“GLAVU GORE I ČUVAJ DECU”: Ovo su poslednje reči Bobana Nedeljkovića prve žrtve NATO agresije!

0
91

Boban je bio u kasarni, bio je šifrer, a ja u kući sa decom i svekrvom. Pozvao nas je ujutru i rekao da će doći da uzme lične stvari. Pola sata kasnije stigao je, doručkovali smo svi zajedno i on je oko podneva krenuo put kasarne, iako sam ga molila da ostane kod kuće jer sam imala neki loš predosećaj. Bila sam uznemirena, kao da sam osećala da će se nešto loše desiti. Dodatno sam se uplašila kada mi je na izlasku iz kuće rekao: “Ne brini se za mene. Glavu gore i čuvaj decu”. To je bio naš poslednji susret i razgovor.

Ovako se jutra 24. marta 1999. seća Dragana, supruga Bobana Nedeljkovića iz Prokuplja, veziste u prokupačkoj kasarni, prve žrtve NATO agresije na našu zemlju. Kaže i da je u kući ostala tužna, u strahu…, a onda je usledila najteža noć u životu za čitavu porodicu. Na vestima su, seća se kroz suze, čuli da su bombarderi iz Avijana poleteli prema Srbiji, a crne slutnje su ih stezale kada su Bobanove kolege, nakon što su bombe zasule kasarnu “Ratko Pavlović Ćićko”, počele da se javljaju porodicama…

-I mi smo čekali da nam se Boban javi. Poznajući ga, verovala sam da se snašao, da je na sigurnom. Dva sata posle ponoći u kuću su nam došle njegove kolege da nam kažu da ne znaju šta je sa njim. Rekli su nam da je poslednje što znaju o njemu da je dotrčao da otvori vrata kasarne kako bi kolege mogle da pobegnu napolje budući da su vrata bila zaključana. Otvorio im je vrata i kazao: “Ajte za mnom” – prepričava Dragana ono što su joj Bobanove kolege ispričale tokom noći.

Da Vas podsetimo:  Čekajući izbore, nesigurno je koje

Ujutru 25. marta, potvrdili su im najcrnje slutnje. Ukućani su kasnije saznali da je, kada je bačena prva bomba, Boban bio u kantini na večeri gde je stigao poslednji. Odmah je potrčao da ostalim vojnicima otključa vrata jedne od zgrada kasarne kada je bačena druga bomba, za njega kobna. Dragana dodaje da su njen i Bobanov otac, čim je osvanulo, otišli u kasarnu gde im je vojnik na portirnici izjavio saučešće.

-Svih ovih godina bilo je mnogo teško. Natalija i ne pamti oca, bila je beba, a Stefan je imao sedam godina. Borili smo se kako smo znali, deca su odrastala… Ali i ona i ja i Bobanovi roditelji i sestra tugovali smo za njim – dodaje kroz suze Dragana, medicinski radnik u prokupačkoj bolnici.

Kaže da bi njen pokojni suprug sada bio ponosan na decu, jer je Stefan završio kriminalistiku, a kćerka Natalija prava. Ona nije zaposlena, a sin ne radi u struci. Vlasti su im, priča, posle rata obećale stan u Nišu zbog školovanja dece i posla, ali sve je ostalo samo na obećanju.

-Svesna sam da je moj suprug koji je radio na vezama poginuo za otadžbinu. Ali i sada posle 25 godina od tog tragičnog bombardovanja shvatam da su neopravdano i nepravedno napali našu zemlju sa namerom da nam otmu Kosovo i Metohiju. Dodatno me užasava što i dalje stoji narativ da smo mi za sve krivi iako smo samo branili svoju zemlju, što i sada radimo. Jer, nismo mi bili ti koji su nekoga napali ili bombardovali, već su to učinili nama i sve zemlje koje su učestvovale u tome treba da se stide – kaže nam u dahu Dragana i dodaje da je njen suprug bio rodoljub i da bi se uvek odazvao pozivu otadžbine.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime