U kontekstu Filmfestivala u Sarajevu… verovali ili ne, postojalo je i ovo sa naslovne slike. Hiljade muslimana-četnika, koji su, eto, imali i svoj list u ćiriličnoj formi koji je prenosio poruke đenerala Mihailovića. U Hercegovini ih je do Neretve (1943) izgleda više bilo kod Draže nego kod Tita. No poslednji odbljesci trajali su i dugo posle 1945: kad sam kao klinac boravio u Kanadi, naišao sam na list „Bratstvo“ koji je u istom duhu sve do 1980-ih uređivao Srbin muhamedanske vere Alija Konjhodžić (na fotografiji ispod). U ovom ratu naći ćemo i sledeće priče:
-Da je, u selu Grošnica kod Kragujevca, baš tamo gde će Ljotićevi dobrovoljci učestvovati u hapšenju talaca, nemačka kaznena ekspedicija oktobra 1941. streljala i neke od članova porodica lokalnih ljotićevaca (poput Neškovića).
-Da su četnici Nikole Kalabića u Šumadiji zaklali žene dvojice komandanata brigada koji su pripadali njihovoj vojsci (A. Blaznavca i P. Đurčeka)
-Da su se, kada su jednom prilikom četnici napali muslimanske snage kod Novog Pazara, muslimani ukopali kod Petrove crkve i odatle „branili grad“, sve dok nisu naišle nemačke snage i osule paljbu – ali po muslimanima.
-Da je u okolini Knjaževca pomahnitali partizanski komesar Ignjatović 1942. pobio 16 komunista i prvoboraca, jer je zapao u maniju gonjenja, pa je pomislio da su svi oni prikriveni „petokolonaši“; na kraju su i njega morali da ubiju njegovi i da slučaj zataškaju sve dok se na filmu četiri decenije kasnije nisu pojavile aluzije na taj slučaj.
-Da su egzekutori u pokolju civila u Vraniću decembra 1943. od strane JVuO bili delom i bivši partizanski prvoborci iz 1941. koji su po slomu ustanka promenili ratnu stranu.
-Da su u Smederevskom četničkom korpusu, usred Šumadije, od devet brigada, nad dve komandovali Slovenac (Lorger) i Bunjevac (Kopunović), a da su se u štabu Nikole Kalabića nalazili jedan Hrvat i jedan Slovak.
-Da se po zarobljavanju u Malom Požarevcu 1943. jedna partizanka udala za četničkog komandanta i odala mu sve partizanske „veze“, da bi je na kraju rata u Aranđelovcu zarobili njeni bivši partijski drugovi i umorili je u mukama.
-Da je u avgustu 1943. partizanska grupa Radenka Mandića u okolini Čačka likvidirala 22 civila i zarobljenika, uglavnom hladnim oružjem, pa ga je zbog toga i partijsko vođstvo kritikovalo da je “zaplivao u četničke vode“, a da je upravo tih nekoliko rečenica kasnije bilo izbačeno iz Zbornika NOR-a, iako stoje u originalnom dokumentu.
-Da je nekoliko jevrejskih porodica iz Beograda i drugih gradova našlo zaštitu kod četničkog komandanta u Homolju Siniše Pazarca (o čemu je jedan od njih, A. Ajzenberg, posvetio i deo memoara), gde je i komandant brigade sa srpskim pseudonimom bio Jevrejin; u Prokuplju ih je prikrivao lokalni komandant Nedićeve straže.
-Da je 1941. partijsko rukovodstvo iz Sarajeva vratilo nazad u grad veću grupu Jevreja koja je pošla u partizane, kao bogate “kaputaše“, da bi ih potom okupatori i ustaše pohapsili i likvidirali – zbog čega je posle rata ceo slučaj zataškan.
-Da je, paleći kuće dezertera iz JVuO u svom selu, lokalni četnički komandant iz Dragačeva, budući da je sve te porodice poznavao, naredio da – kad već gore druge – zapali se i njegova i dogori do kraja, pošto su je jednom već bili palili Nemci.
-Da su čuvenu partizanku Boginju sa Jastrepca, inspiraciju Dobrice Ćosića, bili streljali njeni saborci jer se usprotivila odluci partijskog vođstva da je ranjenu ostave na terenu s koje se povlače, a pošto je komandira oslovila sa “seljačino“…
-Da je iz Dobanovaca jedini meštanin koji je otišao u četnike bio predratni član KPJ, a da su lokalni Slovaci mahom završili među ustašama (i na kraju rata streljani od Ozne)
-Da je grupa beogradskih ravnogoraca po svemu sudeći pokušala da 1944. oslobodi patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja iz nemačkog pritvora, pa su tom prilikom neki od njih i izginuli, poput mladog Vukomana Aračića, unuka slavnog generala srpske vojske istog imena i prezimena.
