Ono što je uradila Jelena Obućina, a zbog čega je danas hvale na sva usta i naširoko prenose taj isečak iz njene emisije – to nije novinarstvo nego angažovana ”umetnost” a la Marina Abramović, i to jako loša.
Obućina je posljednju emisiju ”Pregled dana” počela sa 15 sekundi tišine, posle čega je gledaoce oštro prekorela zbog svega što – prećutkujemo. Baš tako, upotrebila je prvo lice množine. Mi ćutimo. Mi prelazimo preko stvari koje nisu za prelaženje. Mi smo odgovorni, pa i krivi.
Nije pojasnila na koga se odnosi to mi, ali verovatno nije mislila na sebe, kolege i urednike. Iako su oni prvaci superteške kategorije kada je reč o prećutkivanju. Verovatno nije mislila ni na bivše kolege i urednike sa RTS-a, koji takođe imaju ono dodatno, šesto čulo, koje im nepogrešivo nalaže šta da oćute.
Verovatno je mislila na nas Srbe, tj. stanovnike Srbije. Pri čemu bih rekao da sebe, izuzev formalno-pravno, nekako ne prepoznaje u tom opisu.
Sa jedne strane postupak Jelene Obućine je neka vrsta silovanja srpske javnosti, isto onako kako ju je nedavno silovao Boris Dežulović. Jer, kad Dežulović kaže da je Beograd zapuštena duhovna kasaba, on predobro zna o čemu priča. Svojim plitkim i podlim cinizmom, svojim jadnjikavim pokušajima da bude duhovit, svojim namernim brkanjem estetike sa moralom, Dežulović je među onima koji su svesdno doprinosili zatiranju svega što je ne tako davno oličavalo beogradski duh buntovništva. Zato se on ne žali na Beograd kakav je danas, nego zapravo proglašava svoju pobedu nad Beogradom kakav je bio pre njega i sličnih.
Isto i Obućina: doduše ne toliko ličnim pregnućem kao Dežulović, već više doprinosom kućama u kojima je radila i radi, Jelena Obućina je i bila a i sada je deo aparata koji daleko više sakriva od srpske javnosti nego što je istinito i temeljno izveštava. Verovatno bi se setila jednog našeg kolegijalnog razgovora neposredno posle njenog intervjua sa Vučićem, tada prvim potpredsednikom Vlade, kada smo pričali baš o stvarima o kojima se nije usudila da ga pita – to je bilo 2013, uoči njegovog uključivanja u briselske tzv. pregovore, pa je, htela to ona ili ne, tim prećutkivanjem neminovno olakšala Vučićevu odluku da pristane na a kasnije i sprovede veleizdajnički Briselski sporazum.
Petnaest sekundi Jelenine tišine nije novinarstvo nego performans. Performansi nemaju šta da traže u novinarstvu. Ako neko hoće, naravno da može da izvede performans ukoliko mu odobre urednici, ali bi novinarska etika nalagala da za to ima valjan razlog. Ne znam koji bi razlog mogla da navede Jelena Obućina, a da istovremeno objasni i zbog čega slični performansi izostaju kad nas izveštava o poginulima u Siriji, poklanima u Jasenovcu, proganima iz Krajine, pohapšenima na Kosovu, pokradenima iz Amerike, oklevetanima iz Rusije itd. Valjda svaka dublja nepravda zaslužuje prezir. Ili su neke nepravde ravnopravnije od drugih?
Najviše me međutim muči ono što je usledilo posle petnaest minuta Jelenine tišine, a to je Jelenin prekor ”nama”. I to me muči sa novinarske strane. Jer, taj prekor po svom obliku nije nepoznat u novinarstvu. Zove se komentar. U televizijskom novinarstvu se, naravno, zove TV komentar.
Evo zašto je to licemerno, ne nužno od strane Jelene Obućine, jer je ona dovoljno mlada da se možda i ne seća nekih stvari od pre dvadesetak godina, nego više od strane mnogih njenih starijih i iskusnijih kolega koje joj danas pljeskaju i odaju priznanje. Posle Petog oktobra, naime, glavna povika u srpskom novinarstvu bila je upravo protiv TV komentara. I kuso i repato se tada bilo zaklinjalo da su TV komentari i inače zlo, a ne samo u RTS-ovom Dnevniku, te da stoga moraju da budu proterani iz našeg vrlog novog etra.
U međuvremenu su se TV komentari uveliko vratili na naše ekrane, samo što ih sada više ne izgovara Mila Štula i oni više ne govore o srpskim stradanjima ili pak srpskim dušmanima. Ne, sada govore o ”nama” koji tobože volimo da zabijamo glavu u pesak pred očiglednim nepravdama.
