Glavni utisak izbora nije ni nova rekordna pobeda Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima, niti nepostojanje apsolutne većine SNS-a u parlamentu, niti „skretanje Srbije u desno“. Glavni utisak je Ivica Dačić i njegovih više od 100 hiljada novih glasova u odnosu na 2020. godinu.
Čudno je to, nikada nisam upoznao čoveka koji od 2000. godine na ovamo glasa za Socijalističku partiju Srbije. Upoznao sam levičare, socijaliste i komuniste, ali ova stranka odavno je napustila ove ideje, odnosno rad na njihovom ostvarivanju. Ako ih je ikada zastupala i ostvarivala.
Upoznao sam radikale, naprednjake, uglavnom starije ljude, a ove mlade sam imao prilike da viđam isključivo na TV-u, za skupštinskom govornicom ili iza, vrlo često, lažnih Fejsbuk profila.
U Vučićevoj eri, kada se nesporazumi u unutrašnjoj politici rešavaju čekićima i motkama, kada se njegova popularnost opisuje sa nevericom, kada postoje politički trendovi i pokreti koji pre ili kasnije iščeznu sa radara običnih ljudi, suoačavamo se sa nečim što je bolno, koliko i istinito. Klasa je večna, a to je SPS u slučaju Srbije.
Možemo mi da se čudimo, histerišemo i alarmiramo javnost o bunga bunga žurkama u Jagodini, o doktoru Bajatoviću i njegovih nekoliko desetina hiljada evra koje nesmetano ležu svakog meseca, o „kale znači brdo, znači planine“ i mnogim drugim stvarima koje je ova partija uz sasvim male napore uspešno prevazilazila svaki put. Ovoga puta pomoć su potražili u imenu Tome File, čuvenog advokata iz Beograda.
Ne samo da su preživeli i došli do svojih 10 odsto, već su i popravili taj rezultat.
Od kad znam za sebe znam i za Ivicu Dačića. Kako već neko vreme stvari stojem za trideset godina od danas i moja deca će istim „dostignućem“ moći da se pohvale. Pod uslovom da im „učinim uslugu“ i da se rode i odrastaju u ovoj zemlji. Ponekada je zaista čist sadizam rađati decu da žive i odrastaju u ovakvim nadrealnim pričama.
Moj politički idol od danas je Ivica Dačić. Njegovih 100 hiljada novih glasova mnogo je veće nego Vučićev rekord od preko 2 miliona i 200 hiljada glasova na predsedničkim izborima.
Kažu da bi bubašvabe i stenice jedine preživele nuklearni napad. Naučnici nisu sasvim u pravu. Ja bih sklonište od radijacije potražio u Dačićevom sakou.
Ako ikada Vučić bude padao, to će biti uz posredstvo Ivice Dačića, čoveka koji neprijateljstvo pretvori u smeh, koji aferu vešto prećuti i čeka da prođe, koferče magičnim dodirom u lični novčanik transformiše, a bananu u voćku rajskih vrtova preobrazi.
Do tada, možemo samo da se divimo našim antiherojima, superjunacima i njihovim sposobnostima da prežive na račun građana. Neverovatnom Bajatoviću koji bez blama govori o socijalnoj pravdi, radničkim pravima i boljoj budućnosti na stranačkom predizbornom skupu pred nekoliko hiljada osiromašenih građana od kojih je većina plaćena da maše barjacima i aplaudira na Dačićev fazon „za dron spremni“.
Blizu smo pomirenja i pristanka da živimo u rebusu, u Srbiji koja po mnogim stvarima ide nekim svojim tokom, mimo naših shvatanja stvarnosti i kako bi ona mogla i trebala da izgleda. Priča o revanšizmu kojom se išlo pred birače kao da je dala vetar u leđa za SNS i SPS. Iz te ekipe jedino su radikali sa Vojislavom Šešeljom otišli nazad u muzejsku kategoriju, dok su profitirali svi iz „stare škole“ srpske politike.
SPS je fenomen koji zaslužuje poštovanje koliko i prezir, a Dačić je žongler koji dve suprotne emocije savršeno kontroliše i njima u javnom prostoru upravlja na lak i vispren način.
Srbiju, Evropu i svet možda čekaju teška i izazovna vremena, ali nekako imam osećaj da Dačić i njegova stranka nemaju mnogo razloga za brigu. Vreme očigledno radi za njih, dok nama životi odlaze u nepovrat.
autor:Antonije Kosanović
