Odgovor Popoviću, na njegov ”odgovor” Janiću

Gospodine Popoviću, 

U pismu koje sam uputio ministarstvu informacija Srbije i vama kao pomoćniku ministra nisam tražio ništa od svega ovoga o čemu ste pisali u vašem odgovoru. Isključivo sam tražio i tražim i dalje (s pravom koje mi daje činjenica da sam jugoslovenski državljanin) da hitno učinite nešto kako bi se povećala mogućnost širenja informacija među našim ljudima u dijaspori, kao i da prekinete sa katastrofalnim greškama koje su već nanele ogromnu štetu srpskom narodu i državi. Već prvi redovi vašeg odgovora pokazuju koliko ste vi površni i nezainteresovani da neke stvari shvatite ozbiljno.

Odgovor koje ste mi poslali počinjete sledećim rečima: ”Poštovani g.Janjiću, pre svega je trebalo pismo da potpišete”. 

Pre nego što pređem na važnije budalaštine u vašem pismu želim da vas podsetim da je meil o kome govorite potpisan sa Nikola Janić (ne sa Janjić, kako me vi oslovljavate i pišete) jer moje prezime je Janić a potpisao sam ga isto kao što ste vi potpisali vaš odgovor koji ste mi poslali. Ako mislite da sam moj potpis u pismu poslatom elektronskim putem, kao E-mail, morao da skeniram, onda se izvinjavam. Međutim, sigurno da niste to mislili jer kao što vidim ni vi ne skenirate vaše potpise i ne potpisujete vaša pisanja, tako da vaša konstatacija ostaje nerazumljiva i neosnovana, a i bezobrazna. 

Nego, da pređemo na važnije… Kada pomoćnik ministra u Srpskoj vladi predstavnika nekoliko srpskih organizacija u Švedskoj (ne u SSvedskoj, kako vi pišete) optužuje da ima: ”maniju gonjenja, odnosno paranoju, komplekse više vrednosti, inklinaciju shisofreniji i sl.”,  samo zato što je od tog pomoćnika ministra tražio da učini nešto bolje za državu i narod, onda se mora postaviti pitanje: Da li je takvo ponašanje arogantnost pojedinca ili arogantnost vlasti i režima? Ako je u pitanju arogantnost pojedinca onda je nedopustivo da bilo koja demokratska vlada na kraju milenijuma dozvoli da se takvi pojedinci nalaze u njenom ”potkrovlju”, a posebno pomoćnici ministra koji osećaju bolesnu potrebu da se, zbog primljenog pisma sa opravdanom kritikom, transformisu u doktora psihologije. Ukoliko je ta arogantnost svojstvena režimu, a ne pojedincu, onda bi i svakoj budali trebalo biti jasno (pa i pomoćniku ministra) da se protiv takvog režima u jednoj demokratiji zemlji moramo boriti svim dozvoljenim sredstvima. 

Meni zaista nije jasno zašto ste vi toliko okupirani mojom ličnošću, a da ni jednom rečju ne odgovarate na najvažnije: šta mislite činiti da bi se poboljšale mogućnosti istinitog informisanja u dijaspori!? Da li imate nameru da poštenim srpskim rodoljubima širom sveta, koji žele da šire istinu o stradanju našeg naroda, umanjujete te mogućnosti tako što držite plavu traku sa kojom ispisivanje jedne stranice košta isto koliko i 17 do 20 normalno ispisanih stranica? Umesto odgovora na ova pitanje vaše pismo se vrti oko toga da li slabo poznajem srpski pravopis ili sam psihički bolestan i iskompleksiran? Pored sve moje ”šizofrenije”, kako se može zaključiti po dijagnozi koju ste vi lično postavili i napisali (a nisam znao da ste pored glavnog urednika Satelitskog programa RTS-a istovremeno i pomoćnika ministra i doktor) imali ste, ipak, volju ili želju da mi (tako bolesnom) budete ”pouzdan prijatelj i čovek koji bi me podržao uprkos mojim problemima”. Vaša želja je jedno, a stvarnost je da sam ja uvek sam sebi birao prijatelje. Stvarnost je i da sam odlučan da činjenično prokomentarišem još nekoliko rečenica iz vašeg pisanja, kao naprimer gde pišete: 

