Amerikanci i Englezi instalirali su u Beogradu svoju kolonijalnu upravu, na čijem čelu je Aleksandar Vučić. On i njegova vlada dobili su zadatak da „najzad reše srpsko pitanje“
Problemi su poznati i mnogi srpski intelektualci i nacionalni radnici jasno i precizno su ga opisali: političari koji vode državu poslednjih dve decenije slabo vode računa o nacionalnim interesima. Glavne snage i energiju troše na izbornu kampanju. Vladajuća stranka i njeni koalicioni partneri žele po svaku cenu da zadrže vlast i budu pohvaljeni od strane sponzora sa Zapada, a pre svega iz Vašingtona i Londona. Tako ogromna većina stanovnika ove zemlje ne osećaju Vučića i njegovu vladu kao svoju, narodnu. Od pada Slobodana Miloševića Srbijom zapravo upravljaju ambasadori Sjedinjenih Država i Velike Britanije, u manjoj meri Nemačke i Francuske. Kompradorska klasa u Srbiji sprovodi politiku natovskog „nevladinog sektora“. Vlada Srbije ponižena je u toj meri da naši najviši državni činovnici nisu do servis nevladinog, natovskog sektora, a pre svega Amerikanaca i Engleza. Imenovane države Zapada u bukvalnom smislu instalirale su u Beogradu svoju kolonijalnu upravu. U njihovo ime Srbijom upravlja Aleksandar Vučić, koga zovu „predsednikom Srbije“. Jednom rečju, država Srbija je degradirana u koloniju kakve su, na primer, postojale u 19. veku u Africi. On i njegova vlada dobila je zadatak da „najzad reši srpsko pitanje“. Kako? Da srpski narod zauvek prestane da bude „remetilački faktor“. Našem narodu namenjena je sudbina Indijanaca ili „aboridžina“ Australije. Jednom rečju, od Zapada smo osuđeni da nestanemo. A preostali mali deo Srba biće sateran u „rezervate“. Ovde će nas turistički vodiči pokazivati bogatim i sitim turistima sa Zapada, baš kao što se danas organizuju safariji na divlje životinje u nekim afričkim nacionalnim parkovima.
Ovu politiku rasrbljivanja sprovodile su osmanlije, zatim, naročito od 17. veka, Mlečani, na području Dalmacije i današnjeg prostora crnogorskog primorja. Radili su to sistematski i uporno, da Srbe poturče ili pounijate, a daleko brojniji su primeri tako što su Srbe pokatoličili, što je činila Venecija, Austrija i Ugarska. Ovu politiku odnarođivanja srpske elite od konca devetnaestog veka sprovodio je i London, a danas naročito Vašington. Kao krajnji rezultat ovog viševekovnog procesa, od odnarođenih Srba stvorene su nove nacije: Hrvati, bosanski muslimani – danas ih zovu „Bošnjaci“ – Makedonci i Crnogorci. Posle Drugog svetskog rata Hrvat Josip Broz veliki deo Srba pretvorio je, kako rekosmo, u „Crnogorce“, „Makedonce“, ali, što malo ko zna i govori, i u „titovce“.
Da Srbija nema narodnu vlast već kolonijalnu upravu najbolje se vidi u vođenju ekonomske i kulturne politike. Na primer, drži se veštački visok kurs dinara. Time se stimuliše uvoz robe pre svega iz Nemačke, ali i drugih bogatih država Evropske unije, a istovremeno se guši domaća proizvodnja. Ovo se najjasnije vidi u poljoprivrednoj politici. Dovoljno je da uđete u bilo koju samoposlugu u Srbiji, pa da vidite poreklo poljoprivrednih proizvoda. Umesto da Srbija stimuliše proizvodnju hrane, ona sa jevtinom kupljenim evrima kupuje u zemljama Evropske unije krompir, meso, voće, povrće, vino, sireve, te time uništava proizvodnju hrane u Srbiji. Korist od ovoga ima samo uvozna mafija iz Beograda bliska režimu, kao i EU. Nije tačno, kako u više navrata reče predsednik Vučić, da su Srbi lenji. Najveći deo proleća i leta provodim na selu i tvrdim da je naš seljak veoma marljiv, radi dvanaest i više časova dnevno, nema ni dana godišnjeg odmora, a otkupna cena mesa, kukuruza, mleka, malina i ostalih poljoprivrednih proizvoda bedna je i ponižavajuća. Jednim slovom, država destimuliše srpskog seljaka, a stimuliše uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije. Slovom, vlada Srbije sistematski i uspešno već godinama uništava naše selo i srpskog seljaka.
