Naš dopsinik iz Štutgarta P. Rakočević, analizira da li i koliko stara srpska izreka „Dugovi su loši drugovi“važi u Nemačkoj?
Dugovi- ma koje vrste oni bili, postoje, kažu istoričari, od pamtiveka. Uvek je neko dugovao nekome nešto. Ranije, dok se umesto korišćenja novca vršila trampa, isto je tako bilo, ali i kasnije. kada se pojavio novac. Poverilaca, dovoljno, ipak je uvek bilo daleko više -dužnika. Tako je i danas, čak i u tzv. „visokorazvijenim zemljama“. Uzmimo kao primer Nemačku- zemlju u kojoj, najverovatnije, živi oko 800.000 Srba, naravno sabrano sa onima koji su već dobili državljanstvo te države pa se u evidencijama stanovništva nigde više ne vode kao Srbi -nego kao Nemci. To važi i za njihove potomke rođene u toj državi. Zato se samo pretpostavlja koliko nas ima među Germanima. Jedino što se zna, to su činjenice proizašle iz dosta tačnih podataka o bogatstvu ali i o visini zaduženosti nemačke države i njenog stanovništva. Pokušajmo poređenje i sa stanjem u Srbiji.
Zvanični podaci kažu da je Nemačka na jesen 2025.g. -novijih podataka još nema, dugovala oko 2.8 00- do 2900 milijardi evra ili do 2,9 bilona €, znači -brojke sa 12 nula! Ako se toj sumi doda već dogovoreno zaduživanje države od najmanje 100 milijradi evra za obnovu naoružanja nemačke armije Bundesver, onda će realna suma ukupnog, momentalnog duga, jer u 2026.g. nisu isključena dodatna zaduživanja države, biti već okruglih 3.000 milijardi -ili 3 biliona evra. Računato po glavi stanovnika, uključujući i novorođenčad, kod ukupno oko 83 miliona stanovnika Nemačke, svaki stanovnik kao „talac“ države, duguje neverovatnih po 36.144.578,13 evra- znači više od tridesetšest miliona evra!
Ako bi od sume „državnog“ duga, od tih 3.000 milijardi evra koji će uskoro biti dostignut, odbili vrednost ukupne ušteđevine svih stanovnika Nemačke koja je deponovana u bankama u vidu gotovinske štednje, obligacija, akcija i drugih vredonosnih dokumenata, koja, po današnjem kotiranju npr. akcija na berzama itd. se momentalno procenjuju na oko 38.000 €, a u proseku po stanovniku, bila bi to ukupna suma od 3.154 milijardi evra- ili 3,15 biliona € -građani bi svojim ušteđevinama teoretski mogli da vrate sve državne dugove, ali bi im onda ostao samo mali deo postojeće ušteđevine od samo 154 milijardi evra. Ili po stanovniku samo još po 1.855,42 evra! Naravno da je po nemakom ustavu isključeno „otimanje“ legalno stečene imovine, da bi država zaplenom štednje, vraćala svoje dugove. Koji su, tako govore političari, napravljeni u ime građana, za sve navodno zajedničke potrebe. Brojni stanovnici ipak tvrde, da ti politčari koji tako pričaju, novac pristigao od više vrsta poreza i doprinosa, često nekontrolisano i za nepotrebne radnje razbacuju na sve strane!
Osim ušteđevine, građani Nemačke imaju ukupno procenjenu vrednost svih drugih vrsta imovine- od stanova, kuća, fabrika, agrarnog i šumskog poseda pa do mnogih uslužnih firmi itd. itd. od oko 6.500 do i slovima- sedam hiljada milijardi evra- (oko od 6,5 biliona do 7 biliona evra!) Preračunato na sve stanovike Nemačke izlazi da svako poseduje prosečan dodatni imetak od po od 78.313. € do 84.337 €. Zato Nemci spadaju, ako se na ove iznose doda i napred pomenuta štednja, i pored ogromnih dugova države, među najbogatije Evropljane.
Dodajmo još nešto, pošto u kasnijem tekstu kod opisa dugova Srbije navodimo a kod Nemaca do ovog reda teksta još nismo pomenuli, i vrednost privatnih ušteđevina ali i zlatnih i deviznih rezervi nemačke države: Nemci imaju i 3.350.000 kilograma zlata kao državnu rezervu, vrednih danas do oko 400 milijardi evra , uz skoro svakodnevni porast cene zlata na svetskom tržištu. Depozit državnih deviznih rezervi Nemačke iznosi oko 363 milijardi era. Znači, država bi, kada bi htela, svoj ogroman dug od oko 3.000 milijardi evra prodajom zlata i deviza mogla smanjiti, bez da „otima“ makar deo štednih uloga svojih graćana, za oko 794,8 milijardi € -pa bi dug iznosio „samo“ još oko 2999.201.027.500.000 evra!
