Oluja

Mora da Aleksandar Vučić mnogo potcenjuje srpsku javnost, kad odlučuje da joj posle sednice predsedništva SNS saopšti kako se, na najvišem organu stranke, raspravljalo o izgledu buduće Vlade Srbije. I onda kao u psihotrileru podiže pažnju tvrdnjom da su dve opcije dobile najveću podršku sa po trideset odsto glasova, dok su druge dve bile izjednačene sa po dvadeset. I sad taj tobožnji sukob argumenata moraju da rešavaju najviši organi stranke, sredinom avgusta, kako bi se usaglasilo da li će SNS u novu Vladu ići sa socijalistima i manjinama, ili možda sa Aleksandrom Šapićem i manjinama, ili će napraviti široku koaliciju sa socijalistima, Šapićem i manjinama ili će, konačno, novu Vladu sastavljati samo sa manjinama.

Pa i njemu je bilo smešno dok je to govorio.

Ali, vrelo je, dugo i dosadno ovo leto, granice zatvorene, pa što onda politika ne bi bila srpsko more. U dokolici možemo da se zabavljamo igrom pogađanja, dok analitičari i mediji popunjavaju prazne letnje šeme, odgonetajući za koju li će se kombinaciju odlučiti u susret predsedničkim i beogradskim izborima koji nas čekaju za godinu i po dana i važnim odlukama u pregovorima oko Kosova. Nije njemu lako, kaže, ogromno poverenje građana mu je teret na leđima i zato ne sme da pogreši. Radi njih, a ne radi sebe. A da je do njegovih gotovo neskrivenih želja, da se malo ne ustručava od Evrope, brzo bismo dobili i izvršnu i zakonodavnu vlast bez opozicije.

Bila bi to idealna završnica osmogodišnjeg totalnog pokoravanja Srbije. Kraj parlamentarizma. Kraj demokratije. Radost jednoumlja. Jedna misao koja nema alternative. Jedna reč kojoj se ne prigovara. Jedna odluka koja se ne dovodi u pitanje. Godine marljivog rada uložio je da se to postigne. Da se dehumanizuje i kriminalizuje opozicija, da se ućutka, osudi i osramoti svaki pojedinac koji umisli da je slobodan građanin. A sad bi da mu taj obećavajući spokoj pokvare ostaci političkih stranaka koje još nije počistio u predizbornoj oluji i pojedinci koji nisu shvatili kakav ih progon čeka ako se njihov stručni stav ili mišljenje ne uklope u dnevnopolitičke potrebe ili ideološke afinitete onog koji o svemu odlučuje.

Ko još ima dilema neka, na primer, pita istoričarku Dubravku Stojanović kako izgleda kad te zbog izrečenog stava bace političkim, tabloidnim i tviter zverima da te danima rastržu. Kao nauk drugim „pametnjakovićima“, šta će im se desiti ako se usude da dovedu u pitanje odluke vlasti može da posluži i tretman Jelisavete Vasilić, članice Saveta za borbu protiv korupcije, kojoj je zbog izveštaja o poslovanju Telekoma, cela porodica provučena kroz medijsko blato.

A može i glumac Milan Marić koji je, zbog atmosfere koja je napravljena u društvu, prinuđen da dokazuje da nije izdajnik zato što je učestvovao u Projektu Remembers Srebrenica 25. Ili doktorka Saša Ljuština koja je bukvalno oterana sa Klinike za ginekologiju i akušerstvo zato što je potpisala otvoreno pismo lekara Ujedinjeni protiv kovida, a tabloidi su joj danima procenjivali stručni i finansijski profil. Da ne govorimo o faktičkom progonu nevladinih organizacija i medija koji su pod istragom zbog mogućeg pranja novca i finansiranja terorizma kao u vreme ranih radikalskih radova Aleksandra Vučića.

A šta tek čeka Borisa Miloševića, potpredsednika hrvatske vlade i člana Samostalne demokratske srpske stranke koji je odlučio da suprotno stavovima zvaničnog Beograda ode u Knin na obeležavanje Oluje, a potom da se, sa predstavnicima hrvatske vlasti, pokloni nedužnim žrtvama u Gruborima, kao znak da možemo posle četvrt veka konačno da izađemo iz ratova. Napadi na njega dolaze iz obnove one tragične svesti iz koje su potekli krvavi konflikti na prostoru bivše Jugoslavije – da je Srbija tamo gde žive Srbi. Pa je po toj logici Vučić predsednik svim Srbima u regionu, i trebalo bi da ga slušaju, kao što to rade Milorad Dodik ili Andrija Mandić.

Aleksandar Vučić je tako na nov način oživeo dva ključna pojma tehnologije vlasti Slobodana Miloševića – diferencijaciju i homogenizaciju. U toku je temeljna trijaža nepodobnih uz pomoć pojačane medijske i tviter paravojske a, s druge strane, zbijanje redova, uz stalno mobilisanje masa čija je uloga da odobravaju i aplaudiraju. Ako do kraja predstave, ipak, ne bude iznenađenja.

Vesna Mališić
Izvor: ozonpress