samom sebi zacrtane „crvene linije“ – od mogućnosti da mu njegova izborna lista ni slučajno ne sklizne ispod 40 odsto u Srbiji ili 35 posto u glavnom gradu.
Gi Debor („Društvo spektakla“, Andrićev institut, 2018) je pisao da je spektakl par ekselans ideologija zato što razotkriva i u celosti pokazuje suštinu svakog ideološkog sistema: osiromašenje, potčinjavanje i poricanje stvarnog života.
I sport kao vrsta spektakla upravo je afirmacija privida i potvrda da je celokupan život čoveka, tj. društva, običan privid. Dakle, zamena i nadomeštenje za stvarni život.
Kada sam, tokom kampanje za izbore 2020. godine, najdobronamernije upozorio da je Vrhovnikova propagandistička „resavska škola“ falsifikovala slogan nemačkih nacionalsocijalista (Unseren Kindern – die Zukunft durch AH) sa izbora iz marta 1936. i prevela ga kao „AV – Za našu decu“, Republička izborna komisija nije ni trepnula, a njegov štab ne samo da nije promenio ime izborne liste, nego će, sledećih godina, otići i nekoliko koraka dalje i dublje u kopiranju tog tipa propagande, betonirajući ga u klasičnu indoktrinaciju.
Kad pogledate velelepni projekat „Nacionalnog stadiona“, zacrtan u okviru nekog EKSPO centra, na najplodnijim oranicama Donjeg Srema (dok su „Zvezdin“ i „Partizanov“ prepušteni zubu vremena i samourušavanju), zar ne posumnjate da je to opet neko namerno podvalio našem Vrhovniku? Toliko je, naime, sličnosti i asocijacija na neke tamo nekada grandiozne stadione namenjene još grandioznijim igrama, svetkovinama, paradama i defileima. Na berlinski Olimpijski, izgrađen za OI 1936, sa 110.000 mesta; na megalomansku „Kongreshale“ ili na paradni teren sa tribinama i nirnberško Cepelin polje…
Sećate li se onog filma „Ko je smestio Zeki Rodžeru“, s kraja osamdesetih godina prošlog veka, kad ono sudija Dum planira da razruši Crtaćgrad kako bi na tom mestu napravio vrlo isplativi autoput nakon što ukine tramvajski prevoz?
No, ne lezi, vraže: Vrhovnik je na poslednjim predsedničkim izborima 3. aprila 2022, na modifikovanu izbornu mamac poruku „Mir. Stabilnost. Zvezda šampion. Vučić“, inkasirao čak 2.224.948 glasova.
autor:Cvijetin Milivojević