NEMCI SU, I PORED VELIKIH DUGOVA, JOŠ UVEK VEOMA JAKI
Odnos dugovanja države prema Ustavom zaštićenoj ušteđevini i drugih dobara stanovnika govori, da je Nemačka, zahvaljujući još uvek jakoj privredi, izvozu svojih dobara u svet itd. i danas privredno i finansijski dovoljno jaka- ali je dozvoljeno pitanje još koliko dugo? Poslednjih meseci su sve češći izveštaji u medijima o ubrzanom posrtanju nemačke privrede koju na skoro svim važnim tržištima potiskuju jeftiniji eksporti svega i svačega, koji su odavno dostigli, neki čak i prestigli, nemački kvalitet- iz Narodne republike Kine!
Nemačkih, pa i proizvoda drugih članica EU, su zahvaljujući suludim odlukama EU na neverovatan pritisak mega-mrziteljke Rusa -Urzule fon der Lajen, da se zabrane skoro svi privredni i ekonomski kontakti sa Ruskom federacijom, na ogromnom ruskom tržištu više nema -ali je stopiran i uvoz jeftinog ruskog gasa, nafte i drugih proizvoda petrohemije itd. u EU. Nemce je snašlo i još luđe „skidanje“ sa elektromreže nemačkih nuklernih elektro-ocentrala. Dogovoren je bio, do dans još ne dovršeni pokušaj gašenja svih centrala na fosilna goriva i ugalj -zbog neverovatnog pritiska stranke „Zeleni“ na donedavnu koalicijunu vladu sa Socijalnim demokratama -kako bi se, navodno, bolje zaštitila okolina od jedinjenja sumpora i oksida nekih tzv. „teških metala“. Njih ima u nekim vrstama uglja a u atmosferu dolaze iz dimnjaka termo-elektrana. Sve mahinacije „Zelenih“ oko zabrane nuklearki i termo-elektrana je veoma je poskupelo elektr. energiju a time i nemačku proizvodnju. Redovno je poskupljivala i radna snaga u Nemačkoj- zato je plasman roba na svetskim tržištima prevagnuo u korist -Kine.
Ako neko misli da paradoksi postoje samo u Srbiji- teško se vara. Nemci, tačnije neki od njihovih biranih predstavnika u Parlamentu -Bundestag u Berlinu , su ih gotovo izmislili! Tako, posle zatvaranja svojih nuklearki nemačka privreda po dosta skupljoj ceni nego svojevremeno od domaćih nuklearnih centrala, kupuje u Francuskoj elektr. energiju koja potiče iz tamošnjih nuklearki! Na sreću u nesreći, „Zeleni“ nisu do pada sa vlasti uspeli da zatvore sve elektro-centrale na fosilna goriva i ugalj, tako da se deo potrebne el.energije one još proizvodi u Nemačkoj. Francuzi, naravno, zadovoljno trljaju ruke i već počinju -umesto zatvaranja centrala kao Nemci, izgradnju bar još jedne, možda i dve nove nuklearne elektro-centrale! Naravno da „Švabe“ -kako ih Srbi uopšteno nazivaju, pokušavaju da izgradnjom sve više vetrogeneratora, čitavih solarnih polja za dobijanje elektro-energije uticajem sunčeve svetlosti na specijalne solarne ćelije, smanje učešće fosilnih goriva i uglja u sopstvenoj proizvodnji struje. Do danas je već dostignut kapicitet potrebne proivodnje elektr. energije iz tzv. „obnovljivih izvora“ putem vetrogenaratora do 47% , solarni paneli daju oko 3% potrebne elektr. energije, Francuzi isporučuju do oko 5% struje iz nuklearki, a nemački ogromni zagađivači vazduha i okoline, -elektrane na fosilna goriva i ugalj, proizvode još uvek i do 45% potrebne elekrične energije.
