Postoje ljudi, a njih nije malo među nama, koji, načelno, u javnosti čak žustro, podržavaju ono što se u srpskoj politici, kolokvijalno, naziva promenama.
Mislim na ljude koji komentarima, privatnim i javnim, lajkovima i podelama objava na društvenim mrežama, po kafanama i slavama, vrlo glasno, često banalno, izražavaju svoje lično neslaganje sa korupcijom, lažima, prevarama i svemu ostalom lošem što, nažalost, zaista prožima naše društvo.
Ti ljudi rado prave pravu pravcatu buku o neophodnosti promena, a neophodnost promena uglavnom svode na tehničku smenu vladajućeg režima.
Oni će na prvu loptu strasno poverovati da je Pošta redizajn logotipa zaista platila milion i po evra ili da kineska kompanija u Smederevu zaista ne plaća struju i da je najveći dužnik Elektropribvrede Srbije (EPS).
Kada sam dragom poznaniku, koji je taj spin podelio na svom “zidu” na jednoj od društvenih mreža, skrenuo pažnju da je najveći dužnik EPS-a Železara a. d. u stečaju koja je dug nagomilala do 2016. godine, a ne kineska kompanija koja je te godine deo pogona železare kupila iz restrukturiranja, odgovorio mi je da istinitost objave nije važna, već da je važno ukazati na stanje u društvu.
Ovde moram da načinim malu digresiju kada je Pošta posredi, jer mi je smederevski slučaj, zbog činjenice da decenijama pratim srpsko-kinesku saradnju, dobro poznat: neskromno za sebe mogu da kažem da sam osvedočeni borac protiv korupcije u granicama novinarske profesije i ne želim da kažem da u Pošti nema zloupotreba. Želim da istaknem da se naše društvo prema političkim pitanjima većinom određuje vrednosno, a ne činjenično.
Niti je “opozicija” sa informacijom o navodno preplaćenom redizajnu logotipa izašla sa dokazima, niti je vlast, demantujući tu informaciju, priložila išta konkretno da dokaže svoju tvrdnju. Zrelo političko društzvo sada bi i od jednih i od drugih tražilo da dokažu svoje tvrdnje, umesto što smo se poklali međusobno oko logotipa Pošte.
Nažalost, iskustvo nam govori da ljudi koji virtuelno i verbalno teže promenama vrlo retko ličnim primerom svedoče promene.
Kada sam sa nekolicinom ljudi, pre nekoliko godina, pokušao da ukažem na devastaciju možda najlepše ulice u Srbiji, neladašnjeg Varadinskog puta u Subotici, jedan od ljudi koje ovde pominjem prednjačio je u komentarima podrške i lajkovima.
Činilo se da je taj sajberpravdenik zaista protiv rušenja tri stare kuće i promene arhitektonske fizionomije ulice, kao što je načelno podržavao ostale slučajeve zloupotreba koje sam otkrivao.
Kada je naknadno oglašeno da će na mestu tri srušene stare kuće biti podignuta stambena zgrada i kada je oglašena cena stanova u pretprodaji, naš “borac za promene” tamo je kupio stan.
Primer drugi.
Nekoliko ljudi koji kojima je Vučić kriv doslovno za sve (Kosovo treba neodložno priznati, oko nas su sve sami lopovi, naši problemi će nestati sa ulaskom u Evropsku uniju i Nato…), koji mi šalju dirljive poruke podrške kada se bavim razotkrivanjem slučajeva korupcije, a to će posle ovog teksta, verovatno, prestati da čine, imaju svoje privatne firme.
Ne kažem da je danas lako poslovati, ne kažem ni da je ikada ovde bilo lako poslovati na pošten način.
Govorim isključivo o ljudima kojima su usta prepuna priča o neophodnosti promena, izgovaranih sa pozicije da se ovde nikada nije gore živelo.
Razgovarajući, sasvim spontano, sa njihovim radnicima, utvrdio sam da njihovi radnici rade zvanično za minimalnu zaradu, a da im žustri “podržavaoci promena” ostatak isplaćuju “na ruke”.
Jedan od njih im čak zakida i zagarantovanu zaradu.
Kada su mi neki od tih “podržavalaca promena” rekli da su prinuđeni da to čine, odgvoorio sam im da su svakojaka “moranja”, takođe, izgovori one druge strane.
Ova dva prosta primera, a takvih primera društvenog licemerja imate na svakom koraku, svedoče da priča o promenama, čak i kada je preglasno izgovarana, lepo zvuči, ali da se teško ostvaruje.
