Sve diktatore, pokazala je istorija, obarali su ljudi iz njihovog okruženja. Srpski diktator Aleksandar Vučić o istoriji ne zna ništa, ali ima instinkt uličnog džeparoša, koji mu pomaže da prepozna opasnost. Zato Vučić strepi od ortaka iz svog karela.
Polako i strpljivo plete mrežu oko kuma Nebojše Stefanovića, ali još nije našao hrabrosti da se upusti u konačni obračun. Drugog kuma, Slavišu Kokezu, uspeo je samo da medijskom hajkom kompromituje i smeni s mesta predsednika Fudbalskog saveza Srbije. Na jače i opasnije igrače ne sme da udari. Naročito ne na Ivicu Dačića. Na njega ne sme jer dobro pamti događaje od 4. jula 2008. godine u restoranu “Dorijan Grej”.
Pred majske izbore te godine, Aleksandar Vučić i Aleksandar Nikitović, konsiljere Vojislava Koštunice, dogovorili su se da SRS i DSS formiraju koaliciju i preuzmu vlast. Po tom planu, u slučaju potrebe, ako ne budu osvojili dovoljno mandata u Skupštini, u koaliciju će primiti i SPS. Ivica Dačić je na to pristao, nadajući se da će biti jezičak na vagi. Nada mu se ispunila. Radikali i Koštuničini amiši nisu mogli sami da formiraju vladu, pa su se dogovorili sa Dačićem. Kao predigra za republički nivo, SRS, DSS i SPS svečano, u restoranu “Kalemegdanska terasa”, potpisali su sporazum o formiranju koalicije u Beogradu, po kome je Vučić trebalo da postane gradonačelnik.
Naravno, Boris Tadić nije sedeo skrštenih ruku. Pokušao je da vrbuje Dačića. Škrt, pokušavao je na loš način. Ponudio mu je samo mesto potpredsednika vlade, zaduženog za odnose s Rusijom. Potcenjen, Dačić je demonstrativno prekinuo pregovore i sklonio se na bezbednu udaljenost, u Beč, kod Ivice Tončeva, da se bavi odnosima s ruskim i ostalim tinejdžerkama.
U cajtnotu, pošto niko iz vrha DS-a nije mogao da dođe do Dačića, jedan savetnik Tadića organizovao je sastanak u “Dorijan Greju” s Predragom Rankovićem, zvanim Peconi. U početku pregovora, Peconi je odbijao svaku pomisao da posreduje, tvrdio je da podržava Dačića i SPS, ali ne se bavi politikom, zanima ga samo biznis. “To je odlično, ali sad razmisli kako će ti izgledati biznis kad mi raspišemo nove izbore, na kojima ćemo da pobedimo, pa onda formiramo vladu bez tvog Dačića. Moraćemo da preispitamo privatizacije u kojima si kupovao firme, kako si dobijao kredite, poreklo imovine, ko zna šta će sve da se otvori”, rekao mu je Tadićev izaslanik. Gospodinu Rankoviću je trebalo oko šest sekundi da uključi telefon i pozove Dačića, pa da mu objasni kako bi bilo jako pametno da se hitno vrati i pregovara s dobrim momcima iz DS-a, oni su budućnost Srbije.
Peconijev predlog podržali su Vlada Zagrađanin, Aleksandar Antić i još neki Dačićevi drugovi od poverenja. I, eto Dačića u “Dorijan Greju”. Lukav, s osmehom Del Boja, odmah je odbio i da razgovara o mizernoj ponudi za potpredsedničko mesto. Kad je čuo da mu se nudi fotelja ministra policije, pokušao je da odglumi nezadovoljstvo: “Nema šanse, neću da me zovu Ivica Pendrek, kao što su mi tatu zvali Desko Pendrek”. “E, ako ne shvataš koliko je značajno mesto ministra policije, onda nam i ne trebaš”, rekao je žuti pregovarač. Naravno, Dačić je shvatio. Pristao je da otkači tužnog Vučića i uđe u koaliciju s Tadićem. (U tom kadrovskom pretumbavanju nastradala je sujeta Dragana Šutanovca, koji se već uživeo u ulogu ministra policije. No, Šutanovac nije bitan za ovu temu, a i za sve ostalo.) Tri dana posle tajne večere u “Dorijan Greju”, formirana je žuto-crvena koalicija, a Vučiću je ostalo samo da u medijima, a naročito u svojoj Pravdi, kuka što ga je izneverio nesuđeni politički mladoženja.
