Zahladneli odnosi Beograda i Banjaluke

Zvanični Beograd nezadovoljan je odlukama Narodne skupštine Republike Srpske o kojima, kao i o dogovoru sa Amerikancima, navodno nije bio obavešten od strane Banjaluke, a nakon jedne Dodikove izjave usledila je i oštra reakcija Aleksandra Vučića
Ministarstvo finansija SAD ukinulo je sankcije Miloradu Dodiku, (kao i njegovoj porodici), Željki Cvijanović, Nenadu Stevandiću i Radovanu Viškoviću odnosno skinulo je sa „crne liste“ ukupno 46 fizičkih lica i firmi iz Srpske i BiH, koje je prethodno „zbog opstrukcije Dejtonskog sporazuma i korupcije“ sankcionisala Bajdenova administracija.

Stejt Department je priznao da su poslednji potezi Narodne skupštine RS bili zaslužni za ukidanje ovih sankcija, naglasivši „da bi konstruktivne akcije koje su sprovedene poslednjih nedelja u Narodnoj skupštini Republike Srpske trebalo da poboljšaju stabilnost BiH i omoguće partnerstvo sa SAD zasnovano na zajedničkim interesima, ekonomskim potencijalima i prosperitetu“.

Naravno da su državnik iz Laktaša i njegovi saradnici za zadovoljstvom dočekali ovu odluku Vašingtona, pa je tako Milorad Dodik uz izražavanje „zahvalnosti predsedniku Trampu i njegovim saradnicima što su ispravili veliku nepravdu” ocenio da je ukidanje sankcija „ne samo pravna, već i moralna rehabilitacija istine o Republici Srpskoj i svima koji joj časno služe“.

Iz opozicije RS su ukidanje sankcija vrlo oštro nazvali „izdajom nacionalnih interesa Srpske i kapitulacijom“. Vršilac dužnosti predsednika SDS-a Jovica Radulović je naglasio „kako je sada svima jasno da je postignut takav dogovor da se zaštite Milorad Dodik i njegova porodica“, dok je predsednik Liste za pravdu i red Nebojša Vukanović izjavio „da će vreme pokazati šta je Dodik izdao i na šta se obavezao“.

Ukidanje sankcija
Na ukidanju sankcija sada zvanično bivšem predsedniku manjeg entiteta dejtonske tvorevine je – kako piše američki magazin Politiko – insistiralo nekoliko bliskih saveznika Donalda Trampa „uključujući MAGA influenserku Lauru Lumer i zvaničnike iz vremena prve Trampove administracije Majkla Flina i Rudija Đulianija“.

Ipak, ključnu ulogu u realizaciji obavljenog posla je, prema našem dobro obaveštenom izvoru, imao Kristofer Landau, zamenik državnog sekretara SAD. Ovaj visoki funkcioner Stejt Departmenta, koji je navodno praktično nezavisan od svog šefa Marka Rubija, je u pregovorima sa Željkom Cvijanović sklopio pogodbu po kojoj će za već ispoljenu „kooperativnost“ Banjaluke, Vašington uzvratiti ukidanjem sankcija fizičkim licima i firmama u Srpskoj ali i slanjem Kristijana Šmita najkasnije u maju 2026. godine iz Bosne i Hercegovine u Nemačku.

Landau još nije „otkrio sve karte“, a vrlo je moguće da u ovom dogovoru postoje još neke stvari koje bi kasnije trebalo da budu aktuelizovane i dostupne javnosti. Naravno, ostaje ključno pitanje da li će, (osim već sprovedenog ukidanja sankcija) i ako hoće, kakve konkretne poteze Amerika zaista biti spremna da učini u interesu Republike Srpske, odnosno koliko će visoku cenu Banjaluka morati da plati za popravljanje odnosa sa doskora jedinom supersilom naše planete?

Interesantno je da vladi u Banjaluci naklonjeni mediji, a u prvom redu RTRS i dalje Dodika nazivaju predsednikom, dok on u tom svojstvu prisustvuje raznim sastancima i manifestacijama. Sa druge strane vršilac dužnosti predsednika Ana Trišić Babić se, osim što potpisuje zvanična dokumenta, bar za sada ne eksponira u javnosti i ne daje izjave za medije.