”Pre bilo kakvog razgovora sa mnom, ili sa ministrom objavili ste seriju napada na vladu, ministarstvo, RTS (ja sam najmanje važan). Da li ste to činili zbog lične promocije (meni se čini da je tako) ili iz nekih drugih, političkih razloga, tek, ostaje činjenica da ste pljunuli na ljude i institucije koje su, u okviru svoje sposobnosti pokušali da vam omoguće da artikulišete svoja patriotska osećanja. 

Razgovor koji smo vodili ministar Vučić, vi i ja prošlog leta bio je jasan. Obavestio sam vas da je Švedska vladina ustanova dala novac za rad na projektu iznošenja srpske istine i zamolio vas da mi date materijal i dokaze koji bi bili emitovani na najgledanijem kanalu švedske televizije. Posebno me je tada interesovalo stradanje Srba u Klečki i Glodjanima. Ministar Vučić vam je predamnom rekao da se hitno i lično postarate da što pre (za par dana) dobijem potreban materijal. Vi to namerno niste učinili ni u roku od dve nedelje. Putem medija koje su smele da informišu o tome, upoznao sam javnost o vašem zlocinački nonšalantnom ponašanju prema intersima iznošenja istine o stradanju Srba na Kosovu. Zato ne znam kakav bi to još razgovor trebalo da imam sa vama ili ministrom? Lično sam iznenađen da Ministar Vučić, saznavši za vaše sabotiranje po jednom ovako važnom pitanju, umesto da vas momentalno išutira sa položaja na kome se i danas nalazite, svojim nereagovanjem omogućava vaša nova sabotiranja odgovornog i profesionalnijeg protoka informacija o stradanje Srba, posle ulaska Nato trupa na Kosmet. 

Najveći problem, koji vi niste u mogućnosti da sami rešite, nalazi se u činjenici da vi konstantno vršite zamenu pojmova kritike i napada? Dobronamerna, istinita i opravdana kritika pismeno i javno upušena predstavnicima i vladinim službenicima nije nikada bila napad, već izraz iskrenog i hrabrog rodoljublja za državu i narod. Interesantna je i vaša konstatacija da sam ja iznošenjem istine ”pljunuo na ljude i institucije koje su, u okviru svoje sposobnosti pokušali da mi omoguće da artikulišem moja patriotska osećanja”. I ova rečenica zahteva odgovor na već jednom postavljeno pitanje: da li je u pitanju arogantnost režima ili pojedinca? Otkriće da vi kao osoba, ili kao zamenik ministra, smatrate da pojedinci ili vladine ustanove u Srbiji i Jugoslaviji 1999. godine, mogu i moraju da regulišu ili (ne)dozvoljavaju ”artikulisanje patriotskih osećanja”, pokazuje da se vi ili oni koji omogućuju takvu silu i uticaj nad ljudima, njihovim delima i mislima,  svi zajedno morate što hitnije skloniti sa svojih položaja. Tada će se možda sva dosad od vas sprečavana artikulacija povratiti mnogim ljudima. Možda će vremenom i shvatiti da se nemaština, glad i izolovanost lakše podnose ako su misli slobodne i nekažnjene. Dakle moj ”problem” gospodine Popoviću je što se ja ne ustručavam da uđem u bilo kakve sukobe sa pojedincima i ustanovama (a kao što vidite i sa ministarstvima i u njima zaposlenim političarima) koji malo čine od onoga što bi trebalo da učine. Ako ne radi svog naroda i države onda bar radi novca koji svakog meseca primate za posao, koji ne radite kako valja. 

