Imajući u vidu posledice projekta „Jadar”, postavlja se pitanje da li eksploatacija litijuma od strane Rio Tinta može u demografskom smislu da učini u Podrinju ono što nije pošlo za rukom Austrougarskoj?
„I tako je, malo-pomalo,
sve strano izbrisano kao pogrešan račun.
Ostali su samo bregovi kao što su bili oduvijek,
Obrasli i obrađeni, u očekivanju boljih događaja”.
Ivo Andrić, Rzavski bregovi
Smutnje brojnih građana Srbije da je odluka Vlade od 2022. godine o stopiranju projekta „Jadar” bila samo iznuđena taktička pauza, te da vlasti nisu trajno odustale od realizacije ovog projekta – potvrđene su ovih dana izjavom ministarke rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović, da će nova Vlada Srbije „morati da razgovara sa kompanijom Rio Tinto o projektu ‘Jadar’” (OVDE). Ona je tom prilikom istakla, da rezerve litijuma koje Srbija ima u dolini Jadra predstavljaju „dar od Boga”, te da „imamo priliku, bogati smo, ležimo na milijardama, bukvalno od raznih strateških mineralnih sirovina i želimo da ih koristimo na najefikasniji mogući način u interesu, pre svega, naše industrije, proizvodnje, razvoja privrede”.
Istovremeno, ministarka je u formi pitanja označila protivnike projekta „Jadar” kao krivce, koji svojim aktivnostima sprečavaju da se podigne životni standarda brojnih stanovnika Zapadne Srbije: „Da li neko ne želi da u Zapadnoj Srbiji ljudi imaju mogućnost da zarađuju 1.000, 1.500 evra? Kome to ide u prilog?” (OVDE). Jednom rečju, po ministarki Dubravki Đedović Handanović čarobni štapić za ekonomsko jačanje Srbije i podizanje blagostanja njenih građana je – eksploatacija litijuma u režiji multinacionalne kompanije Rio Tinto.
Sećanje na „JuEs Stil”
Nudeći ovakvo rešenje za ekonomske probleme zemlje, čini se da ministarka Đedović Handanović računa na to da su građani Srbije posle godina medijsko-političkog sluđivanja zaboravili istoriju srpske „tranzicije”. A ona je prepuna primera zapadnih kompanija, čiji je dolazak u Srbiju od strane različitih srpskih vlada i stranaca najavljivan kao panaceja za sve naše nedaće – da bi se ubrzo pokazalo sve suprotno od toga. Posle skoro svake takve „značajne” i „spasonosne” direktne strane investicije Srbija je bila siromašnija, korumpiranija, ekonomski i politički zavisnija.
Dovoljno je setiti se slučaja preuzimanja smederevskog Sartida od strane kompanije „JuEs Stil” (U. S. Steel) za svega 23 miliona dolara. U ono vreme bila je to najveća američka investicija u Srbiji – za koju se 2004. godine govorilo da „ako ‘JuEs Stil’ uspe u Smederevu – uspeće i Srbija” (izjava direktora USS za Evropu, Kristofera Naveta u listu Vreme). Prema Slobodanu Antoniću, ovaj „posao decenije” predstavljao je paradigmatičan primer delovanja antiliberalnog kartela (antiliberalan zbog uspostavljanja tržišnog monopola) u uslovima postojanja „slabe države” (weak state) u postkomunističkim zemljama Istočne Evrope (OVDE).
Povodom tog slučaja, Slobodan Antonić je tada ukazao na metode kojima stranaci i domaći kompradori – koji zajednički čine antiliberalni kartel – uveravaju domicilno stanovništvo u neophodnost i neminovnost dolaska nekog stranog investitora. Podsetimo, u taj kartel spadaju:
Evaluatori: vašingtonsko-briselski činovnici-političari;
Reformatori: domaći stranački političari i delovi državne administracije;
Biznismeni: domaći tajkuni i zastupnici ovdašnjih ogranaka stranih kompanija;
Misionari: domaća inteligencija kao „mesna podružnica transnacionalne opslužujuće klase”)
Rečju Antonića: „mehanizam se sastoji u sistematskom zastrašivanju javnog mnjenja. Zemlji domaćinu se neprestano preti da će – u slučaju da interesi korporacije budu i najmanje povređeni (delovanjem zakonodavne, izvršne ili sudske vlasti) – korporacija jednostavno pristupiti masovnom povlačenju vlastitih investicija, kao i masovnom odvraćanju drugih investitora.