Očigledno je da državnik iz Laktaša, kao i ostali čelnici SNSD-a i vladajuće koalicije svesni nezadovoljstva patriotski opredeljenog dela javnosti u RS nakon poslednjih odluka Narodne skupštine RS, nastoje da pokažu kako se njihov kurs suštinski nije promenio. U tom kontekstu treba posmatrati i Dodikovu optimističku poruku „da pozicija Republike Srpske na međunarodnoj sceni nije bila nikad bolja nego danas“, kao i da je on „i dalje na demokratskim izborima izabrani predsednik RS“.

Razlaz
Nažalost, poslednji potezi Banjaluke povučeni u cilju poboljšanja odnosa sa Vašingtonom – o kojima Beograd navodno nije uopšte bio obavešten – ogolili su već postojeće „pukotine“ u složenim odnosima između rukovodstava dve srpske države, tačnije doveli do ozbiljnog razmimoilaženja, koje neki nazivaju i sukobom Dodika i Vučića.

Već ranije je i pored za javnost prezentovane slike o harmoničnim odnosima između „matice“ i prve srpske države zapadno od Drine, dolazilo do određenih neslaganja između predsednika Srbije i Srpske pri čemu je ovaj prvi najčešće „sugerisao“ svom partneru iz Banjaluke (nekad sa uspehom, a nekad i ne) da odstupi od već donesenih odluka ili planova, odnosno prihvati stavove zvanične Srbije.

Teško je sa sigurnošću reći da li su poslednji potezi rukovodstva RS o kojima Beograd nije bio informisan bili suštinski razlog ili samo povod (da ne kažemo „vrh ledenog brega“) da dođe do najdublje krize u odnosima Srbije i Republike Srpske od kad ih predvode Aleksandar Vučić i Milorad Dodik. U svakom slučaju, izvesno je da su oni doveli do otvorenog nezadovoljstva „matice“ politikom Milorada Dodika.

Tako je Aleksandar Vulin – inače član Senata RS – komentarišući ukidanje zakona i zaključaka koje je prethodno donela Narodna skupština RS poručio „da vlast u Srpskoj treba pošteno da prizna da je politika borbe za očuvanje Dejtonskog položaja Srpske doživela težak poraz“ ali i ocenio „da ukidanje ličnih sankcija funkcionerima RS nije dovoljan dobitak za odricanje od pozicije dosledne odbrane Republike Srpske“.

Još dalje je u kritici doskorašnjeg predsednika RS otišao novinar i bivši ministar u Vladi Srbije Ratko Dmitrović koji je — pozivajući se „na dva vrlo pouzdana izvora“ saopštio kako je „režim iz Banjaluke dao garancije da će BiH u 2026. godini postati član NATO, kao i da će sva imovina na prostoru Bosne i Hercegovine biti vlasnički upisana u katastar države BiH.“

Da su odnosi rukovodstva dve srpske države ozbiljno narušeni potvrdio je na indirektan način Milorad Dodik, koji je u intervjuu datom „Juronjuzu“ poručio da „o budućnosti RS neće odlučivati ni Vašington, ni Brisel, ni Moskva, ni Beograd, već isključivo narod koji u njoj živi i njegovi legitimno izabrani predstavnici“.

„Politika Srpske mora ostati nezavisna, bez tutorstva spolja“, naglasio je Dodik. Usledila je reakcija Aleksandra Vučića koji je, osećajući se očigledno prozvanim, tokom posete Uzbekistanu, prokomentarisao poruku dobijenu iz Banjaluke.

„Žao mi je ako se Banjaluka oseća ugroženom od Beograda, pošto smo dali sve od sebe da samo ćutimo, slušamo i pomažemo i nikada se nismo ni na koji način mešali u bilo šta. Ali, šta da radite. Video sam izjavu iz Banjaluke u kojoj se poručuje ‘da niko iz Beograda neće naređivati’ ali u tome ne vidim problem. Svestan sam da svima smetate ako se borite za srpske interese. Morate biti mnogo slabi da vas ne bi uzimali u usta“, rekao je predsednik Srbije.

Dodik je nakon ovoga pokušao da „spusti loptu“ slanjem poruke „da su sve priče koje kruže o navodnoj svađi između njega i predsednika Srbije izmišljene“. „Vučić je moj brat i zajedno stojimo u borbi za jedinstvo srpskog naroda“, napisao je Dodik na društvenoj mreži X.