Ako predsednik Srbije već govori da je neko lenj, onda su to svakako funkcioneri njegove vladajuće stranke, koji bez znanja, potrebnog radnog staža i iskustva često postaju najviši državni činovnici, pa i ministri. Ugledni srpski privrednici i bankari mnogo puta su kazali da realan kurs dinara prema evru treba da iznosi najmanje dve stotine dinara. Tada bi srpska hrana bila znatno jevtinija i seljak bi bio motivisan da je proizvodi. Istovremeno ne bi imali slučajeve da se naše prodavnice prepune prehrambenim proizvodima iz Evropske unije. Na srpskim njivama seljaci često nisu ubrali, na primer, krompir ili kukuruz, jer je Srbija uvezla ogromne količine ovih proizvoda iz EU. Poslovnim ljudima iz Evropske unije daje se privilegija i strani privrednici mogu da dobiju dotacije koje praktično znače besplatnu radnu snagu.
Nacionalna kulturna politika ne postoji – zamenila ju je neoliberalna ideologija slobodnog tržišta i Soroševog „otvorenog društva“. Iz budžeta Srbije finansiraju se samo oni filmski projekti, u teatru ili u literaturi, koji promovišu globalističku, transrodnu ideologiju, neprijateljsku prema srpskoj tradiciji i kulturi. S druge strane, srpski narod je jedini u Evropi koji, na primer, nema nacionalni muzej, odnosno, ne postoji Muzej srpskog naroda! Državu ni danas očevidno prosto to ne interesuje. Postoji Muzej genocida, koji je stvoren u titoističko vreme i imao je zadatak da falsifikuje istoriju: da Hrvati izbegnu odgovornost za genocid koji su počinili tokom Drugog svetskog rata protiv našeg naroda i da istovremeno umanjuje srpski žrtve. Tim zadatkom taj muzej bavi se do današnjeg dana. Dovoljno je da pogledamo da je na čelu Muzeja čovek, Dejan Ristić, koji nema niti jedan ozbiljan naučni rad. On prosto predstavlja uvredu za srpske žrtve. Isto može da se kaže i za vladiku Jovana Ćulibrka.
O zločinima titovaca i njihovih slugu nad Srbima od 1941. do 1946. do danas se ćuti. Jedni radovi na tu temu napisani su od strane srpske političke emigracije. Poslednjih godina ima nekoliko autora iz Srbije, Republike Srpske i Crne Gore koji se bave tom temom. No, državni mediji u Srbiji potpuno ignorišu te radove.
Na vojnom planu Srbija formalnopravno nije, ali praktično jeste član NATO saveza i često učestvuje u zajedničkim vojnim vežbama sa Amerikancima, Englezima i ostalim članicama tog vojnog bloka. Preko „savetnika“ iz američke i britanske armije naša vojska i policija potpuno je pod njihovom kontrolom. Prijateljstvo s Rusijom i Putinom čisto je deklarativne prirode i pojavljuje se samo pred izbore, kako bi se „Vučić mogao slikati sa Putinom“, da bi tako dobio izbore. Velika je odgovornost Moskve što je do sada pristajala da učestvuje u toj antisrpskoj igri. Koliko vidim, na predstojećim izborima u Srbiji veoma su mali izgledi da vidimo na televiziji Vučića kako se rukuje sa Putinom. To je, eto, poslednjih godina jedna od retkih pozitivnih političkih promena.