Javno mnjenje se sistematski uverava – a u tome veliku ulogu igra upravo vazalska medijska i intelektualna elita države domaćina – da korporacija zapravo čini ‘veliku uslugu’ zemlji domaćinu i čitavom narodu što je uopšte došla da posluje u njihovoj zemlji. Takođe, javno mnenje se, uporno i sa svih strana, uverava da su investitori retke i plašljive životinje – koje niko ne sme popreko ni da pogleda – inače će odmah da pobegnu na neko drugo mesto. Konačno, javnost se ubeđuje da su intersi korporacije zapravo u svemu podudarni s nacionalnim interesima zemlje domaćina”.
Američki san kao noćna mora
Sasvim u skladu sa navedenim metodama „prijateljskog ubeđivanja” izvršni potpredsednik JuEs Stila (U.S. Steel), Džon Gudiš je u junu 2004. godine poručio Srbima: „Mi smo veliki akcelerator razvoja ekonomije. Mi smo odličan primer šta privatni investitori mogu da učine za ekonomiju jedne zemlje… Mi, kao proizvođači čelika, možemo da privučemo i druge da dođu. U Košicama je, recimo, trebalo da prođe tri godine da bi se pojavilo još osam inostranih kompanija. Važno je, dakle, ubediti investitore da je zemlja stabilna i da oni ne rizikuju prilikom ulaganja. Slična je situacija i sa Srbijom”.
I tadašnji šef države, Boris Tadić, uveravao je građane Srbije rečima: „’JuEs Stil’ je dobar primer kako treba da se ide napred. Prisustvo ovako dobre kompanije u Srbiji signal je i drugim kompanijama da treba da ulažu u Srbiju”. A tadašnji premijer, Vojislav Koštunica, izjavio je 2005. godine: „Čelik proizveden u Smederevu nije samo proizvod – već i simbol snažnih američko-srpskih veza”. Sa predsednikom i premijerom Srbije složio se i tadašnji američki ambasador Majkl Polt, poručivši: „Poslovanje ‘JuEs Stila’ u Srbiji od značaja je za sveukupne odnose SAD i Srbije. Priča o ‘JuEs Stilu’ je priča o najvećim američkim vrednostima poput korporativnog upravljanja, vrednog i efikasnog rada koje ova kompanija pokušava da implementira ovde.” (OVDE)
Ispostavilo se, međutim, da je „Američki san” u Srbiji ispao noćna mora – i to znatno pre nego što je ‘JuEs Stil’ napustio Srbiju – nakon višegodišnjeg korišćenja različitih kolonijalnih budžetskih privilegija. Tako su se, primera radi, radnici smederevske železare tek posle višendeljnog štrajka izborili za dnevnicu iz „američkog sna” – jedan dolara po satu! – a posledice implementacije „američkih vrednosti” u sferi zaštite životne sredine jasno su se ogledale 2005. godine u ispitivanjima Zavoda za zaštitu zdravlja iz Ćuprije – prema kojem je zagađenje iz dimnjaka smederevske železare značajno prekoračilo dozvoljene granice – uz zaključak da ‘JuEs Stil’ uopšte nije ni vršio merenja zagađenosti vazduha. (OVDE)
Jadar kao novi „JuEs Stil”
Od kada je Vlada Srbije 2022. godine navodno zaustavila projekat „Jadar”, javno mnjenje u Srbiji je bilo izloženo istoj propagandnoj mešavini obećanja i pretnji, koja su i pre 20 godina primenjena u slučaju ‘JuEs Stila’ i u kojoj su učestvovali nosioci istih političkih funkcija kao i tada, samo imaju drugačija imena. Tu si i predsednik Republike i predsednik Vlade Srbije, kao i neizbežni američki ambasador. Da bi nas sve podsećalo na vreme kada je „spasitelj” ‘JuEs Stil’ stizao u Srbiju – potrudio se još u martu prošle godine i aktuelni američki ambasador u Srbiji, Kristofer Hil, izjavom da je „za Rio Tinto važno da ljudi shvate da ovo nije samo rudarski projekat. Ovo nije samo projekat u kome se nešto vadi iz zemlje i izvozi dalje. Ovo je projekat koji će imati veze sa modernom ekonomijom. Na kraju će se litijum koji se izvadi iz zemlje koristiti za proizvodnju baterija, koje će se ugrađivati u električna vozila”. Ambasador Hil je tom prilikom istakao da „treba da se potrudimo da ukažemo građanima na potrebu da ih ovaj projekat poveže sa zelenom agendom i zelenom ekonomijom – jer tu pripadaju”. (OVDE).
