Srbija i Bajdenova Amerika: Od sukoba do saradnje

Ako nas istorija čemu uči, to je da će nas status kvo, ovo aktivno neslaganje, sukobljavati sa SAD sve dok jedna od strana ne popusti ili dok sporno pitanje ne postane sporedno.

Nesporno je u interesu i SAD i Srbije da se međusobni odnosi poboljšaju. Američka ambasada nas već dve godine podseća dirljivim spotovima da je Srbija već „velika“ zbog doprinosa svetskom napretku, da su Srbi pomogli američkom sletanju na Mesec („treba verovati u nemoguće“), da je osnova mira sećanje na rat koje i branioce i napadače drži za heroje, te da treba prevazići prošlost i nepravdu.

Šlag na ovu tortu javne diplomatije stavlja trenutni američki ambasador veličanjem srpske kuhinje simpatičnim tvitovima visoke kaloričnosti. Da se ne biraju sredstva, pokazuje i promocija nikad dokazane tvrdnje da se 1918. na Beloj kući vijorila srpska zastava (jedini do sada viđen „dokaz“ je sumnjiv – članak Detroit Njuza iz 1918. je umetnut na naslovnicu Njujork Tajmsa od 26.2.1908).

Srpski državni vrh ne zaostaje: u Pranjanima se praktično institucionalizuje godišnja proslava srpsko-američkog savezništva, dok je veličanje Trampa kao nekoga ko je sahranio „klintonovsku politiku“ pokazalo koliko se Srbi, ili bar njihov režim, plaše SAD i žele poboljšanje odnosa. Poslednji dokumentarci RTS-a o ratu sa NATO 1999. (Rambuje, Kumanovo) zgodno svode krivicu na Miloševićevu iracionalnost i rusku izdaju, iako je realnost kompleksnija. Slabljenje SPS i varnice u odnosima sa Moskvom jačaju sumnje da Vučić razmatra okretanje Zapadu.

Da li je moguće poboljšati odnose?

Ipak, anketa BCBP i CESID-a pokazuje da je Amerika u jakoj konkurenciji izborila treće mesto na listi srpskih neprijatelja, dok su građani iznenađujuće ratoborni kad se radi o statusu Kosova. Da li je moguće poboljšati odnose i šta to uopšte znači?

Poboljšanje odnosa se svelo na pitanje članstva Kosova u UN oko čega je nagodba nemoguća. Radi se o „ili-ili“ vrsti činjenice. Tu nema konstruktivne dvosmislenosti kojoj se u diplomatiji pribegava kada strane ne žele ni status kvo ni rat. Ako nas istorija čemu uči, to je da će nas status kvo, ovo aktivno neslaganje, sukobljavati sa SAD sve dok jedna od strana ne popusti ili dok sporno pitanje ne postane sporedno.

Srbija je popuštanjima kupovala članstvo među civilizovanim državama, položaj legitimnog sagovornika i luksuzne „slažemo se da se ne slažemo“ sastanke (2009, 2018). Prostor za popuštanje se sužava i sa Bajdenovom pobedom verovatno vodi u zaoštravanje odnosa. U tom slučaju Vučić ima izbor: Kosovom plaćati tolerisanje autokratije (što je do sada Zapad prihvatao) ili jačati opsadni mentalitet uz snažnije povezivanje sa Rusijom i Kinom. Oba puta vode u ukidanje demokratije u Srbiji, jer među građanima preovladava percepcija „povratka“ Rusije i „dolaska“ Kine, što zaoštravanje čini jeftinijim, a priznanje Kosova nepotrebnim. Ironija je da upravo Vučić i njegovi mediji godinama raspaljuju proruske strasti koje sada tako ograničavaju manevarski prostor.

Status Kosova može postati sporedan na dva načina: ili će se pojaviti zajednički neprijatelj koji će zbližiti Srbiju i SAD, ili će se zbližavanje desiti uprkos neslaganju. Zajednički neprijatelj nije na vidiku, jer je Kosovo pitanje koje Srbiji definiše prijatelje i neprijatelje. Za SAD je to već drugačije, jer SAD imaju bitnija spoljnopolitička pitanja od Kosova: partnerstvo sa EU, rivalitet sa Rusijom i Kinom, nestabilan Bliski istok, ali i globalno poljuljano poverenje u demokratiju i liberalne vrednosti. Kratkotrajni šokovi poput migrantske krize mogu igrati ulogu neprijatelja i biti prilika za promišljenu transformaciju odnosa, ako se iskoriste. Inače, oni su po svojoj prirodi kratkotrajni i ne mogu dugoročno zaseniti Kosovo.

Kako do zbližavanja sa SAD bez uvođenja Kosova u UN

Prvo, neophodno je reformisati naš dominantni narativ o uzroku američke antisrpske politike koju suštinski dele obe američke partije. O tome sam detaljnije pisao u (za sada vrlo nesređenom) doktoratu. Uzroci nisu ni neoliberalni kapitalizam kome se, navodno, Milošević suprotstavio, ni američka mržnja protiv pravoslavlja i Slovena, ni širenje NATO (Milošević je bar u dva navrata predlagao učlanjenje SRJ). Ali, to nisu ni srpski ratni zločini, ni Miloševićeva „odbrana komunizma“, ni „nametanje/centralizacija Jugoslavije“, ni „agresije“ preko Drine.

