Nema dobre plate za hleb od sedam kora
Ne mogu se jednom ocenom obuhvatiti uslovi u kojima rade rudari u Srbiji jer je stanje u rudnicima raznoliko – u jednima su ulaganja u opremu i zaštitna sredstva visoka, drugi imaju kozmetičke investicije, kod trećih se iskopavanja vrše kao u 19. veku. To tvrde sindikati i ukazuju da ni zarade, uglavnom iznad republičkog proseka iako ne svuda, ne odražavaju svu težinu posla koji daje “hleb od sedam kora”.
U Srbiji nešto više od 30.000 ljudi radi u sektoru rudarstva. Naravno, nisu svi na kopovima, veliki deo odnosi se na prateće službe od održavanja do komercijale dok je na iskopima, u jamama i na površinskim kopovima oko trećine tog broja. Najviše zaposlenih, oko 14.500 angažovano je u rudnicima uglja gde su uslovi najteži, ulaganja najmanja a plate najniže.
Prema poslednjim dostupnim podacima, prosečna zarada u tom sektoru iznosila je nešto više od 123.000 dinara – za zaposlene u rudnicima uglja prosek je 120.000, na eksploataciji nafte zarađuju 133.000, u rudnicima metala 135.500 dok prateće uslužne delatnosti ne računaju na više od 94.000 dinara. Predsednik samostalnog sindikata rudara u Serbia Ziđin Cooper u Boru, Vladimir Stefanović, potvrđuje da su to prosečni iznosi posle prvog ovogodišnjeg povećanja zarada i u toj kompaniji, ali dodaje da ne primaju svi isto.
– U Topionici i rafinaciji za desetak hiljada su veća primanja, tako je neko odredio ranije i nastavilo se a u Majdanpeku su plate nešto niže. I to je malo u odnosu na težak posao i zagađenje, ali i u odnosu na profit koji je država omogućila Kinezima. Serbia Ziđin Cooper je kupio 63 odsto vlasništva nekadašnjeg Rudarsko topioničarskog basena Bor, to je bila kompanija sa organizovanim sindikatima i mi nismo imali smetnje da nastavimo rad, ali zaposleni u drugoj kompaniji, Ziđin Majning koja je u stopostotnom vlasništvu Kineza, suočavaju se sa tihom opstrukcijom sindikata – kaže Stefanović za Demostat i dodaje da od blizu 4.000 zaposlenih, u jamskoj eksploataciji radi oko 500 a na dnevnom, površinskom kopu oko 2.000 ljudi ali da su u taj broj uključene i druge službe.
Dodaje da se sindikati bore pre svega za uslove, jer zna se šta je jama, teško je ali ni na dnevnom kopu nije mnogo bolje, leti je vruće, zimi hladno a mora da se radi. Ali, u opremu i zaštitu se ulaže, daleko je od stanja u ugljenokopima “gde se kralo i kopalo kao pre sto godina”.
I predsednik Granskog sindikata rudarstva i energetike “Nezavisnost” Časlav Gavrić potvrđuje da sve zavisi od toga gde se radi. Bor je jedna priča, visoka je produktivnost a Kinezi zaista dosta ulažu u ekologiju, bezbednost, opremu. Prošle godine nije radla Topionica i rafinacija jer su proširili kapacitet, obnovili du pogone nove flotacije. Najlošija je situacija po zaradama, u opremi i za bezbednost u rudnicima uglja sa podzemnom eksploatacijom, u “Resavici”, gde je, podseća, pre dve godine poginulo osam rudara.
– Već tri decenije su tu slaba ulaganja, država im je vlasnik, ona određuje cenu uglja koja verovatno nije realna pa rudnici žive od subvencija a pravu matematiku niko ne zna. Sada su dobili nekih 10 odsto povećanja pa rudari primaju oko 80.000 dinara. U rudnicima lignita Kostolac i Kolubara, to su površinski kopovi, stanje je onako, zadovoljavajuće mada ni EPS ne ulaže dovoljno. Verovatno zbog Zelene agende koju “gura” Evropa u Obrenovcu je pušteno postrojenje za odsumporavanje pa je bar zagađenje smanjeno. Ide se na sistem da dok god možemo, koristimo energiju uglja a da se u međuvremenu razvijaju obnovljivi izvori – navodi Gavrić.
I u privatnim rudnicima stanje se razlikuje. Tako je rudnik olova, cinka, srebra i zlata “Lece” kod Medveđe koji je bio deo Farmakom grupe Miroslava Bogićevića sada u stečaju ali ljudi ipak rade, iako su izgubili pravo na beneficirani staž. Primaju plate koje nisu visoke ali su bolje nego u Resavici. Uslovi nisu idealni, ali stečaj je pa je pitanje koliko ima para za ulaganje.
– Takođe je privatni rudnik olova i cinka Grot kod Vladičinog Hana. Kad dođete deluje sjajno, urađena je nova zgrada, fenomenalna kantina, imaju savršeno sređeno kupatilo za presvalačenje, svoju perionicu… Ali taj sjaj traje samo dok se ne siđe u jamu. A podzemnim kopovima potrebna su stalna ulaganja. Ako se eksploatiše metal, to je nešto sigurnije jer se kopa u stenama, ali ugalj zahteva još bolje provetravanje, osigurane i omalterisane hodnike, opasnost od metana i ugljane prašine je stalna pa čak i Resavica vodi računa o tome koliko može – navodi Gavrić.
U Srbiji nešto više od 30.000 ljudi radi u sektoru rudarstva. Naravno, nisu svi na kopovima, veliki deo odnosi se na prateće službe od održavanja do komercijale dok je na iskopima, u jamama i na površinskim kopovima oko trećine tog broja. Najviše zaposlenih, oko 14.500 angažovano je u rudnicima uglja gde su uslovi najteži, ulaganja najmanja a plate najniže. Na eksploataciji nafte i gasa uposleno je 320 osoba, a u rudnicima metala malo preko 7.000. Na ostalim rudarenjima radi 3.300 radnika a malo više od 5.000 su uslužne delatnosti u rudarstvu.
Gde se krije isplativa proizvodnja
Rudnici metala cenu svoje sirovine mere na svetskom tržištu dok Resavica, iako ima gotov proizvod, nema maloprodaju a cenu na rudničkoj kapiji određuje država. Tako tona uglja koji se preuzima na kopu košta, zavisno od vrste i kvaliteta, između 7.000 i 9.000 dinara. Dve trećine proizvodnje obično preuzimaju termoelektrane, a preostali deo Resavica prodaje srećnim veletrgovcima. Na stovarištu, u maloprodaji cena najjeftinijeg uglja protekle zime bila je oko 18.000 dinara za tonu, a nešto kvalitetniji dostizao je do 26.000 što znači da je, kada se odbiju troškovi prevoza, zarada ostalih povlašćenih posrednika veća od 100 odsto.
Najviše bakra, tu je i zlato
Trenutno u našoj zemlji postoji preko 200 lokacija na kojima se vrši ekploatacija više od 50 različitih vrsta rude i minerala. Najaktivnije je rudarenje u istočnoj Srbiji gde se vade i prerađuju bakar i zlato a u ostalim delovima zemlje iskopavaju se rude olova, zinka, srebra, gvožđa. Nešto su skromnija polja sa hromom, manganom, kadmijumom ili antimonom. Rudnici uglja nalaze se na više lokacija ali je najplodonosnija površinska eksploatacija u Kolubari koja daje čak 75 odsto lignita u Srbiji.