A onda je i predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, 17. januara iz Davosa obavestio građane Srbije da je upravo na Svetskom ekonomskom forumu imao „težak razgovor sa predstavnicima Rio Tinta i da se naša zemlja suočava sa pitanjem da li će ta kompanija podneti protiv nas tužbu ili ne, ali i sa pitanjem da li ćemo prihvatiti celokupnu agendu rasta ili ne” (OVDE, OVDE). Prema Vučićevim rečima, privredni rast Srbije u narednim godinama zavisi skoro isključivo od toga da li će Rio Tinto krenuti sa rudarenjem litijuma u dolini Jadra: „Želim da razgovaram i sa Anom Brnabić i drugima, imali smo težak razgovor i rekao sam da moraju da ponude najčistije rešenje kojim naš narod mora da bude zadovoljan – najviše standarde u svetu za prirodu i ljude koji će da rade. I pitao sam prvi put kolika će biti plata zaposlenih. Najniža neto plata bi bila 1.000 evra na zapadu Srbije, a tek ostali uticaji! Nivo investicija u pet godina bio bi svake godine na 20% ukupnog nivoa stranih direktnih investicija. Zamislite samo kako bi to ojačalo Srbiju.” (OVDE)
Prethodnih dana je javnost Srbije strahom od tužbi Rio Tinta plašila i ministarka Đedović Handanović, tvrdeći – kao da je pravni zastupnik ove kompanije – kako „oni imaju određena prava, pokrenuli su određene sudske procese protiv naše države i o svemu tome moraćemo da razgovaramo sa njima posle formiranja nove Vlade.” (OVDE) Da bi građanima Srbije učinila što primamljivijim projekat „Jadar” ona je javnost uveravala „da Srbija ima mogućnost da bude među tri zemlje u svetu koje proizvode kritičnu sirovinu za razvoj električnih automobila” (OVDE), ignorišući činjenicu da Srbija poseduje tek 5,71% svetskih zaliha litijuma (OVDE). Ovakvim izjavama ministarka Dubravka Đedović Handanović je samo potvrdila osnovanost tvrdnje Vladimira Gajića – da je njenim izborom Rio Tinto „dobio svog ministra” u Vladi Srbije – pošto je Dubravka Đedović prethodno „radila u Evropskoj investicionoj banci, koja je direktni finansijer projekata Rio Tinto po svetu.” (OVDE)
Treba imati u vidu i da su pojedini advokati uveliko upozoravali građane da je moguće da je Vlada Srbije 2022. godine – prilikom ukidanja Uredbe Vlade o Prostornom planu područja posebne namene za jadarit od 2020. godine – zapravo svesno učinila izvesne proceduralne propuste i time otvorila mogućnost Rio Tintu da pred domaćim sudom ili međunarodnom arbitražom zatraži pravnu zaštitu i naknadu eventualne štete (OVDE). Da ova teza nije daleko od istine – potvrđuje i izjava portparola Upravnog suda iz novembra prošle godine – prema kojoj je Rio Tinto ovom sudu već podneo četiri tužbe protiv Vlade Srbije (OVDE).
Gepolitička dimenzija „Jadra”
Da će se Srbija kada jednom bude otvorila vrata Rio Tintu suočavati sa različitim pritscima iz arsenala „topovnjačke diplomatije” – koju su u okviru svoje kolonijalne politike vekovima praktikovale zapadne metropole – upozorio je još 2017. godine u iscrpnom tekstu o dugom istorijatu različitih nepočinstava ovog rudarskog giganta i Stefan Karganović (OVDE).
Procenjujući valjda da je došlo vreme za demonstarciju moći u odnosu na Srbiju, BiBiSi je 2022. godine u tekstu posvećenom budućnosti projekta „Jadar” otvoreno upozorio: „Kraljevi i vlastodršci nekada su slali mornaricu i pešadiju da obezbede ulaganja u stranim i dalekim zemljama. Danas – a tako je već duže od pola veka – umesto vojske to rade različiti međudržavni sporazumi kojima je isti cilj – da zaštite investicije u inostranstvu” (OVDE).
