Koračajući prašnjavom, pustom ulicom po ovom julskom paklu beskrajnog leta, mokar od znoja, stigoh kući. Čamim iza spuštene zavese, dok me sve ponovo podseća na daleku lepotu, do koje ne mogu da odem, beležim :
Radnici, žele li moć i život, moraju ostvariti svoj politički suverenitet i stvoriti svoju partiju. Ako postoji, neka joj se pridruže. Važno je sledeće – politička moć se mora osvojiti. Kako, to je pitanje koje ima dva odgovora.
Parlamentarnom demokratijom, bez nasilja ili Revolucijom, koja uvek uključuje nasilje. Svako društvo izabere svoj put. Koji je put apsolutno neizbežan i koji je kraći? Obzirom da su radnici najbrojnija društvena klasa, uvek su najradikalniji. Kad i ako ponovo uzmu u svoje ruke političku moć, promeniće sistem tako temeljno da se on nikada neće moći ponovo vitalizirati. U suprotnom, ostaće im muka, krivica i bespomoćnost. Možda će se prenuti kad padnu na samo dno i priroda ih natera na akciju.
Poslodavci bi morali da osete „dah ulice“. Kažu da je država najveći poslodavac u Srbiji. Nema Srbije bez Sindikata koji predstavljaju nezaobilazne organe demokratije. Sama ideja demokratije predstavlja pravdu, uključuje jednakost prava za sve članove društva, vladavinu većine.
– Opet ti, … sunce ti je udarilo u glavu, vidim.
– Dobro, dobro. Kaži mi ko predstavlja većinu danas u Srbiji?
– Radnici.
– Zašto onda glasaju za stranke krupnog kapitala, za ljude koji ih lažu?
– Zato što se klasna svest potiskuje i gazi. Niko radnicima ne govori o njihovoj potrebi za klasnom svešću. To je vrlo opasno. Klasna svest podseća na „klasnu borbu“ što je pojam koji danas zvuči pomalo zastrašujuće. Govor o „klasi“ uvek znači pripremu za bitku. Marksov kompas je još uvek ispravan. Jasno se opisuje razvoj društva kroz način proizvodnje i antagonističko suprostavljanje učesnika u tom procesu. Privreda je još uvek osnov društvenih odnosa, bez obzira što je postala sinonim za uništenje prirode. Ljudi su takođe deo prirode. To treba sakriti.
Dakle, neka se radnici zabavljaju neka idu na stadione, neka gledaju „farmu“i „parove“. Logika Rimskih careva je na delu: „hleba i igara“.Poželjno je da niko ne čita ništa ili neka čita gluposti, odnosno vesti sa naslovnih strana. Ubistva, zločini, prevare, na to obraćajte pažnju. Da na miru, van očiju javnosti mogu da se obavljaju privatizacije i sklapaju „poslovi“.
Male biznismene ne bi trebalo mešati sa velikim biznismenima, koji mogu pozvati kad god hoće, bilo kog iz vlasti. Male porodične firme i srednja preduzeća, koja se bore za opstanak na tržištu, bez obzira na ljihove snove, ne treba ograničavati ni na koji način. Naprotiv, treba im davati državnu pomoć. Bez obzira što je i mala kutija sa alatam u kući zanatlije začetak kapitalizma, čim razvoj dovoljno poraste, javiće se potreba da društvo preuzme kontrolu. Političari su takođe na tržištu. Neki se ponašaju kao pijačni trgovci. Viču i glasno reklamiraju svoju robu.
– Glasajte za mene, ponovo i ponovo, moj život zavisi od toga. Neka te niko nikada ne spreči da glasaš za mene, dragi moj glasaču! Pogotovo onda kada počnem da dajem skromne rezultate, kad se sve sazna. Mi smo političari strogo zavisni od vašeg glasanja.
Mnogi vlastohlepni opozicionari, optužuju sve druge, zato što uopšte učestvuju u državnoj vlasti. Njihov je položaj kažu , ponižavajući i zavise od milosti stvarnih vladara. „Sve ili ništa“, njihova je maksima, koja ih je pretvorila u nihiliste. Obuzme ih samosažaljenje i daju se u potragu za žrtvenim jarcima. Optužuju se komunisti, Jevreji, masoni, Cigani, pederi. Samo govorenje istine postane zločin, i dok se okreneš, tirani su svuda oko nas. Treba prepustiti političke trgovce njihovim sudbinama, ćudima tržišta.
Lako se prepoznaju, ovo su njihovi dani, kaže moj prijatelj. Napustio je sve partije u kojima je bio, i sada ko ptica slobodan, od bilo koje statutarne stege, ponovo govori vatreno, mladalački:
– Od partija su napravili klubove za jeftinu zabavu u kojima uživaju u ogovaranju, dok se klate na stolicama i cerekaju. Partije su njihove ko čete na pisti postrojene, spremne za juriš na zaradu. Naoružani lažima na usnama, grabe se za plen. Od „redova“ do „generala“ svi su prevaranti, njihovoj zlobi nikada nije dosadno. Bežeći od istine koja donosi sukob, svi blebeću o miru, koga ne može biti. Nema za njih ničega na ovom svetu, što bi bilo vredno ličnog žrtvovanja. Obožavaju samo novac i slušaju jedino ako su sigurni da će biti kažnjeni. Niko ih u njihovim namerama ne može sprečiti. Pripadaju politici koja je „svemoguća“ i oni, kao njen deo, misle da mogu sve. Među njih su se uvukli i mnigi krvožedni vukovi, spremni na neopisive stvari. Bleje ko umiljata jagnjad, dok rastžu ljude. Finansijeri su odredili pravila za pametne i za budale. Pesma je otpevana, sve je gotovo, i nemaš šta tu da tražiš. Dosta si se upropaštavao, zaslepljen si, treba ti čist vazduh. Pokušaj da probudiš svoju sreću, izgleda da predugo spava.“
autor:Nebojša Ivanović