KOLIKO DUGUJE NEMAČKO STANOVNIŠTVO
Sa druge strane viđeno, tzv. „privatno dugovanje“ skoro do ivice bankrota, nekih 5,7 miliona, registrovanih već u kompjuterima bankara kao „siromašni stanovnici Nemačke, duguju poveriocima ukupno oko 365 milijardi evra ili po jednom dužniku iz pomenute mase ljudi, ta suma iznosi 64.035 €. To su uglavnom velika zaduživanja za kupovinu stanbenih objekata, skupih automobila, raskalašnog života itd. Dužnici, ako izgube radno mesto, ne mogu da otplaćaju dugove. Kada dug Nemačke države, saberemo sa sveukupnim dugom drugih građana, onda je suma ukupnog duga države i građana, stigla već na 3.365 milijardi € ili 3 biliona i 365 milijardi evra. Znači, po glavi stanovnika, ukupan dug je onda veći od napred navedenog -ako se u obzir uzmu i pomenuti „privatni dužnici“ . Bez obzira što nemačke štediše i vlasnici privatne imovine bar za sada, nisu žiranti za dug države, ipak se kroz sve većeg zaduživanja države, oseća pad životnog standarda. Jer, često zbog suludih troškaranja države- specijalno za indirektno nemačko učešće u ratu Ukrajine protv Ruske Federacije isporukom najmodernijeg naoružanja koje Ukrajinci ne plaćaju, država nema novca za investicije u sopstvenoj zemlji, nema redovnog održavanja javnih objekata, ulica i pruga, mostova, sve manje se ima za socijsalna davanja itd. -pa zbog toga sve više firmi gubi na sopstvenoj teritoriji poslove izgradnje, održavanja i renoviranja. Zato su otpuštanja radnika postala svakodnevna događanja. A ko nema posla, nema ni redovne zarade pa ni novca za dobar socijalni status u društvu.
Naravno da je među bogatijim Nemcima već zavladao strah. Pogotovo među onima koji su svoje ušteđavine, radi većeg profita, jer na gotovinsku štednju u bankama koje daju maksimalno do 2,9% kamate, ako se otppiše godišnja inflacija, nema zarade nego je tu čak i gubitak vrednosti uloženog novca. Zato ušteđevinu drže u akcijama ili drugim vrednonosnim hartijama. Pitanje mnogih glasi – šta ako kursevi na berzama padnu pa ulozi u akcije pređu u gubitak -a to, pogotovo kod momentalnog stanja nemačke privrede nikada nije sasvim isključeno?
Ipak, bar u statistikama (još) ništa nije tako crno. Napred pomenute brojke su momentalno interesantne samo za statističare i pojedine ekonomiste koji se bave čuvenim pitanjima u stilu „šta bi bilo kada bi bilo“. Znači i u Nemačkoj i bez statističkih igrarija, imamo, što je pozitivno, oko 77 miliona, uključujući i novorođenčad, dobro situiranih stanovnika, a samo je oko 5.700.000 prezaduženih ljudi. Pravo pitanje za ekomomske planere u Nemačkoj je -da li će se- u odnosu na dobro situirane štediše baš zbog najavljivane krize privrede, broj prezaduženih povećavati a broj dobrostojećih smanjivati? E, tako nešto ne bi mogla definitivno da potvrdi ili da negira ni ona u narodu čuvena balkanska vračara Baba-Vanga!
ŠTA JE SA NAMA U SRBIJI
Kada smo već kod dugovanja – pogledajmo malo i na situaciju u Srbiji. Prema izveštaju i predviđanjima odeljka „ Duga sektora države“, u mesečnom izveštaju Ministarstva finansija -Uprave za javni dug, Srbija je 31.10.2025. g. dugovala 38.166.234.846 milijardi evra. Ali se, ako se srpske velmože u međuvremenu dogovore za neke nove pljačke državnog budžeta, kao npr. zbog u normalnim okolnostima, pišu strani ekonomski stručnjaci, nikom potrebne izložbe „Sporta i razonode“ EKSPO 2027. da bi se završili planirani objekti, dug Srbije će, pominje ista institucija, skočiti