Na osnovu vaše sposobnosti da postavljate dijagnoze zaključujete da je ”uzrok konflikta” u mojoj želji da pokažem kako sam jedini i najbolji branilac nacionalnog interesa. Opet grešite Popoviću. Nikada nisam iznosio šta ja radim i u poslednjem pismu napomenuo sam da sam govorio ispred srpskih organizacija i da je ”Glas Srpskog Naroda” imao preko 60 medijskih pojavljivanja. Sigurno da nisam ni jedini, ni najbolji, ali sam prisiljen (nadam se da mi niko neće to zameriti ili okarakterisati kao kompleks više vrednosti) da čitaocima ove prepiske navedem nekoliko zastupanja interesa naroda kome pripadam. Mozda je to neskromno, ali pošto vi sve negirate i nonšalirate moram priznati da sam ja bio taj koji je učestvovao u tih više od 60 medijskih debata, intervjua i rasprava u mnogim političkim i informativnim emisijama na švedskoj televiziji; da je na desetine mojih članaka i rasprava objavljeno u vodećim švedskim listovima; da su na celim, pa cak i na više stranica u visokotiraznim švedskim novinama objavljivani mnogi intervjui i razgovori sa mnom. Ilustracije radi, neskromno ću navesti da su recimo informativne emisije Tv-vesti u svojim najavama važnijih vesti najavljivale te intervjue (ne jednom već više puta) i da je vodeći švedski list ”Dagens Nyheter” u broju u kome je štampao razgovor sa mnom imao najavu na naslovnoj strani sa mojom slikom u boji. Napisao sam (na švedskom) knjigu ”Srpske glave – istina bez odgovora”, a sva prava za objavljivanje na srpskom i svu dobit od prodaje ustupio sam deci koja su ostala bez roditelja u gradjanskom ratu u Hrvatskoj i Bosni. Napravio sam dokumentarnu televizijsku emisiju ”Intenzivni uticaj”, takođe na švedskom (i sa srpskim prevodom) u kojoj se iznose dokazi o pristrasnom i netačnom informisanju švedskih medija o događajima u bivšoj Jugoslaviji. Momentalno je u zavrsnoj fazi i TV emisija ”Smrdljivo odabiranje” sa sličnom tematikom. Na najvećem anti ratnom Sajtu u Švedskoj ”Stopa Nato bombe”, mogu se pročitati vredni i interesantni članci. Među mnogim autorima tih članaka rasprave, naprimer: John Pilger, Jonathan Power, Jan Öberg, Oskar Lafontein, Aleksander Solzenitzin, Jimmy Carter, Henry Kissindger, Norman Mailer, Johan Galtung… Moram priznati da na sajtu postoji i jedan kraći tekst ministarstva Srbije. Ali isto tako, uz sav rizik da i ovo tumačite kao ”kompleks više vrednosti”, moram da napomenem da na tom Sajtu pored svih ovih velikana postoje i 5 objavljenih članka rasprave jednog istog srbina, koga vi klasificirate kao shizofreničara, odnosno na kraju ovog pisma potpisanog Nikole Janića. Dok ovo navodim (od vas na to prinuđen) navodim i manji deo aktivnosti koje mi je pripadnost Srpskom narodu nalagala da učinim i što i dalje činim, osećam i sam odbojnost potenciranju ovoga o čemu sam do sada u prepisci sa vama ćutao. Ali ipak verujem da će svima, koji čitaju ove redove, biti jasno da su me na neskromnost naterali vaša arogantnost i bezobrazni pokušaji da skrenete pažnju sa glavne teme iz predhodnog pisma, o čemu ne pišete ni reči u vašem ”odgovoru”. 