Voleo bih da ova moja objava nekako dospe do Jelene Obućine. U tom slučaju, očekivao bih od nje da ne zabije glavu u pesak već da jasno i glasno prizna da je halabuka protiv TV komentara bila zlonamerna, podmukla i sasvim neopravdana. Ne zbog Mile Štule, koju su, istini za volju, valjano precenjivali i oni koji su je kritikovali i oni koji su je pa branili. Nego zbog svih onih nepravdi koje su zapravo i bile meta halabuke na TV komentare. Danas je barem savršeno jasno da petooktobarskim dušebrižnicima nije smetala ta forma TV izraza, već spektar tema koji je njima bio pokrivan u Dnevniku.
Moralni i profesionalni sunovrat srpskog novinarstva počinje upravo odstranjivanjem TV komentara posle Petog oktobra. Krajnje je vreme ne da se TV komentari vrate, jer, kao što pokazuje i performans Jelen Obućine, oni su se uveliko vratili; nego je krajnje vreme da se ispita ko je i zašto bio naredio ondašnje odstranjivanje TV komentara.
Da vidimo najzad ko je to pre 20 godina silovao srpsko javno mnjenje.
Izvor: Frontal
Struja u Srbiji poskupljuje od 1. februara 2021. za 3,4%, mada je ministarka Mihajlović ovih dana to demantovala. Prosečna plata u EPS je iznad 100.000 dinara. Cena struja u Srbiji je među najevtinijim u Evropi, a zato i prosečna plata u Srbiji je na dnu Evrope. Prosečna plata u EPS je iznad 100.000 dinara, u Srbiji neto 59.698 dinara (507,73 evra). Cena struje u Srbiji je među najevtinijim u Evropi, a zato i prosečna plata je na dnu Evrope. Broj zaposlenih u EPS je 29.000. Nepotrebni radnici nagomilani u administraciji, dok u proizvodnom delu skoro da i nema viškova, višak 7.500 zaposlenih, a po nekim izvorima čak 17.000. Broj direktora je oko 600, a posao bi mogli da obave manje od 100 njih. Upoređenja radi, češki ČEZ, koji je duplo produktivniji i radi u više država, ima 26.000 zaposlenih, Vodeći smo u Evropi po krađi struje, po gubicima struje u prenosu, po nenaplačenoj, a utrošenoj struji, niska energetska efikasnost termoelektrana (ispod 25%, u Evropi iznad 30%) i hidroelektrana. Na kraju, generalni direktor je pečenjar Grčić, kao da ova država nema pismenijeg i stručnijeg menadžera iz energetske struke od pečenjara. Energetska efikasnost toplana je reda veličina 50%, a ne bi trebala da bude ispod 80%, u svetu ide i do 90% Uzrok neobučenost operatera, loš kvalitet goriva, sagorevanje se odvija izvan propisanih i tehničkih normi. U Boru umesto da dovedu toplanu do tehnički podnošljivim nivoom i povećaju energetsku efikasnost, oni se zamajavaju sa “zelenom” energijom, a kapacitet toplane je 174 MW Glavni predator je, nestručnjak za taj posao, gradonačalnik gospodin Milikić, a direktor je inženjer tehnologije, energetičari su negde u zapećku. Ipak u Srbiji največu energetsku efikasnost ima Dušan Bajatović sa 34.000 evra mesečno, a ministarka svega 1000 evra.
A da nas je Jelena posle 15 sekundi tišine prekorela što “prećutkujemo” da je Bajden “ratni zločinac i osvedočeni srbomrzac” ili što “prećutkujemo” da su “zakržljali izrodi svi koji zbog posledica zemljotresa sažaljevaju zemlju koja ne propušta da slavi to što je etnički očistila njegov narod” itd. itd. onda bi zavredila aplauz, a ne prekor ovoga samozvanog novinara, po zanimanju šoviniste.
Odstranjivanje TV komentara posle Petog oktobra je za njega bio težak udarac jer je to značilo privremenu pauzu u šovinističkom narativu, tako mu omiljenom tokom 90-ih. Čak nije dovoljno ni što je aktuelna vlast pre 8 godina vratila taj narativ i to na sve medije sa nacionalnom frekvencijom, a od pre 2-3 godine ga zaoštrila da je postao gori nego ikada ranije, nego je sramota da uopšte postoji ijedan medij gde šovinizam nije glavna i jedina tema. I kako nije sramota tu Jelenu što nas prekorava zato što prećutkujemo katastrofu koja nam se dešava umesto da nas bombarduje šovinističkim baljezgarijama po ukusu ovoga nazovi novinara i njemu sličnih?