SRBOCID: POJAM KAO SREDSTVO SVESRPSKOG PROGLEDANjA

KONFUČIJEVA POUKA

Da bi stvarnost funkcionisala kako treba, moramo se osloniti na reči. Boris Nad nas podseća:“Kada je Konfucijev učenik Ci Lu upitao učitelja šta bi prvo učinio kada bi postao vladar neke države, Konfucije je rekao: „Prva stvar koju je potrebno učiniti je ispravljanje imena“; „Konfučije je smatrao da je za postojanje dobro uređenog društva najvažnije ispravljanje imena (正名, zhèng míng)“. Paund prevodi izvorno kineski termin sa „ortologija“: jezik mora da odgovara pojavi, on mora da počiva na „terminološkoj tačnosti“. Nedostatak korenspondencije između „stvari“ i „imena“ ima za posledicu ljudski pad. „Ako imena nisu ispravljena, ono što je rečeno neće zvučati razumno“, učio je Konfucije. „Ako rečeno ne zvuči razumno, onda se ne može uspešno izvršiti. Ako se ne može uspešno izvršiti, rituali i muzika neće cvetati. Ako rituali i muzika ne cvetaju, zločini ne mogu biti kažnjeni na pravi način. Ako zločini ne mogu biti kažnjeni na pravi način, običan svet neće imati prema čemu da se ravna i upravlja“ (Razgovori XIII, 3). „Ljudski pad“ je, u to takođe nema sumnje, najdalje odmakao na Zapadu, sa (neo)liberalnim kapitalizmom. Uspon Amerike prati ne samo degradacija jezika, već i do sada neviđena degradacija čoveka, ljudskog bića.“(1)

Rat protiv smislenosti jezika ključni je rat naših dana. Zato nam je potrebna velika briga o jeziku. Bez nje se ne može ići dalje.

ORVELOVA OPOMENA

Vlast nad pojmovima je ključna vlast. Zato u Orvelovom romanu „1984“ novogovor predstavlja glavno sredstvo totalitarne države, o čemu piše Milan Živković: “Tako se jezik u Orvelovoj državi Okeaniji, gde apsolutnu vlast ima svemoćna Partija, želi dovesti do apsurda tj. takvog stepena u razvoju da će njegovo direktno značenje biti u suprotnosti sa logičkim mišljenjem. Kako to ne bi bilo moguće sprovesti do kraja s postojećim engleskim jezikom, pa čak ni njegovom ekstremnijom modifikacijom, rađa se novi jezik – novogovor (Newspeak), o čijim će formalno-jezičkim karakteristikama, ali i njegovom društvenom kontekstu biti najviše reči. Dakako, takav jezik nesumnjivo ima kao osnovu engleski jezik i u Orvelovom delu čitalac ispred sebe vidi novogovor u razvoju, u trenutku kada on još ne dominira nad postojećim jezikom, ali Partija čini sve da ga što više uključi u svakodnevnu upotrebu. I tako, sve do ispunjenja konačnog cilja – potpunog nestanka starogovora (Oldspeak), a u skladu s tim i starog načina mišljenja, i uspostavljanja dominacije novogovora s kojim opet dolaze novi obrasci u razmišljanju.”(2)

Vladimir Umeljić je, baveći se teorijom definicionizma, istakao:“Autoritativna uzurpacija vlasti nad definicijama stvarnosti sa težnjom postizanja monopola nad istima, bazična je karakteristika visokih nosilaca socijalnih hijerarhija i onih koji teže tom statusu. Ona predstavlja najdelotvorniji vladalački instrument centara političke moći, oličenih prevashodno u državnim, ali i u njoj podređenim socijalnim strukturama.“(3)

Svako oslobođenje čoveka i zajednice počinje od reči. Moramo se služiti svojim rečima i naći svoje pojmove da bismo svet učinili svojim.

KAKO SU NAS OSLEPLjIVALI

Naš narod je mnogo postradao od lažnih pojmova i pogrešno korišćenih reči. To nas je skupo stajalo, počev od „jugoslovenstva“ do „bratstva i jedinstva“. Oslepljujuću ulogu naročito su imale reči koje su poricale da je u ustaškoj NDH, a na temelju plana postavljenog u doba Ante Starčevića, nad Srbima počinjen genocid. Jer, prvo je Ante Starčević, „otac domovine“, koji danas u svakom hrvatskom gradu ima svoju ulicu, rekao da smo „nakot za sjekiru“, pa su, u Drugom svetskom ratu, sekire, bradve i maljevi počeli da padaju po srpskim vratovima i glavama. Hrvat Josip Broz, maskiran u komunistu – internacionalistu, udario je na naše pamćenje tako što su njegovi izmećari na spomenicima pobijenim Srbima hrvatske i muslimanske ustaše označili kao „fašiste“, a poklane i ujamljene pripadnike naroda Svetog Save nazvali „žrtvama fašističkog terora“. I orgija laži je trajala i trajala.

Neki bi da ona traje dok je sveta i veka, od potomaka ustaša do srbofoba Druge Srbije.

EPIFANIJA JEDNE REČI

A onda se pojavio dr Vladimir Umeljić i na tacni zdravog razuma i istorijske svesti, koje, kako reče Žarko Vidović, nema bez svesti o zlu, doneo pojam Srbocid. Kao i svaka genijalna reč za progledavanje, jednostavno i jasno: Srbocid. Genocid nad Srbima – Srbocid. Kako se toga ranije nismo setili? Bilo nam je na vrh jezika, ali je Umeljić, u ime svih nas, napisao i izgovorio. Hvala mu zbog toga.