na neverovatnih 55.466.232.864 milijardi evra! U novim zaduživanjima ne pominje se ni jedna od vitalno značajnih investicija, prekopotrebna npr. Beogradu- kao izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, izgradnja kanalizacije u BG naseljima Krnjača, Borča, Ovča i dr. -o superpotrebnom gradskom metrou u Beogradu, -osim, što je vremenski skoro nemoguće, da se jedan smer metroa izgradi za potrebe sajma Ekspo 27, zatim za obezbeđivanje zdrave pijaće vode skoro na celoj teritoriji Vojvodine, nigde nije bilo reči ni o izgradnji zaštitnih nasipa na rekama po Srbiji koje redovno plave i njive i voćnjake ali i brojna naselja, zatim nema ni modernizacije električnih vodova i staranje o redovnom održavanju istih da ne bi, kada god padne jači sneg, pola Srbije ostjalo danima u mraku itd. itd. O ulaganjima u bolju zdravstvenu i socijalnu zaštitu nvorođenčadi, porodilja, dece i starijeg stanovništva, o preko potrebnim renoviranjima i modernizacijama- pa i izgradnji novih vrtića, škola, bolnica i drugih zdravstvenih ustanova i mnogo o još čega drugomg stanovništvu Srbije sigurno daleko potrebnije od nekakvog sajma- naravno da ne treba ni govoriti! Jer, najverovatnije, o tim važnim potrebama malo ko iz Vlade trezveno razmišlja. Na kraju, videli smo ne tako davno i primedbu u jednom stranom ekonomskom časopisu, da je Srbija, koja u BG ima već tri stadiona i podosta velike sajamske hale, možda za samo petinu novca koji će se, po navodima pomenutih novina, sliti u privatne džepove moćnika, mogla, ako je zaista želela organizaciju pomenutog sajama- a građane o tome niko nije ni pitao, sve to da renovira a da se dobar deo finansijskih sredstava predviđenih za pomenuti EKSPO 27 i druge ludorije, kada ne bi bilo korupcije astronomske veličine, mogle uložiti u druge potrebnije projekte, a ne na izgradnju sajmišta i pratećih objekata u Surčinu, ali ne ni za čuveno, skoro svakogodišnje, „okretanje kocki“ u Beogradu na Trgu Republike!
Mesečni izveštaj Ministarstva finansija, Uprave za javni dug zaista, govori sve! Ko ne veruje u ovde pomenute brojke može sve podatke da nađe na internet-stranici Uprave za javni d ug Ministarstva finansija Republike Srbije.
Ako pođemo od planiranog duga Srbije stranim lihvarima od oko 56 milijardi evra, to znači da je dug svakog stanovnika Srbije, jer na kraju stanovnici plaćaju dugove države kroz doprinose- što ovde računamo po glavi stanovnika -od novorođenčadi do -ako ih ima još živih stogodipšnjaka, onda će dug po stanovniku kod oko 6.5 miliona ljudi u državi, iznositi 8.615 €. Privatni dugovi iznosili su, po pisanju srpske štampe, krajem 2025. g. u dinarima oko 2 hiljade milijardi dinara ili oko 17,1 milijardi evra pa tako svaki stanovnik Srbije duguje bankama i drugim poveriocima, još dodatnih 2.630 evra. Po tim izveštajima svaki stanovnik Srbije , uključujući i dug države, duguje po 11.245 evra! Ukoliko bi se dogodilo da dug privrede i tzv. „pravnih lica“ koji iznosi oko 2.345 milijardi dinara ili oko 20,04 milijardi evra, nekako padne na privatni deo stanovništva Srbije, jer neko -ako to ne mogu da učine privrednici onda dugove, bar delimično, ako je na neki način bila garant i za dugovanja firmi, mora da plati bar delom država iz budžeta, naravno na trošak ukupnog stanovništva države Srbije. Onda bi, ako država preuzme sve dugove preduzetnika, zaduženje po stanovniku Srbije skočilo za 3.084 evra i ukupno iznosilo 14.329 €!
