Ove godine održaće se jedanaesti predsednički izbori od kako je Srbija konstituisala višestranački sistem; u režimu Ustava iz 1990. gradjani su osam puta birali šefa države, a po danas važećem Ustavu iz 2006. u prilici smo da se treći put da se izjažnjavamo ko je prvi medju nama.
Prvi put funkciju predsednika države obavljao je Slobodan Milošević u nepunom mandatu (1990-1992), s obzirom da je podneo ostavku, da bi ponovo bio izabran i opet šefovao državom, ne dovršivši mandat do kraja. 1997. podneo je ostavku i „otišao“ da bude predsednik male Jugoslavije, te je iste godine za predsednika Republike izabran Milan Milutinović. Interesantno je da Milutinović nije dočekao da preda predsedničku palicu svom nasledniku, jer mu je Hag postao boravište, a na Andrićevom vencu se nastanila institucionalna kriza. Počeli su da se smenjuju vršioci dužnosti poglavara države. Nataša Mićić je, tako, šefovala i parlamentom i državom više od godinu dana, volšebnim tumačenjem ustavnih i zakonskih normi. Dragan Maršićanin zadržao se na poziciji vršioca dužnosti mesec dana, a Vojislav Mihajlović bio je pravi vilin konjic – vršeći dužnost jedan dan, dok je Predrag Marković to činio par meseci. Nedovoljno zainteresovano i heterogeno biračko telo dovelo je do ublažavanja matematičkih uslova za izbor šefa države.
Konačno, 2004. biva izabran Boris Tadić, čiji mandat preseca novi Ustav 2006. da bi ponovo bio izabran 2008. godine. Njegov pokušaj da se, nakon ostavke, ponovo oproba kao šef države , birači su kaznili, birajući Tomislava Nikolića, a tranziciju od dva meseca obezbedila je Slavica Djukić Dejanović, vd predsednika Srbije. I tako stigosmo do 2017.
Prethodni podsetnik iznet je kako se ne bi previdela nesporna faktografija. Za Tomislava Nikolića se može reći da je prvi republički šef, koji je ozbiljno ispunio ceo mandat. I prvi koji je korektno razumeo i dosledno protumačio ustavnu normu o nespojivosti funkcije sa partijskim angažmanom. Hoće li u tome ostati usamljen, pokazaće ponašanje novog šefa države (čitaj: verovatno Aleksandra Vučića).
A očito je da su politički kapaciteti ove institucije uslovljeni, kako kapacitetima pravne države, tako i psihološkim profilom ličnosti. Setimo se samo Miloševića i Milutinovića. Prvi je bio sve i svja u Srbiji i kad je bio njen predsednik, isto kao i kada je bio na čelu male Jugoslavije. A Milan Milutinović je predstavljao bezličnu figuru u sistemu centralne vlasti i pre i posle 5. oktobra. Ili, uporedimo Tadića i Nikolića. Tadićevo šefovanje državom gotovo da je prekrilo do mere neprepoznatljivosti predsednika Vlade. Za Nikolića se može reći da je prvi predsednik, koji se držao ustavnog okvira. Primedbe na račun broja ordena ili na račun ponašanja pojedinih članova porodice, ostavljam političarima i politikolozima.
Kako je prikazivanje prošlosti u funkciji projekcije zbivanja na institucionalnoj ravni, par reči o zamišljenoj predstavi šefa države. Uz verovatnu izbornu pobedu Vučića, za očekivati je transfer političke moći od premijera ka predsedniku Republike. Predsednička palata će tako postati centar političkih odluka, te će je novinari opsedati češće nego premijersku.
Autor bi voleo da je u krivu tim povodom. Odnosno, da će Vučić nesporno dobro poznavanje Ustava i prava primeniti kroz model sopstvenog ponašanja kao šefa države. A prvi test čeka ga odmah nakon polaganja zakletve. Ukoliko je shvati iskreno, učiniće ono što je učinio njegov prethodnik, za razliku od prethodnikovih prethodnika.
Videćemo.
Srđan Đorđević
www.infokg.rs