Ovo sam, takodje, morao navesti i kao manji dokaz da imam dovoljno iskustva i znanja o tome kako funkcionišu zapadni mediji i kako se i na njima mogu plasirati srpski stavovi. Nažalost, u ministarstvu informacija Srbije sede ljudi kao vi, odnosno ljudi koji misle da su sveznajući i koji mogu da prihvate sve, samo ne kritiku. Vi uporno ignorišete činjenicu da Srbi koji decenijama žive u raznim državama Zapadne Evrope bolje shvataju kako funkcioniše sistem u tim zemljama, nego neki veliki ON koji sedi u fotelji ministarstva u matici. Užasavajuće i neshvatljivo je da vi nikako ne prihvate da svi ljudi imaju ista prava, pa i pravo da ukažu na mnoge greške koje su učinjene u ministarstvu informacija Srbije poslednjih godina. Umesto da se zahvalite na volji i naporima Srba van granica Srbije da vam ukažu na štetne propuste, vi pišete: ”Poslednje ali ne i najmanje važno je da shvatite da niko nema ništa protiv vas ali da se ljudi brane kada ih napadate.” Zaboga čoveče, ja ne napadam vas već koliko mogu branim moj narod i moju otadžbinu od svih koji nam spolja mogu naneti štete, pa naravno i od takvih kao što ste vi i vama slični, koji ste među nama. 

Dakle, traženje da nađete hitno rešenje za zamenu mokre i štetne široke plave trake, koja se obavezno ispisuje na svakoj odštampanoj stranici sa Sajta ministarstva, kao i upozorenje da ne pokazujete poznate slike sa zrtvama Nato bombardovanja (od pre 4 meseca), a da se u potpisu tvrdi kako su to ”Nove zrtve albanskih terorista” od pre par dana, vi smatrate (i to smatrate najvažnijim) da ja napadam vas i da se vi morate braniti???!!! 

Idete toliko daleko i tvrdite da ministar Vučić ima (verovatno zbog svoje mladosti) još nepopustljiviji stav prema meni, kao i naš ambasador u Švedskoj. Ne shvatam u čemu su to ova gospoda ”nepopustljiva” u odnosu na mene? I šta ja to tražim od njih a u čemu oni ne bi, na osnovu svih zakona i ljudskih normi, morali ”da popuste”? Tražim li ja da gospoda Vučić i Prlja čine nešto što će smanjiti mogućnost iznošnja istine o stradanju preostalih Srba na Kosmetu, ili zahtevam obratno? Njihov je posao da zastupaju interes naroda i države. Poslodavac su im svi državljani naše države. Što se tiče ambasadora u Švedskoj, gospodina Aleksandra Prlje, tačno je da nismo ”kućni prijatelji”, ali je tačno (ako je verovati tvrdnjama gospodina ambasadora) da on izričito poštuje i ceni sve ono što su ”Glas Srpskog naroda” i ja kao njen predsednik svih godina činili na polju informisanja švedske javnosti o stradanju srpskog naroda i nepravdi koja mu se svakodnevno nanosi. Sigurno je da gospodinu ambasadoru nije bila prijatna sva izrečena i napisana kritika na njegov račun. Međutim, bilo bi nepošteno prećutati činjenicu da je gospodin Aleksandar Prlja (nasuprot vama) imao mogućnost da odvoji svoju ličnu povređenost i da ne dozvoli da se i dalje sabotiraju aktivnosti od interesa našoj drzavi i našem napaćenom narodu. 

I na kraju gospodine profesore (jer vidim da vam nije dovoljno da budete samo psihijatar vać ste i profesor srpskog jezika i književnosti) dozvolte da prokomentarišem još jednu rečenicu, onu gde mi prijateljski savetujete i pišete: ”Sa druge strane, žao mi je što na to moram da vam skrenem pažnju: naučite, zaboga pravopis srpskog jezika, iako znam da je situacija sa našim dopisnim skolama veoma teška.” 