Postavlja se pitanje da li se Srbija već vidi kao prezadužena jer se sa (planiranim) državnim dugom od oko 56 milijardi evra može sabrati i ukupan, privatan dug građanstva i privrede od oko 37,5 milijardi evra pa je sve to zajedno neverovatnih 93,5 milijardi € ! Neki ekonomisti, citirani u stručnoj štampi, se plaše novih zaduživnja države Srbije od 2026. godine na dalje, jer treba platiti Francuzima njihove borbene avione Rafale ali i druge borbene sisteme o kojima je govorio Vučić, zatim pred moguće izbore „bacanjem novca iz helikoptera“ jer se moraju umiriti glasači SNS-a i pridobiti novi, tu su i druga možda nepotrebna razbacivanja sredstava -npr. širenjem (za koga i sa čijim kreditima?) „Beograda na vodi“ na još nekoliko stotina hektara površine. Jer je neko odlučio da Beograd što više mora da liči na neki surogat Dubaija- itd. -ali će trebati novca i za vraćanje starih kredita svetskim lihvarima. To eventualno dodatno zaduživanje od bar još 5-6 milijardi evra, smatraju neki ekonomisti, nije isključeno u dolazećim godinama. To znači da će se ukupan dug države, građana,privrednih subjekata i pravnih lica, verovatno brzo približavati cifri od 100 milijardi evra. Da li će nova zaduživanja uticati na pad životnog standarda stanovnika Srbije? -Odgovor je -verovatno DA! Jer evropska i nešto vanevropske industrije je -ogromnim dotacijama narodnih para za otvaranje novih radnih mesta, često u pre toga namerno uništenim čisto srpskim preduzećima, namamljena u Srbiju, stagnira i otpušta radnike. Zato ne postoji neka sigurnost za povećanje prihoda države od tih stranih preduzetnika koji, kako tvrde mnogi, haraju Srbijom. Nije isključeno de se gubici privrede i smanjenje broja radnih mesta, po običaju, po ko zna koji put u istoriji Srbije, svali na pleća stanovnika. A, mašine u, kako se ranije zvala „Kovnici novca“ -danas valjda u „ Štampariji novca“ u Topčideru, verovatno već čekaju podmazivanje, da punom parom krenu u štampu novih emisija dinara. A to, znamo svi, je početak inflacije koja, ako se ne kontroliše dovoljno, moža da se kao skoro smrtonosna, ponovi na sličan način kao u vreme Slobodana Miloševića!
Dobro, možda će neki čitalac SEDME SILE reći šta me interesuju navodi o dugovima i prihodima Švaba- zato bih da za zainteresovane čitaoce postavim još jednu paralelu: prosečna neto medijalna plata u Nemačkoj je mesečno oko 2.296. € – a u Srbiji ona iznosi, po često različitim navodima u sredstvima informisanja ali i u najavama političara, medijalno od 600 do 812 €. To znači da bi jedan Nemac, ako celu platu koristio za otplatu dugova države, mogao da ih u odnosu na Srbina otplati tri puta brže! Ili da bi trećinom plate isto tako brzo otplaćivao nemački državni dug kao Srbin svojom celom platom- a to znači da će i on, taj stanovnik Srbije, ali i njegovi potomci danas načinjene dugove države, erovatno otplaćivati -decenijama!
KAKO DALjE?
Hajde da i ovde ponovo citiram starog političkog lisca- Nikolu Pašića, jednog -kako ga smatraju neki istoričari, od „grobara Srbije“ jer se svedušno zalagao za ni tada, a kako se videlo i kasnije, Srbima nikada potrebno ujedinjenje sa Slovenijom i Hrvatskom. To „ujedinjenje“ nas je u Drugom svetskom ratu ( kao i u Velikom ratu) koštalo više od milion srpskih žrtava. Pašićevom ali i inicijativom drugih političara, pa i kralja Aleksandra, pobednik u Velikom ratu -Srbija, nije dobila skoro ništa, osim dela Vojvodine i nešto teritorija na jugu, ali je izgubila – npr. ogromne teritorije u nekadašnjem delu Austrougarske- u Hrvatskoj ali nešto malo i u Sloveniji, na kojima su živeli brojni Srbi ali i bezbroj kasnije pobijenih i proteranih Srba sa tih teritorija. Hrvati i Slovenci,kao deo Austrougarske, su morali da učestvuju u plaćanju ratne oštete Srbiji, što su ujedinjenjem sa Srbijom vešto izbegli. Uz to, pobedom Srba u Velikom ratu dobili su teritorije koje su uglavnom bile italijanske, na primer kao izlaz na Jadransko more. To je kasnije potvrdila i Titova vlada, – a Jadransko more donosi danas, od turizma, Hrvatima i Slovencima od najmanje 20 do 40 milijardi evra godišnje. Da, taj Pašić – „saučesnik“ početnog urušavanja Srbije, je rekao „Spasa nam nema ali propasti nećemo“.
Možda u toj Pašićevoj izreci ima i bar malo istine. Srbija, i pored ogromnih momentalnih i dugova i onih dugova u očekivanju, ima navodno vredne štediše koji u bankama u Srbiji drže dinare i devize, sabrane u vrednost od oko 15,1 milijardi evra. Tu su- ako ih zaista toliko ima- i oko 52.000 kilograma zlatnih rezervi koje danas po kilogramu koštaju oko 134.000 evra ili ukupno 7 milijardi evra. Ako je u trezorima Narodne banke Srbije u Beogradu, ili ko zna gde, zaista deponovano skoro 30 milijardi evra i drugih deviza i da se vrednnost zlata ne ubraja u tu sumu, onda prema brojci na minus stranici računice od oko nominalno u dogledno vreme mogućih 93,5 milijardi evra dugova, na plus stranici bi mogla da stoji imovina što države, što njenih građana, što zlata i deviznih rezervi, vredna oko 52 milijari evra!