Veštački se pridaje značaj manjinskim i marginalnim grupama, poput feminističkih pokreta, „LGBT“ i sličnih „nevladinih organizacija. Njih, uostalom, niko ne ugrožava, već se veštački podgrejava klima o navodnoj ugroženosti tih grupa. Istovremeno, o stvarnim problemima srpske nacije, kao što je demografski, dakle, izumiranje našeg naroda, uopšte se ne govori. Srpska vlada i „nevladin sektor“ godinama rade protiv vitalnih interesa naše države i za te aktivnosti ngo biva odlično plaćen iz budžeta Srbije. Istovremeno, majke sa većim brojem dece primaju bedne novčana primanja. Porodicama poginulih srpskih heroja, na primer sa Košara, država nije obezbedila ni najosnovnije potrebe, kao što su stan ili školovanje dece. S druge strane, oni koji su godine 1999, na primer, prvi pobegli na Zapad, osuđeni su kao dezerteri, a posle puča u oktobru 2000. godine, uz pomoć NATO-okupatora, ne samo da su mogli nekažnjeno da se vrate u Srbiju, već su zauzeli najvažnija mesta u državi, dakle, i u vojnom ministarstvu odbrane i policije. Maja Popović, ministar pravde, recimo, bila je sudija Prvog opštinskog suda 1999, razrešena sa javne funkcije jer je za vreme NATO agresije pobegla iz zemlje. I umesto da bude kažnjena, nagrađena je, i, eto, postala i ministar!
Klevetanje srpskog naroda počelo je od godine 1945. Ta politika bila je službena državna ideologija od strane Hrvata Josipa Broza. Titoizam je to radio prikriveno, pravdajući to borbom protiv „velikosrpskog hegemonizma i šovinizma“, odnosno, parolom „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija!“ Posle raspada Jugoslavije ova politika blaćenja srpskog naroda sprovođena je otvoreno. Vrhunac predstavlja bombardovanje Srbije godine 1999. Reč je o perverznom iživljavanju NATO vojnog bloka, koji broji preko pet stotina miliona ljudi, protiv jednog malobrojnog naroda, koji nije nikoga napao, već je samo želeo da brani svoje, te da živi u miru i slobodi. Srbofobija je od godine 1990. postala službena politika Zapada. O Jevrejima i njihovom stradanju govori se svakodnevno, a u svakom evropskom gradu postoje ogromni muzeji „Holokausta“ posvećeni stradanju Jevreja. O stradanju Srba čak ni u Beogradu ne postoji niti najskromnija izložba. Slična je situacija u Rusiji.
Zapad nas – a, evo, danas vidimo to se događa i Rusima – ne prihvata kao svoje, već tretira kao tuđe, jer ne pripadamo njihovom katoličko-protestantskom civilizacijskom krugu. Neki bi me ovde kritikovali, jer, evo, Grci, Bugari i Rumuni su pravoslavni, a ipak su te države članice NATO vojnog bloka i Evropske unije.
Rumuni su primljeni u EU i NATO jer su rusofobi. Bugari su u Prvom i Drugom svetskom ratu bili nemački saveznici. Grčka nije primljena u Evropsku uniju i NATO jer je pravoslavna i naslednik Vizantije, već zato što su na starom grčkom jeziku stvarali Homer, Sokrat, Parmenid, Aristetel, Euripid, Sofokle… Najveći umetnici i filosofi sa Zapada stvorili su genijalna dela, tvrdeći da su glavno nadahnuće nalazili u antičkoj Grčkoj. Engleski pesnik Lord Bajron čak je i poginuo oslobađajući Grčku od viševekovnog turskog ropstva. Veliki nemački pesnik Helderlin svoje uzore video je u staroj Grčkoj. Engleski filosof Bertrand Rasel napisao je „Istorija filosofije Zapada“ i dokazao da ona svoj izvor ima u antičkoj Grčkoj. Nemački filosof Martin Hajdeger svoje ideje crpeo je iz dela grčkih umova poput Protagore, Heraklita i Platona.