-Da je sa Ravnogorskim pokretom u Beogradu, pored mnogih drugih uglednih ličnosti, u prvoj fazi rata u najmanju ruku koketirao i književnik i bivši diplomata Ivo Andrić.
-Da je pop iz Jaseničkog sreza, pre rata vođa pokreta Zbor Dimitrija Ljotića u tom kraju, tokom 1944. hapšen od Nemaca kao ravnogorac, potom otišao kod Draže Mihailovića (Ljotićevog ljutog protivnika) na Ravnu goru, a posle rata bio zavrbovan da radi za Oznu i, iako na glasu kao žesto kantikomunista, odavao svoje kolege i parohijane; da je drugi sveštenik iz istog sreza oteran na višegodišnju robiju posle 1945. samo jer je 1941. došao da ispovedi uhapšene komuniste
-Da je u jednom šumadijskom selu čuveni lokalni lekar-dobrotvor, 1943. bio prinuđen da izvrši abortuse jednoj čuvenoj partizanki, potonjem narodnom heroju, i njenoj drugarici, pa zbog toga bio optužen od meštana, odveden na Banjicu i tamo streljan, iako je negirao ma kakvu povezanost sa KPJ, ali je u posleratnim hronikama revolucije “izvikan“ za sekretara seoskog NOO-a.
-Da je jedan značajan deo porodica pohapšenih partizana 1941/1942. pisao molbe na ruku generalu Nediću, blagosiljajući i njega i njegov režim, ne bi li im najmiliji bili oslobođeni iz logora; stotine njih sačuvane su u Istorijskom arhivu Beograda i daju drugačiju vizuru mnogih navodno nesalomivih porodica revolucionara.
-Da je uticajni predratni komunista i Titov intimus Vladislav Ribnikar, po kome nosi naziv nesrećna škola u kojoj se desio zločin maja 2023, u iskazu pred nemačkim istražnim organima 1942. nudio niz dokaza kako je on zapravo “nemački čovek“.
-Da je Tita 1941. na slobodnu teritoriju, pošto je bezmalo tri meseca u Beogradu čekao sovjetske padobrance, izveo srpski sveštenik Milutinović, inače četnički vojvoda Koste Pećanca, kog će kasnije likvidirati četnici Bože Javorskog – treće samostalne četničke grupacije koju će eliminisati ravnogorci…
-Da su sinovi vojvode Mišića završili u ratu na tri strane: jedan umro u nemačkom zarobljeništvu, jedan streljan od Nemaca kao četnički komandant, a jedan bio partizanski prvoborac-komesar i posle rata zatočenik Golog otoka.
-Da su u Bijeljini rođena dva četnička komandanta, Zvonko Vučković (Hrvat) i Muhamed beg Preljubović (musliman).
-Da su u logoru u Nišu, pokušavajući proboj, u februaru 1942. na žicama zajedno izginuli bivši četnici i partizani.
-Da je na jugu Srbije (u Jablanici) delovao čitav jedan odred, nominalno brigada, Šiptara-četnika, koje je Ozna krajem 1944. mahom zarobila i postreljala.
-Da je Davorjanka Paunović, Titova ratna “sekretarica“, bila predratna ljubav čuvenog gaetaša i komuniste Jove Kapičića; Jovo je video tek 1942. kako jaše ravno sa Titom i bilo mu je jasno o čemu se radi; dok je 1950. bacao u zatvor svog druga kome je takođe “stariji drug“ preoteo ženu, plakao je sećajući se ovog slučaja.
-Da je jedan visoki četnički komandant (korpusa), zarobljen i streljan od Nemaca 1943, a da je posle rata njegova porodica ostvarila boračka prava pod komunističkim vlastima, budući da mu se rođeni brat nalazio na odgovornoj dužnosti pri komunističkim vlastima.
I tako… mogao bih o ovakvim primerima iz Drugog svetskog rata do ujutru. O svakom od njih mogao bi da se snima film. To vam se ne uklapa u sliku o Drugom svetskom ratu? Jasno. O tome niste učili u školama. A sad ne piše na netu. Iz ugodnog kauča i komfornog stana, na dramu iz 1941-1945. mora da se gleda samo crno-belim podelama na revoluciju i kontrarevoluciju. I svako ko iznosi drugačije nijanse može da bude samo revizionista….
Piše: Nemanja Dević, istoričar