Ovde je reč o međudržavnim bilateralnim sporazumima o zaštiti i podsticanju ulaganja (Bilateral Investment Treaties). Takav sporazum Srbija je sa Velikom Britanijom – državom u kojoj je sedište Rio Tinta – zaključila najpre 2007. godine, da bi 2021. godine bio zaključen i novi sporazum. U informaciji povodom zaključenja drugog sporazuma britanska ambasada u Beogradu posebno je istakla poslove „Unilevera, AstraZeneke, JCB i Jaguar Lend rover koji se šire u Srbiji, kao i kompanija Rio Tinto koja je uložila značajnu svotu novca što će podstaći proizvodnju električnih vozila kako bi se smanjila emisija ugljen dioksida u svetu.” (OVDE).
Spremnost zapadnih metropola – pre svih Londona i Vašingtona – kao i briselske nadnacionalne birokratije, da upotrebe delimično modifikovane metode „topovnjačke diplomatije” za zaštitu interesa Rio Tinta u projektu „Jadar”, svakako ima veze sa geopolitičkim karakterom ove investicije. A geopolitički karakter projekta „Jadar” trebalo bi tumačiti u okviru koraka koje su SAD i EU preduzele tokom prošle godine – kako bi došle do sporazuma o formiranju jedinstvenog slobodnog tržišta kritičnim metalima, među kojima je i litijum – s ciljem oslobađanja zavisnosti EU od ruskih fosilnih goriva (OVDE, OVDE, OVDE).
I dok je većina u Srbiji verovala da je projekat „Jadar”, bar u dogledno vreme, skinut sa dnevnog reda, 22. septembra prošle godine u Njujorku je Aleksandar Vučić sa potpredsednikom Evropske komisije, Marošom Šefčivićem, potpisao pismo o namerama o pokretanju rada na strateškom partnerstvu u oblasti kritičnih sirovina i baterija (OVDE). Time je Srbija učinila još jedan važan korak u pridruživanju američko-evropskoj strategiji eksploatacije i prometa kritičnih meta, koja ima izrazitu geopolitičku motivaciju.
Imajući u vidu ovu činjenicu, upada u oči da je projekat „Jadar” do sada pretresan iz različitih uglova ekološkog, ekonomskog, pravnog, ali ne i iz geopolitičkog – iako ovaj projekat najdirektnije tangira geopolitičke interse Srbije – pre svega srpskog naroda kao celine. I to ne samo time što je usmeren protiv ruskog ekonomskog i svakog drugog prisustva u Srbiji, koji je od uzuzetne važan za očuvanje vitalnih geostrateških interesa Srba, već pre svega zbog strateškog značaja područja Podrinja.
Etničko čišćenje Podrinja
Na sadašnji geopolitički položaj Srbije može se u potpunosti primeniti ocena Jovana Cvijića o položaju Srbije posle Berlinskog kongresa: „Srbija je dobila neprirodne i geografske i etnografske i političke granice i ne samo da nije dobila izlaza na Jadransko more – do čijih se obala prostire jednostavan srpski narod – već nije bila gospodar nijednoga svog eksportnog pravca”. „Posle ovog kongresa (Berlinskog) Srbija je, dakle, bila opkoljena zemlja – a mi smo postali uhapšeni narod”, zaključuje Cvijić, i dodaje da „naša zemlja daje klasičan primer kako rđav geografski i ekonomski položaj može da izazove i unutrašnju anarhiju.” (OVDE)
Sa okupiranim Kosovom i Metohijom, pri čemu je teritorija NATO kolonije tzv. „Republike Kosovo” duboko usečena u ostatak državne teritorije, nasilno razdvojena od Crne Gore i jadranske obale i veštačkom granicom zapadnog protektorata Bosne i Hercegovine, koja je povučena posred srpskog nacionalnog korpusa, i odvojena od Republike Srpske – današnja Srbija predstavlja klasičan primer rđavaog geografskog položaja na kome je nemoguće izgraditi politički, kulturno i ekonomski nezavisnu nacionalnu državu.
Sledstveno tome, najvažniji i najpreči nacionalni zadatak Srbije i srpskog naroda u celini je promena takvog nezavidnog geografskog položaja postupnim, ali upornim radom na kulturnom, ekonomskom, a potom i političkom integrisanju Srbije, Republike Srpske i Crne Gore, što uključuje i reintegraciju Kosova i Metohije u ustavnopravni poredak Srbije. Od uspeha srpskih integracija direktno zavisi ne samo kulturni, politički, ekonomski, već i biološki ostanak Srba kao nacije.
S tim u vezi, Cvijić je upozoravao da je narod u Bosni i Hercegovini „centralni i jedan od najdragocenijih delova srpskog naroda – srce srpskog naroda”, te da bez Bosne i Hercegovine „ne može biti veće srpske države” (OVDE). Ako je ujedinjenje Srbije i Republike Srpske, rečju Cvijića, srce srpskih integracije – za to ujedinjenje od presudne je važnosti etnička kontrola Podrinja kao kičme srpske nacije.