Šteta gospodine da je u matici situacija sa ”dopisnim školama teška.” Mnogo je toga što je teško u mojoj dragoj otadžbini Srbiji. Ima li bar nešto, gospodine Popoviću, čime se možete pohvaliti da je vaše ministarstvo (ili vlada) našem narodu ”olakšala” otkad ste na vlasti? Da li dopisne škole danas uopšte i postoje u Srbiji? Ako postoje bio bih zahvalan da mi javite neku adresu. Više od polovine mog života (33 godine) živim u Švedkoj i ne tvrdim da mi je srpski pravopis na zavidnoj visini i neće me biti sramota da popravim moje “poznavanje srpskog pravopisa“ makar i uz pomoć dopisnih skola. Momentalno poznavanje i pisanje mog maternjeg jezika dovoljno je da mogu napisati šta osećam i želim, a da normalni ljudi to razumeju i shvate. Čudi me da vi niste uspeli da protumačite o čemu sam vam pisao. Voleo bih na primer, kada bi postojala neka škola u kojoj bi vi mogli da izučite sistem informisanja (jer to vam je sada i zvanična profesija i funkcija) i budete njen učenik. Ukoliko postoji i ukoliko bi ste mogli da položite prijemni za tu školu rado bih i sam dao još jedan doprinos interesima naše države – dobrovoljno bih finansirao vaše školovanje. Naravno ne zbog vas lično, već zbog toga što je Srbiji danas, više nego ikada ranije, potrebno iskreno rodoljublje i znanje. Na osnovu činjenica o vašem ponašanju slobodan sam zaključiti da kod vas ne postoji ni jedno, ni drugo. 

I jos nešto, gospodine Popoviću! Na dva mesta u vašem pismu pominjete švedsku i pišete je sa dva SS. Nisam siguran da li je u pitanju pisanje ili mucanje. Slušao sam vas samo jednom kada ste na Kolarcevom univerzitetu, kao tadašnji urednik satelitskog programa RTS-a, mucajući pokušali da predstavnicima dijaspore odgovorite na mnogobrojne kritike koje su vam bile upućene. Razlog tom mucanju bio je nedostatak činjenica sa kojima bi ste mogli parirati tadašnjoj kritici. Ondašnje mucanje bilo je u vašoj artikulaciji, a koliko mi je poznato to ne bi smelo da se primeti i u pisanju, pa mi je ostalo nejasno da li vi srpski pravopis tumačite bukvalnim povinovanjem Vukove izreke: 

„Piši kako govoriš, govori kako pišeš“. Ili vi mucate i u govoru i u pisanju isključivo u situacijama kada uporno hoćete da odbranite nešto što je neodbranjivo (kao naprimer vaše ponašanje i nerad) ili kada nemate argumenata da parirate rodoljublju i poštenju? Nemojte da vas to brine. Ja sam shvatio da se vaše ”Ssvedska, Ssvedska” odnosi na kraljevinu Švedsku gde ja već decenijama živim ali i dalje pulsiram otkucajima srca mog, srpskog, naroda. 

Dakle, gospodine Popoviću, zaključak svega je: 

a) Da se i dalje na Sajtu ministarstva i na tekstovima koji se ispisuju nalazi preširoka plavo ofarbana traka koja, onima koji žele dalje prosledjivati ponuđene informacije, stvara nepotreban momenat iritacije i čak do 20 puta uvećan i nepotreban trošak. 

b) Da je neosporno da postoji neki „psihički poremećaj“. To se ne može negirati. Čitaocima ove prepiske ostaje da sami zaključe da li je ta psihička poremećenost prisutna kod onoga koji traži korisne izmene za ceo jedan narod i državu, ili kod osobe koja uporno odbija da diskutuje takve promene i potrebu zadovoljenja svoje lične tvrdoglavosti, arogancije i sujete, stavlja ispred potreba i intersa svog naroda. 

Nikola Janić
www.janic.se 

1. Neshvatljiva dešavanja i propusti…
2. Odgovor Miodraga Popovića na pismo Nikole Janića