Zaista -dovoljno novca da država i njen rukovodeći aparat i dalje nastavi da radi petljajući koješta,“žicareći“ posle vraćanja bar dela dugova pomenutom imovinom koju će možda morati – kao Sloba M. inflacijom ili na neki drugi način da „otme“ od naroda. Ali- pravo pitanje glasi – da li će i kako preživeti narod, koji bi se kao u vreme Slobodana Miloševića, morao odreći skoro svega? -Verovatno- teško ili skoro nikako. Jer bi, ako se vlastodržci u Srbiji ne urazume po pitanju novih zaduživanja,ne reše iskorenjivanje korupcije i ne nauče da se moraju provoditi samo narodu najhitnije potrbni projekti a ne sajmovi i i izgradnja novih luksuznih naselja u kojima običan građanin nema nikakvu šansu da kupi stan ali i drugih megalomanskih projekata, opet pominjem vreme Miloševićeve inflacije, verovatno bi opet izgubio skoro sve!
HOĆE LI OPET, KAO ONOMAD, NAŠI U OTADžBINI MOLITI -DIJASPORO POMAŽI?
Jedina šansa, ako nedaj Bože dođe do skoro bankrota države -da pomognu svojima kao u već pomenuto teško hiperinflaciono vreme, da prežive i bolest, neki čak i glad i opštu nemaštinu , su naši iseljenici. Oni redovno, i danas, po navodima guvernerke Jorgovanke Tabaković u Srbiju godišnje oficijelno šalju od 4 do 5 milijardi evra. Plus ono što ide neoficijelno -dostavom preko prijatelja, vozača kamiona i autobusa ili trošenjem deviza kada dođu u posetu zavičaju -a to su, najverovatnije bar još 2-3 milijardi evra godišnje!
Ljudi iz dijaspore su u poslednjih 12 godina, u Srbiju uneli -po proceni Narodne banke od 48 do 60 milijardi evra. Ako na te sume dodamo i one devize koje su pristigle privatnim kanalima ili ličnm donošenjem naših iseljenika , bile bi to sume u poslednjih dvanaestak godina, od osamdesetak do maksimalno više od 90 milijardi evra. Naravno , te devize su menjane za hartiju zvanu dinar, koja je mogla da se štampa koliko bi država zahtevala, a otkupnjene devize su završavale u trezorima Narodne banke Srbije i korišćene su, verovatno, za plaćanje državnih potrebština, ali i svakakvih vladinih ludorija- kažu predstavnici srpskog rasejanja.
Ali- kod tih eventualno opet mogućih vapaja „diajsporo pomagaj“ je i opasnost -ako dođe do finansijske katastrofe, i krene besposlica gubicima radnih mesta koje zatvaraju strane firme u Srbiji, a za njima i to još malo preostalih srpskih preduzeća, da nam pored danas godišnje od 50 do 70.000 uglavnom mlađih stručnjaka koji odlaze iz Srbije, krene još masovnija bežanija u svet. Srbija već oseća nestašicu radne snage pa nam zato autobuse po Beogradu voze Nepalci, Indijci i Pakistanci rade teže poslove, tu su i Vijetnamci koji rade za Kineze u Srbiji a i sami Kinezi su na spisku zaposlenih itd.
Znači -obrni, okreni, stara srpska izreka da su DUGOVI LOŠI DRUGOVI, u Srbiji važi još uvek. Ipak, nadamo se, kao i pomenuti Nikola Pašić, nama, verovatno, spasa nema, ali da propasti nećemo! Preživećemo kako-tako. Možda će vlastodržci najzad naučiti, ako ne znaju kako se izgovara ta reč, onda bar kako se piše a ne primenjuje se – opšta štednja uz -ako ne totalnog isključenja, onda bar desetkovanja slučajeva korupcije. Instrumente za to imamo, ali volje, izgleda, još uvek nigde! U poređenju sa Nemcima, danas daleko loše stojimo, a sutra možda još gore – zato pitanje- kako dalje? -Čućemo sigurno, jer kako ono beše- ko preživi -pričaće!