Srpska zavetna ideja jeste Kosovo, a ona uključuje i ideju ujedinjenja svih srpskih zemalja. Austrougarska politika u 19. veku, a titoizam posle 1945. godine, bili su kobni po naš narod. Oni su uporno i sistematski radili na dezintegracije srpske nacije. Naročito je u titoističkoj Jugoslaviji urađeno mnogo na tom projektu. Tako su od Srba u Južnoj Srbiji stvoreni „Makedonci“, od Srba-muslimana postali su „Bošnjaci“, a potomci Petra Cetinjskog i Njegoša danas govore ne samo da nisu Srbi, već tvrde da su ih „Srbi okupirali“.
U osvajanju srpskih zemalja osvajači ne bi imali dugoročnog uspeha da se među našim narodom nije našlo mnogo onih koji su bili spremni da se zbog neke lične koristi odnarode. O poturicama govore brojne srpske narodne pesme. Naročitu okrutnost prema našem narodu pokazali su janičari. Oni su u dečjoj dobi bili oteti od srpskih roditelja, vaspitavali su ih u islamskom duhu i bili su nemilosrdni prema hrišćanima – kao da su time želeli da u sebi ubiju svoje srpsko poreklo. Poznat je lik Mihajla „Miće“ Latasa. On je pravoslavni Srbin, rođen 1806. u ličkom selu Janja Gora. Ivo Andrić opisao ga je u romanu „Omer-paša Latas“. Sličan proces – po mem mišljenju do danas nedovoljno istražen – odvijao se sa Srbima komunistima. Čini mi se da je daleko bolji naziv „titoisti“, jer među srpskim komunistima bio je ne mali broj časnih ljudi koji su verovali u tu ideologiju, a neki od njih Josip Broz je ubio, ili ih poslao na robiju, recimo, na Goli otok. Od godine 1941. do konca 1946. upravo su ovi „titoisti“ klali Srbe po Hercegovini, Crnoj Gori, Liki i Srbiji, da bi dokazali da su se ispisali iz srpske nacije, kako su to radili poturice u Bosni i pokatoličeni Srbi u Hrvatskoj.
Današnja vlast u Beogradu nastavlja politiku osmanlija i Tita u pogledu odnarođivanja Srba. Ovo se vidi po tome da Aleksandar Vučić i njegova vlada niti jednom nije protestovala na progone Srba i SPC u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Makedoniji i na Kosmetu. Na patnje Srba ostaju nemi ne samo vlada Srbije, već i vrh SPC i neki članovi SANU.
Aleksandar Vučić
Rezultati politike Aleksandra Vučića poražavajući su po državu Srbiju i katastrofalni po naše nacionalne interese. Pri tom on podmuklom propagandom obmanjuje građane Srbije, seje razdor i apatiju među Srbima i nastavlja da uverava narod da njegova politika kapitulacije daje najbolje moguće rezultate. Mediji u Srbiji poslednjih deset godina intenzivno šire malodušnost i rade na tome da sistematski demorališu srpski narod. Vučić nas neprestano ubeđuje da je svaki otpor besmislen. Zbog čega je Aleksandar Vučić govorio o zločinu u kafiću Panda u Peći? On tvrdi da su srpsku decu pobili sami Srbi, a ne Šiptari. Gde su dokazi za takvu tvrdnju? Ako nema dokaze – a nema ih – onda je to kleveta. Ko je ubio Olivera Ivanovića i Vladimira Cvijana? Mogao bih da nabrojim još desetak primera. Zapanjuje očigledna mržnja prema Srbiji koju Aleksandar Vučić uporno, godinama pokazuje. Na Kosovu je Vučić Šiptarima sve dao: i lične karte i sudove i tužilaštvo, međunarodni pozivni broj, Trepču, Gazivode, saobraćajne dozvole, registarske tablice, zemljišne knjige i katastar. Srbi od tog ništa nisu imali.
