KO JE BIO U ROVU, A KO SE KUĆIO ZA VREME BOMBARDOVANJA?!

Satanizacija predsedničkog kanditata od strane režima i režimskih medija nije ništa novo. Istu sudbinu doživeo je i kandidat za predsednika Srbije Saša Janković na predsedničkim izborima 2017. godine. Ipak, sadašnja situacija je nešto drugačije. Zdravko Ponoš još nije izabran za kandidata dela opozicije, a režim je svom silinom opleo po Ponošu, u pokušaju da ga degradira na svaki mogući način. Sami argumenti kojim se pokušava degradacija Ponoša su smešni, jer dok je on bio u rovu i borio se protiv NATO pakta, Vučić se baškario u svom novom stanu koji je u to vreme dobio od države. Postavlja se pitanje zašto Zdravko Ponoš toliko smeta Aleksandru Vučiću?

Razlog je i više nego jasan. Zdravko Ponoš je čovek koji biografijom i pojavom može najviše da ugrozi Vučića na predsedničkim izborima. Njegova vojna, ali i politička karijera, jeste takva kakvu bi Vučić samo mogao da poželi. Ponoš je osam godina stariji od Vučića, a karijerno se ostvario još pre nego što je Vučić došao na vlast.

Svako ko imalo nešto zna o vojci – zna šta znači biti general. Takav autoritet je ono što Vučić pokušava da sebi izgradi već 10 godina, ali mu ipak ne polazi za rukom. Ponoš kao kandidat mogao bi da spoji levu i desnu stranu.

S jedne strane, on je vojni autoritet, što znači čovek od indegriteta, discipline i neko ko kao penzionisani general Vojske Srbije ima poštovanje patriotski orijentisanih opozicionih birača, ali i onih koji su neodlučni. S druge, od njega niko neće čuti šovinističke izjave, poput onih koje vlast svakodnevno plasira, preko svojih „medija“, ali i državnih funkcionera. SNS ne zna šta znači biti rodoljub, oni nacionalizam, odnosno ljubav prema svojoj naciji povezuju sa netrpeljivošću i mržnjom prema susedima, manjinama i strancima. Takav narativ im je ostao još iz radikalskih dana Aleksandra Vučića, koji tu ekstremnu crtu nikako ne može da sakrije ma koliko se trudio.

Eventualna kandidatura Zdravka Ponoša donela bi velike probleme za vlast, jer i oni koji ne podržavaju opoziciju okupljenu oko Stranke slobode i pravde, Narodne stranke, Demokratske strane, Pokreta slobodnih građana i drugih pridruženih organizacija, vide u Ponošu nekoga ko bi mogao da bude njihov predsednik. Uloga predsednika je ta da predstavlja narodno jedinstvo i da bude predsednik svih građana Srbije (što Vučiću svakako nikad neće poći od ruke), a građani Srbije žele predsednika koji će uneti čast, poštenje i nepokolebljivost u predsedničku funkciju. Ponoš je neko ko bi mogao da okupi opozicione birače, bez obzira na ideološke razlike.

Imamo, dakle, generala, diplomatu, čoveka koji se borio za svoju zemlju tokom NATO bombardovanja, i čoveka koji se čitav život jedino bavio politikom (doduše i navodno novinarstvom tokom rata u Bosni, mada niko nije uveren u tu priču) i koji je političkim delovanjem doprineo potpunom razaranju Srbije, ali i Srba u okruženju, kako tokom građanskog rata u Jugoslaviji, tako i već 10 godina, koliko je na vlasti. I pored svega, Vučić se usuđuje da Ponoša preko svojih „medijskih“ poslušnika i piona naziva „NATO kandidatom“, a za razliku od Ponoša, rat je video sa bezbedne udaljenosti. A u to vreme je dobio stan od države, u koji se kućio dok su njegovi sunarodnici ratovali…

Ponoš i Vučić su dve potpuno različite osobe, jer generala nećete videti kako izjavljuje da će se „obesiti“, kako „moli“ za ruski gas, kako spava na podu u Briselu i kako dijametralno menja stavove, u zavisnosti šta će mu doneti političke poene.

Zato se Vučić toliko plaši Ponoševe kandidature.

https://otvorenosr.rs/