Ključna stvar je to što administracija Buša starijeg nije mogla da razdvoji politike prema raspadu SSSR i SFRJ. Apsolutni prioritet je bio da se SSSR raspadne podebljavanjem republičkih granica. Time se izbegavao rizik građanskih ratova koji bi aktivirali loše održavana sovjetska oružja za masovno uništenje. Odstupanje od tog načela u slučaju SFRJ (jačanje federacije ili promena republičkih granica, posebno silom) je bilo apsolutno nedopustivo, jer je moglo stvoriti smutnju i tako ohrabriti slične težnje koje su već iskakale po SSSR.

Tako se očajnički napor SAD, da ne izgube već gotovu pobedu u globalnom višedecenijskom sukobu koji je definisao moderni svet, sudario sa očajničkim naporom Srba da ne postanu manjine prepuštene na milost i nemilost većine u secesionističkim republikama. Sudar je Amerikancima označio dobre i loše momke na Balkanu, a samim tim i odnos prema faktima, logici i pravu. Greška je misliti da uzroci sukoba nisu bitni, jer strategija ključno zavisi od dobre dijagnoze motiva protivnika.

Drugo, sve su prilike da populistički desničarski talas na Zapadu slabi. Ukoliko multipolarni svet trenutno porađa ideološku podelu, autoritarna Srbija će biti na dohvat ruke jakog i relativno složnog liberalnog Zapada i daleko od jakih ruku relativno nesložnog autoritarnog Istoka. Pre ili kasnije, regionalne varnice će opravdati kaznene mere tamo gde su srpski interesi najizloženiji: Kosovo, Republika Srpska, Crna Gora. Naši unutrašnji sukobi će se pogoršati.

Srbiji treba jačanje liberalne demokratije

Izlaz je u jačanju liberalne demokratije u Srbiji i posebno njenog imidža kao takve. To prevashodno znači sprečavanje diktatorskih tendencija vođstva SNS referendumskom mobilizacijom, a zatim borbenom i sistematskom kulturnom politikom koja će liberalne vrednosti (uključujući i građanski nacionalizam nasuprot etničkom) predstaviti kao temeljne vrednosti pretkomunističke srpske politike i društva. Ova politika će posredno, ali neizbežno, zbližavati Srbiju državama sličnih vrednosti, oslobađati ekonomiju od države, jačati pravosuđe, modernizovati školstvo, mobilisati dijasporu.

Regionalna politika koja bi dubinski poboljšala ukupni položaj Srbije mora ciljati zbližavanje sa bošnjačkim narodom i privrednicima, jer političkim elitama u BiH ne koristi ublažavanje tenzija. Ovaj imperativ nalaže uočavanje razlike između građana i elita, što Beogradu do sada nije uspevalo. Beograd mora podsticati dublje prožimanje, poput masovne razmene studenata, izgradnje modernog muzeja islama na Novom Beogradu uz veliku džamiju, drastično olakšavanje lečenja u srpskim bolnicama i slično.

Regionalna saradnja smanjuje šanse za konflikt sa SAD

Vrlo bitno, mora se izgrađivati kultura komunikacije sa Bošnjacima koja ne zahteva nužno priznanje agresije i genocida (što mnoge može začuditi). Ona zahteva priznanje njihove ljudskosti i dostojanstva koje je nemoguće sve dok srpskim narativom dominiraju dva oblika dehumanizacije: jedan koji Bošnjake svodi na džihad-ratnike i otpadnike, i drugi koji bosanske Srbe svodi na genocidne zombi-četnike ili oklevetane junake. Suština tenzija nije u priznavanju zločina, nego uzroka rata. Što više obe strane budu shvatale da su u rat ušle zbog istih strahova, to će odnosi biti bolji, jer će dati moralni osnov saradnji kojoj život teži. Što je Beograd bliži Sarajevu, to je Sarajevo bliže Banjaluci, a utoliko manje prilika za konflikte koji uvlače SAD.

Slično treba produbljivati odnose sa Rumunijom, Grčkom, Kiprom, Makedonijom i Bugarskom, jer svi strepe da će biti izloženi nekakvim pritiscima sa Istoka, bilo od Rusije, bilo od Turske, uz nesigurnu pomoć EU. Uključivanje Crne Gore i BiH (da ne zaboravimo Španiju i Slovačku) poboljšava taj odnos. U grupi preovlađuju NATO i EU države koje ne priznaju Kosovo. Uz učvršćivanje srpskih partija u vlasti Crne Gore, ova grupa bi Srbiji koristila u nastojanju da uđe u EU, a možda i NATO, bez ulaska Kosova u UN.

Izgledi na uspeh su sekundarni, jer samom tom strategijom Srbija ubedljivo pokazuje da ima samopouzdanje, vitalnost i dobre komšije uz koje je status kvo sasvim podnošljiv, dok bi pritisci na nju doneli više štete nego koristi za SAD koje imaju bitnijih problema od mirnog Balkana i demokratske Srbije u njegovom centru. Nažalost, teško je očekivati ovakav skup zaokret srpske politike. Inerciju ćemo plaćati i demokratijom i životnim standardom, ako ne i životima.

Mladen Mrdalj
Izvor: Talas.rs