Mnogi su već požurili da vide Kataloniju kao novu nezavisnu i suverenu državu. Španija, stara i ozbiljna imperija, međutim, radila je odlučno, bez nervoze i žurbe – i zauzela čvrst stav. Danas, evo, niko više ne spominje nezavisnost Katalonije. Zar to ne bi moglo da nas nečemu nauči? Povodom Vučićeve primedbe kako je Srbija zbog Rusije izolovana na Zapadu jer, eto, nije pristala da joj uvede sankcije, pronašao sam duhovit komentar u jednim ruskim novinama: „A čto ranьše bыli soюzniki Serbii v stranah NATO, эto kogda oni bombili Belgrad, čto-li?“ Ili, da to kažem na srpskom, da vratim u okvir vremena – dakle, kada je Slobodan Milošević od „kasapina na Balkanu“ od strane Zapada bio promovisan u „garanta mira na Balkanu“. I šta bi? Nedugo potom Beograd i Srbija bili su bombardovani od strane Sjedinjenih Država i njihovih saveznika, koji se svetu predstavljaju kao šampioni demokratije i ljudskih prava.
Nedavno je visoki činovnik Rusije, „gubernator Kurganskoй oblasti“ Vadim Šumkov predložio da Srbija zatraži da postane deo Ruske Federacije. Kada bi predsednik Srbije, na primer, u razgovorima sa Briselom, kazao: „Pregovaramo već više od decenije o ulasku Srbije u EU. Bez rezultata. Koliko još da čekamo? Vidimo da nas nećete. Ako nećete vi, hoće nas Rusi!“ Ubeđen sam da bi se kako u Briselu, tako i u Vašingtonu prema Srbiji odmah ponašali drugačije, sa više uvažavanja. Ovako, kada vlada Srbije godinama ponavlja „Evropska unija nema alternativu“, onda se, prirodno, nikome u Briselu ni ne žiri.
SPC
Ona je poslednja srpska institucija koja se suprotstavljala dezintegraciji srpskog nacionalnog prostora. Od smrti patrijarha Pavla naša Crkva našla se u velikoj krizi. Stvorena je Makedonska pravoslavna crkva i to uz podršku patrijarha Porfirija i većine vladika. Sličan proces krenuo je i u Crnoj Gori: da se Srpska cetinjska mitropolija odvoji od SPC, a potom da i ona postane autokefalna.
Austrougarska, zatim dvojica Hrvata, Ante Pavelić i Josip Broz, radili su na tome da se formira crnogorska nacija. Da se izbriše srpska kulturna svest u Crnoj Gori, Tito je srušio Njegoševu kapelu na Lovćenu kao simbol postojanja Srba na tom prostoru. Broz je samo uradio ono što su u Prvom svetskom ratu učinili austrijski okupatori, a čiji je on bio verni podanik i podoficir. Tako su austrougarska, Pavelićeva i Brozova ideologija identične: srpsko je po njima samo Srbija, odnosno ono što se nalazi u granicama Pretkumanovske, odnosno, avnojske Srbije. Pavelić, Tuđman i današnji hrvatski mediji nikada ne govore „srpski“, već samo „srbijanski“. A to, onda, znači da „srbijanski“ znači građanin Srbije, a po nacionalnosti oni, prirodno, mogu da budu Šiptari, Mađari, Rumuni, pa i Srbi. Zato danas i nemamo „srpsku vojsku“ već „vojsku Srbije“. Logično, jer ova vlast prema Srbiji nastavlja politiku Austrougarske, Ante Pavelića i Josipa Broza.
Crkva nisu samo vladike, crkva smo svi mi, koji nismo ravnodušni prema sudbini svog naroda i SPC. Zato nije čudno da se danas sve više spominje patrijarh Pavle. Kako je bilo moguće da posle patrijarha Pavla SPC padne tako nisko?