Imajući u vidu geostrateški značaj Podrinja za srpski narod nije slučajno što je Austrougarska posle okupacije BiH, a naročito tokom Prvog svetskog rata planski radila na nasilnoj promeni etničke strukture Podrinja i stvaranju ne-srpskog etničkog zida na Drini (OVDE, OVDE). Prema pisanju jednog od najboljih poznavalaca Kalajevog režima – istoričara Tomislava Kraljačića – već 1886. godine austrougarske vlasti su pokrenule kolonizaciju Nemaca iz Temišvarskog Banata u bijeljinski srez, kako bi se smanjio broj nepouzdanih Srba, kojih je u tom srezu bilo 70,57%.
Nakon pet godina formirane su i dve nemačke kolonije između Bijeljine i Zvornika – Dugo Polje i Branjevo – gde je u vreme aneksione krize bio lociran austrougarski garnizon sa zadatkom da motri na susednu, nižu obalu Drine u Kraljevini Srbiji. Prema pisanju Kraljačića, „dalji planovi vlasti o proširenju pojasa kolonija uz Drinu ostali su neostvareni. Glavni razlozi za to bili su neregulisani agrarni odnosi, nedostatak potrebnih finansijskih sredstava kojim bi se poduprla kolonizacija, otpori domaćeg svijeta kolonizaciji i glad domaćeg seljaka za zemljom”.
Međutim, „sa izbijanjem Prvog svjetskog rata i sa prvim pobjedama austrijske vojske učinilo se zvaničnim faktorima u Bosni i Hercegovini i monarhiji da su stvoreni povoljni uslovi za masovniju kolonizaciju i izmjenu etničke strukture na štetu srpskog naroda, posebno u graničnom pojasu prema Srbiji i Crnoj Gori. Već na početku rata srpski narod je proglašen nepouzdanim i kao takav izložen je nasilju civilnih i vojnih vlasti”. Kraljačić dalje piše: „U toku austrijske protivofanzive u istočnoj Bosni, u oktobru 1914, 13. oktobra donešena je Naredba o ekspatrijaciji (progonu iz domovine) bosanskohercegovačkih zemaljskih pripadnika. Uz ekspatrijaciju slijedila je i konfiskacija pokretne i nepokretne imovine. Donošenje ovog akta Zemaljska vlada je pravdala vojnom nuždom da se operacione oblasti oslobode ‘nelojalnih i nepouzdanih elemenata’.
Pravi motiv te mjere bio je, međutim, stvaranje uslova za naseljavanje nakon rata tih oblasti stanovništvom koje bi bilo potpuno odano monarhiji i caru. Na međuministarskom savjetovanju održanom u Ministarstvu rata, 4. marta 1915. dvorski savjetnik u Zajedničkom ministarstvu finansija Foglar izjavio je da će se po zaključenju mira mnoge porodice – koje bi se inače iselile iz zemlje – naseliti na konfiskovana imanja ekspatriranih Srba. Pri tome je mislio na „katoličke Hrvate, koji su poznati kao vjerni caru.” Do novembra 1915. godine „osuđeno je na izgon 11.951 osoba srpske nacionalnosti, od kojih je 9.697 bilo nastanjeno u istočnoj Bosni”. (OVDE, OVDE).
Masovni zločini koje je austrougarska vojska 1914. i 1915. godine počinila na desnoj obali Drine, na potezu od Bogatića do Loznice i dublje na teritoriji Mačve i Jadra, imali su zbog namere planskog i sistematskog uništavanja Srba u Podrinju sve odlike krivičnog dela genocida. Ovi zločini su bili deo iste politike koju je Austrougarska sprovodila na levoj obali Drine u cilju rasrbiljivanja ove geostrateške kičme srpskog naroda. Beču je bilo jasno da brojnost srpskog naroda s jedne i druge strane Drine čine na duže staze neminovnim ujedinjenje Srbije i Bosne i Hercegovine.