Zašto Srbocid? Zato što, kako bi Umeljić istakao:

To je parametar brzog prepoznavanja i dužeg pamćenja, stoga veliko „S“, lična imenica, kao Holokaust ili Porajmos.

Jezička konstrukcija sledi izrazu „genocid“ Rafaela Lemkina i odmah asocira na njega.

Grčko-latinski koren ovog terminus technicus-a čini prevođenje na bilo koji jezik sveta izlišnim, samo se drugačije proskribuje, a u skladu sa dotičnim.

STRADALI SMO ZBOG UBILAČKIH POJMOVA

Oni koji su stradali u Pavelićevoj Endehaziji stradali su zato što su bili Srbi pravoslavne vere, vekovna smetnja Vatikanu za prodor na Istok. Nazvani „nakotom za sjekiru“, našli su se pod sekirom jer su bili svedoci ustašama, veoma često potomcima pravoslavnih Srba, da postoji Istina Hristova, sačuvana u Pravoslavnoj Crkvi, koja ne priznaje ustaškog poglavara u Vatikanu kao „namesnika Hristovog na zemlji“. Srbi su stradali zbog vatikanske definicije „šizmatika“ kao glavne opasnosti po rimokatoličko jedinstvo i širenje među tzv. „nesjedinjenima“, kao i zbog Starčevićevih definicija „pasmine slavoserbske“. Starčevićevi „stekliši“ ( besni psi, kako su sebe voleli da zovu, grizući bližnje u ime Velike Hrvatske ) proneli su ideju sekire iz 19. u 20. vek, i Jasenovac je mogao da počne. Pridružili su im se, avaj, i mnogi od onih koje je Pavelić zvao „hrvatskim cvijećem“.

A sada ono ispravljanje imena u nas, o kome je govorio Konfučije, može da počne i to zahvaljujući pojmu Srbocid. Zašto mu moramo dati mesta među nama? Razlozi su sasvim jasni. Ako imena nisu ispravljena, to jest ako su fašisti – šačica ekstremista u dva kamiona, rekao bi Krleža – ubijali „žrtve fašističkog terora“, onda to ne zvuči razumno, i mi nemamo verbalni ključ da njime ulazimo u svoja traumatična kolektivna sećanja, koja moraju dobiti katarzu. Ako nemamo reč za ključaonicu naše stradalne povesnice, ne možemo da uspešno obavimo najvažniji zadatak: da osmislimo katarzične obrede i posmrtnu muziku za pretke u našem sećanju, polazeći, pre svega, od Svete Liturgije, kao spomena na Žrtvu Hristovu, u kojoj svaka nevina žrtva dobija smisao. Ako nemamo liturgijsko sećanje na svoje žrtve, onda zločini ne mogu biti kažnjeni.

OSVETA KAO OSVEŠTANjE

A zna se kako je Vladika Nikolaj rekao da se treba svetiti za ustaške zločine, a preneo nam čikaški prota Dušan Popović 27. 3. 1956. na sahrani velikog Velimirovića:

„Nećemo mi praviti zločinačke i kukavičke osvete nad ničijom nejači. Srbi su uvek bili i ostali Božji narod. I u crkvi i pred crkvom; i u dvoru i na domu; i na saborima i u vojsci – svugde su Srbi bili otmeni i gospodstveni. Nećemo današnjicom ni sutrašnjicom da omalovažimo slavnu našu prošlost, i da oskrnavimo čast našeg svetlog oružja. Nećemo mi u krvi osvete nad Hrvatima. Mi nećemo kao i oni, pod firmom Krista i Hrišćanstva da prljamo naše čiste i nevine ruke u krvi njihove dece, devojaka, žena i staraca. Mi nećemo da se služimo sredstvima njihovim, jer bismo bili kao i oni. Ali, to ne znači da nećemo nikakvu osvetu. Pogotovu prema onima koji se ne kaju i ne priznaju greh nečuvenih zlodela u istoriji sveta. Mi ćemo im se osvetiti ali ovako: kada se, ako Bog da, oslobodi naša zemlja tiranije, i kada se mi vratimo, podignućemo jedan hram, širok u širinu i visok do neba. Ozidaćemo ga tamo, daleko iza Drine; tamo gde su najviše zlodela počinili. Ogradićemo ga ogromnim zidom, pa ćemo onda sa sve – četiri strane velikim slovima – ćirilicom – napisati ovako: ’Ovaj hram podižu Srbi u spomen 800.000 najnovijih srpskih mučenika: nejake dece, nevinih devica, nezaštićenih majki i sestara i oronulih staraca, koje na nečuven način u mukama umoriše katolici Hrvati, zato što bejahu Srbi i pravoslavni’. Taj hram, kako ga ja zamišljam, biće najveća osveta Hrvatima, jer će njih i njihove naslednike večito opominjati, i gristi im savest za nečuvene zločine, koje počiniše nad nezaštićenim robljem srpskim.“(4)

Tek kad se izvrši ova osveta, koja je moguća jedino kao osveštanje, kao preobraženje prolivene krvi u svetlost Svetinje, običan svet će, kako bi rekao Konfučije, imati prema čemu da se ravna i upravlja.

Zato pojam Srbocid treba usvojiti laka srca i trezvenog razuma, jer rečima gledamo, a oči su tek pomoć jeziku u kome se stani istina kao ono što jeste, osmišljena Onim Koji je Samoistina, Put i Život, zauvek sačuvana u Onome Koji Jeste – Hristos, Alfa i Omega čoveka i sveta.

autor:VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

UPUTNICE ( 27.9.2022. godine):

1.https://iskra.co/reagovanja/boris-nad-kina-savremenost-i-tradicija/

2.https://www.civitas.rs/03/Civitas_No_3.pdf