Šmit pred odlaskom?
Vreme će, naravno, pokazati da li je ono što je u poslednje vreme izgovoreno na relaciji Beograd-Banjaluka samo ozbiljan, ali ipak prolazan nesporazum ili istinska svađa koja će ostaviti trajne negativne posledice na odnose rukovodstava dve srpske države, a možda imati uticaj i na budućnost Republike Srpske.

Kao što matica zamera „mlađem bratu“ na povlačenju određenih poteza i neinformisanju rukovodstva Srbije o njima, isto tako su Dodik i njegovi saradnici nezadovoljni, kako tretmanom koji imaju, tako i pojedinim potezima zvaničnog Beograda. Milorad Dodik neće – kako tvrdi naš dobro obavešteni izvor – sve dok bude imao odlučujući uticaj na politiku Srpske dati „zeleno svetlo“ na učlanjenje BiH u NATO niti za knjiženje imovine RS na Bosnu i Hercegovinu.

Isti izvor nas je takođe informisao da su Dodik i rukovodstvo iz Banjaluke nezadovoljni, ne samo onim što doživljavaju kao „polaganje računa Beogradu“, već i navodnim pristankom rukovodstva Srbije, da pod pritiskom Brisela i Berlina, podrži prenos imovine RS na BiH koji treba da sprovede takozvana Šmitova komisija.

Mada, za sada nema nikakve potvrde da je matica zaista učinila takav ustupak evropskim centrima moći na račun interesa RS, ono što svakako treba da brine jeste činjenica da među rukovodstvima dve srpske države sa obe strane Drine – baš kao i devedesetih godina prošlog veka u odnosima Slobodana Miloševića i Karadžićeve „ekipe“ sa Pala – nema međusobnog poverenja, neophodnog za uspešno usklađivanje nacionalnih interesa.

U Njujorku je pod predsedavanjem Ruske Federacije 31. oktobra održana sednica Saveta bezbednosti UN o stanju u BiH na kojoj je misiji mirovnih snaga EUFOR – Altea mandat produžen za još godinu dana. Kristijanu Šmitu, koga Rusija smatra za nelegitimnog visokog predstavnika, nije bilo dozvoljeno da u tom svojstvu sa govornice organizacije na Ist Riveru podnese izveštaj o situaciji u dejtonskoj tvorevini.

Vasiliji Nebenzja, stalni predstavnik najveće slovenske i države sveta, u UN je u govoru naglasio da je upravo Šmit „uzročnik bezakonja u BiH“. Ruski diplomata je ocenio da je dejtonski mirovni sporazum „jedini mogući osnov za rešavanje svih problema“, kao i da „ukidanje kancelarije visokog predstavnika može doneti građanima BiH mir i prosperitet“. Tako je i predstavnik Kine Geng Šuang konstatovao da je „Šmit pogoršao stanje u BiH“, te ocenio da je „suđenje Dodiku dovelo do podele i etničkih tenzija“. Šuang je apelovao da se „svi problemi u Bosni i Hercegovini rešavaju unutrašnjim dijalogom“.

Možda najinteresantnija je bila korekcija pozicije SAD prema problemima BiH, koju je prezentovala ambasadorka ove zemlje u UN Doroti Šej. Gospođa Šej je „pozdravila pozitivne korake koje je 18. oktobra, pokazavši odgovornost, preduzela Narodna skupština RS, zbog čega su i ukinute sankcije zvaničnicima Srpske“. Još važnija je bila njena poruka „da politika Amerike više nije međunarodni intervencionizam, već je vreme za lokalna rešenja i dijalog predstavnika svih naroda BiH“.

Jedina stalna članica Saveta bezbednosti čiji je ambasador podržao Kristijana Šmita i njegove „mere“ bila je Velika Britanija, dok je predsedavajući Predsedništva BiH Željko Komšić, iznevši isključivo stavove Bošnjaka, zatražio da „ako Šmit baš mora da ode, njegov naslednik sačuva dosadašnja bonska ovlašćenja, a OHR ostane sve dok BiH ne postane građanska država“. Očigledno je da se boravku Kristijana Šmita u BiH bliži kraj, ali je ključno pitanje da li će Rusija uz podršku Kine moći da u Savetu bezbednosti „progura“ rezoluciju kojom će njegovom legalno izabranom nasledniku biti ograničen ‘rok trajanja’ i ovlašćenja, odnosno predviđeno zatvaranje OHR-a.