Demografske implikacije
Imajući u vidu da bi realizacija projekta „Jadar” – prema analizi koju je 2021. godine uradila grupa akademika SANU i profesora univerziteta – imala ne samo ekološke, već i „socijalne, ekonomske i demografske implikacije, koje su, čini se, stavljene u drugi plan, mada to tako ne bi trebalo da bude” (OVDE, OVDE), s pravom se može postaviti pitanje: da li eksploatacija litijuma u režiji Rio Tinta može u demografskom smislu da učini u Podrinju ono što nije pošlo za rukom Austrougarskoj? Naročito ukoliko se u obzir uzmu i sledeći podaci na koje upozorava navedeni ekspertski izveštaj akademika i profesora, koji je upućen Vladi Srbije 2021. godine (OVDE):
1) „U Loznici i okolini već postoje ‘crne’ ekološke tačke i ne bi trebalo da se one umnožavaju dok se dole navedene ne saniraju:
Ruševine fabrike celuloze „Viskoza”, sa velikim količinama uskladištenih toksičnih i kancerogenih materija;
„Stolice”, deponija 600.000 m3 antimonskog mulja;
„Zajača”, deponija 250.000 m3 antimonskog mulja i rude olova.
Lokacija planiranog rudnika jadarita, sa pratećom infrastrukturom, nalazi se na svega 15 km od centra Loznice, kao izvor potencijalnog zagađenja površinskih i podzemnih voda, zemljišta i vazduha”;
2) „U prvoj fazi (projekta Jadar) je planirano potpuno uništenje 533 hektara (204 hektara šuma; 317 hektara obradivog zemljišta; 8 hektara dvorišta i okućnica; 4 hektara voćnjaka). Uspostavljanjem deponija na više od 310 hektara (prva faza) – u neposrednoj zoni priobalja izrazito bujičnih vodotokova Korenite i Jadra – rađa se stalna pretnja da bujični poplavni talasi razore zaštitne nasipe, trajno kontaminiraju priobalje i prenesu ogromne količine polutanata do toka Drine, zatim Save, sa nepredvidivim posledicama za nizvodne deonice – u koje spada i Makiš, vodoizvorište Beograda”;
3) „Uništenje i fragmentacija staništa degradiraće biološku raznovrsnost – koja sada obuhvata nekoliko stotina biljnih i životinjskih vrsta – od kojih su 145 sa statusom strogo zaštićenih i zaštićenih vrsta. Projekat ‘Jadar’ eliminiše vredan ekonomski potencijal planirane Podrinjsko-jadarske turističke destinacije, u kojoj se nalaze zaštićeni Predeo izuzetnih odlika „Tršić-Tronoša”, spomenik u Dragincu i još 50 objekata graditeljskog nasleđa i arheoloških lokaliteta”.
4) „Ukoliko se realizuje projekat ‘Jadar’, doći će do bitnih promena hidro-morfoloških karakteristika i statusa reke Jadar i njenih pritoka Korenite i Likodre, u ukupnoj dužini od oko 45 km, a biće ugrožena aluvijalna izdan (podzemne vode) duž reke Jadar i priobalja Drine u Mačvi, ukupne površine 1.215 km2 – koje je najveći rezervoar podzemnih voda u zapadnoj Srbiji i regionalno izvorište za vodosnabdevanje Mačve, donjeg Srema i, u perspektivi, Beograda. U slučaju elementarnih nepogoda, propusta u upravljanju ili havarija na opremi – ukoliko dođe do isticanja rudarskog otpada i otrovnih supstanci u vodotoke i podzemne izdani – negativni uticaji rudnika će se proširiti znatno izvan obuhvata Prostornog plana i ugroziće rečne tokove i priobalje Drine i Save.”
Autori navedenog izveštaja zaključuju da je „realan scenario da će se iskoristiti oko 40% raspoložive rude, zbog čega će se trajno promeniti namena 2.031 hektara najkvalitetnijeg poljoprivrednog i šumskog zemljišta, raseliti stanovništvo, zagaditi prirodna sredina na širem području, a u slivu reke Jadar ostaviti oko 60 miliona m3 opasnog otpada čak 40 godina posle eksploatacije.” (OVDE)
Imajući sve ovo u vidu, sasvim je jasno da nimalo nije preterano reći da je sadašnja odbrana Podrinja od eksploatacije litijuma od strane Rio Tinta važna onoliko koliko je u Prvom svetskom ratu bila važna odbrana i oslobođenje Podrinja od Austrougarske. Pritom, ne treba računati da će na geostrtešku opasnost projekta „Jadar” ukazati oni koji se iz dnevnopolitičkih razloga protive ovom projektu, a koji ujedno srpske integracije doživljavaju kao zabranjenu reviziju rezultata ratova koje je NATO 1990-ih godina prošlog veka vodio protiv Srba.
autor:Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ekskluzivno za Novi Standard.