Postoji snimak sarajevskog profesora koji je svoje studente pitao ko se od njih tog jutra švercovao u javnom prevozu.
Više od polovine akademaca podiglo je ruke.
Niste vi mangupi, odgovorio im je profesor, već ste svojevoljno ukrali ono što ste mogli, vi samo niste imali priliku da ukradete više.
To je dragocena lekcija o strukturi naših ličnosti.
Koren promena u srpskom društvu, dakle, ne leži u smeni vlasti onda kada to zapadni “partneri” procene da je u njihovom interesu i ulože novac u obojenu revoluciju.
Koren promena srpskog društva, sudeći prema stazama mog ličnog iskustva, nalazi se u ogledalu u koje prvo pogledamlo svakog jutra.
Koren promena srpskog društva, sudeći prema stazama mog ličnog iskustva, nalazi se u ogledalu u koje prvo pogledamlo svakog jutra
Nadmetanje parnih i neparnih brojeva unutar pogrešno postavljenog algoritma uvek će proizvoditi pogrešan rezultat.
Javno preduzeće “Subotica-trans”, kojim sam se bavio ove godine, prikazavši konkretne primere zloupotreba, nije uništeno ove godine.
Lokalna politička klasa je za poslednjih dvadesetak godina, bez imalo sumnje, ciljano urušavala i urušila Subotica-trans, e da bi ovo javno preduzeće postalo lak komercijalni plen onih kojima ta politička klasa u stvari služi. Mislim na tržišni potencijal ovdašnjeg javnog prevoza.
To je jedino objašnjenje za na prvi pogled maloumne „poslovne“ poteze povlačene proteklih godina i decenija: usložnjavanje voznog parka, podizanje troškova, zastareo red vožnje, besmislena ulaganja, katastrofalna kadrovska politika, krađe, skandalozne javne nabavke…
Problem, dakle, nije personalno sadržan u jednom objektivno lošem direktoru i pitanju njegovog “odlaska” sa funkcije, već u širem političkom sistemu koji kroz svoj “algoritam” uvek kao rezultat daje takve i slične tipove.
Zbog toga dva ključna aksioma predstojećih izbora glase: ne, Kosovo ne treba da priznamo, zato što ne postoji primer u istoriji da je država stabilizovana nakon što se, pod snažnim pritiscima spolja, odrekla dela svoje zakonite teritorije; ne, ne treba glasati samo za nečiji odlazak, jer nas iskustvo uči da su na talasu principa “samo da ovi odu” takozvane nove političke snage i 2000. i 2012. odmah pravile dogovore i dilove sa centrima moći “poraženih” koji to na kraju ipak nisu bili.
U sumrak četvrtog oktobra 2000. godine otišao sam iz svoje redakcije kući. Uređivao sam subotički “Info kanal”.
Suvlasnici firme koja je proizvodila program, njih dvojica, ušli su u redakciju po mom odlasku. Pokazalo se da nisu smeli da dođu ranije.
Jedan od njih bio je vičan programu u kojem smo emitovali prigram. Ubacio je političke poruke i parole o domaćim izdajnicima i potrebi da se protesti u Subotici obustave, iako smo se, po dogovoru, programski držali podalje od stranačke politike,
Sutradan ujutro, podneo sam ostavku i otišao odatle. Komotno sam mogao da se izgovorim platom i životnom egzistencijom, da progutam sramotu i navučem lim na obraze.
Nakon petog oktobra te godine, zvali su me iz dela subotičkog DOS-a da sa mnom razgovaraju o uspostavljanju redakcije u nekim novinama.Gde ćemo da se nađemo? Kako gde, odgovorili su, pa u kancelariji jednog od tadašnjih direktora “Telekoma”, istaknutog člana JUL-a.
Kada sam stigao na sastanak, bila je to jedna srdačna atmosfera, garnirana doskočicama, odloženim sakoima i zasukanim rukavima. Sve dijametralno suprotno od onoga što smo slušali po trgovima.
Šta mislite, na čijoj je strani bio sistem, od toga dana do danas? Na mojoj profesionalnoj strani nije bio nikada, niti će biti kada jednog dana dođu “promene” prizvane retorički, iz dubina ličnih frustracija i lične neostvarenosti, po društvenim mrežama, kafanama i slavama.
Autor “Vrlog novog sveta” nije uzalud zapisao da postoji samo jedan jedini kutak svemira koji možemo da promenimo, a to smo mi sami.