Epizodu iz “Dorijana Greja” ne pamte samo Vučić i Dačić, nego i međunarodni majstori političkog inženjeringa. Mlađan Đorđević, predsednik pokreta Oslobođenje, nedavno je iz Moskve prezentovao ruski plan za rešenje srpske političke krize. Plan ima više smernica, ali suština se svodi na to da opozicija izvrši vaninstitucionalni pritisak i prinudi Vučića da podnese ostavku. Kao što Ustav definiše, funkciju predsednika vršio bi predsednik parlamenta. Tehnička vlada, u kojoj bi bili samo eksperti, bez stranačkih funkcionera, dobila bi rok od godinu dana da pripremi uslove za nove izbore.
Kad je čuo za tu strategiju, Vučić je pokušao da proveri da li iza nje zaista stoji zvanična Rusija. Nije uspeo, niko iz Kremlja nije hteo da se oglašava tim povodom. Vučić se tešio činjenicom da se Rusija nikad ne meša u unutrašnje stvari drugih država. Eto, Moskva ga više ne podržava, ali neće podržavati ni opoziciju, bar ne javno, logistički i finansijski. Uteha je trajala kratko, samo dok nije obavešten da su ambasadori Kvinte, na prvom redovnom oktobarskom okupljanju, neformalno zaključili da “Dačić uopšte nije loš izbor”. Naravno da nije loš, na njega su tipovali Amerikanci, što je zabeležio i ambasador Vilijem Montgomeri u svojim memoarima, još 2004. godine, a kasnije i Britanci, o čemu je govorila Ketrin Ešton.
– Nemoj neko da računa na mene u nečasnim igrama rušenja Vučića ili sa nekim nadama da će on podneti ostavku. A naročito da se u svemu tome može tražiti oslonac u meni. Želim svima da poručim da se već duže javno zalažem za to da Vučić bude naš zajednički predsednički kandidat – tvrdi Dačić, koji već devet i po godina primenjuje strategiju “praviću se mrtav dok medved ne ode”.
Džabe se trudi. Medved mu ne veruje, još ga bole rane iz “Dorijana Greja”. I tada se Dačić zaklinjao u vernost, pa se, pod pritiskom ambicije, promenio.
– Svaka partija ima pravo da radi ono što misli da je dobro za njih, što smatraju da je njihov interes, ja nemam ništa protiv toga. To je sve demokratski, legitimno, ne bi im bio prvi put, i 2008. su to uradili. Meni je važno da to mi nismo uradili – skrušeno je Vučić podsetio na prevaru iz dorćolskog restorana.
Po običaju, na Vučićev znak odmah su na Dačića nasrnuli naprednjački dugodlaki blajhani i drugi goniči.
– Dobro se sećam istorijskih pomirenja koje je Dačić pravio s Borisom Tadićem i drugima, tako da od socijalista ne može baš mnogo da vas iznenadi. Puno je onih koji bi da sruše Vučića. Ali ne može Dačić da sruši Vučića. Uostalom, ko kaže da SNS hoće Dačića? Stalno se oslanjaju na naša leđa. Sećam se svih prethodnih kampanja, pa Dačić ne kaže “mi socijalisti”, nego kaže “ja i Vučić” jer zna da jedino tako može da dobije glasove – kaže Zorana Mihajlović, a takve pretnje Dačiću ponavljaju Miloš Vučević i ostali naprednjaci.
Što god oni pričali i koliko god minimizirali njegov značaj, Dačić je prihvatljiv za sve, jednako za Vašington, Brisel i Moskvu, pa i za srpsku opoziciju. Kako god i kad god došlo do smene vlasti, Dačić i SPS će imati značajnu ulogu u tom procesu.
https://predragpopovic.wordpress.com/