A šta čujemo od Patrijarha Porfirija? „Ja sam za mir, za slogu među narodima, za razgovor sa drugim religijama. Treba oprostiti. Ja sam protiv rata, protiv mržnje…“ Ili, kako je nekoliko puta izjavio u hrvatskim medijima: „Rekao sam i ponoviću – Zagreb i ja se volimo javno, a sada ću dodati Hrvatska i ja se volimo javno, ma koliko to nekome smetalo njegov je problem. Volim sve ljude Hrvatske bez obzira kom narodu pripadali. Ne očekujem apsolutno ništa zauzvrat“. Slušam i ne mogu da verujem. Šta to priča Patrijarh? Pa ko je za rat? Ko pametan može da se zalaže za mržnju među narodima i religijama? Ostavimo te uopštene, prazne političke fraze! Da vidimo kako stvari zaista stoje? Da li je patrijarh Porfirije ikada pokušao da uloži protest kod hrvatske vlade i sudova, jer ljudi i danas robijaju u Hrvatskoj i to sam zato što su Srbi. Da li je on pisao Svetskom savezu crkava, jer je hiljadama Srba oduzeta imovina i stanovi u Hrvatskoj? Kad se „Zagreb i ja volimo javno“, šta onda ne iskoristi tu ljubav da se dostojno obeleži koncentracioni logor za srpsku decu u Jastrebarskom? Zašto srpski patrijarh umanjuje srpske žrtve? Da li je njegova ljubav prema Zagrebu i Hrvatskoj toliko snažna da ostaje slep na srpske žrtve. Zar patrijarh Porfirije i vladika Jovan Ćulibrk ne vide da time čine svetogrđe, jer opravdavaju NDH, a umanjuju srpske žrtve? I najzad, mogu li se oni posle svega uopšte zvati „srpskim jerarsima“?
Zapanjuje neznanje patrijarha Porfirija. Kad, na primer, tvrdi da su se ustaše ispisale iz ljudskog roda, jer oni ne pripadaju hrvatskom narodu i Hrvatskoj, on izgovara istorijsku neistinu. To da se zločinci imenuju isključivo kao „ustaše“, to je jedna od podvala titoizma Srbima. Patrijarh Porfirije dakle preuzima titoističke laži! Titovci čak nisu govorili ni „hrvatske ustaše“. Ustaše zvali su se i Srbi, koji su protiv Turaka podigli Nevesinjski ustanak godine 1875! Na žalost, na ovu podvalu naseli su mnogi Srbi. Pa, evo, i patrijarh srpski Porfirije. Sem toga, predsednik Tuđman pobedio je na izborima upravo s ideologijom Ante Pavelića. A i danas HDZ pobeđuje na demokratskim izborima u Hrvatskoj i to sa ideologijom NDH. Kao što vidimo, „hrvatske ustaše“ uopšte se nisu ispisale iz hrvatskog naroda, već njihovu ideologiju hrvatski narod i danas prihvata kao svoju i bira ih na slobodnim izborima! Da li je patrijarh Porfirije naivan, ili ne poznaje istoriju – ili je nešto treće u pitanju? Ne. Valja kazati jasno i glasno: U ubijanju Srba nisu učestvovale samo hrvatske ustaše, već ceo državni aparat NDH: vojska, policija, hrvatske ustaše, rimokatolička crkva, ministarstvo spoljnih poslova i pravde. Sem toga, NDH nije bila nikakva „takozvana“, već je to bila država sa svim atributima države, priznata od osam država sveta, imala diplomatske predstavnike u više evropskih država, vojsku, policiju. Zagrebački univerzitet radio je i tokom Drugog svetskog rata. Bakarić i Tito, da bi Hrvate spasli od procesa denacifikacije, govorili su o maloj grupi ustaških terorista, koji su godine 1941. stigli u Hrvatsku u „tri kamiona“!
Umesto što patrijarh Porfirije priča sladunjave priče, kako voli sve ljude sveta, da nikoga ne mrzi i slične fraze, što se ne pozabavi, recimo, uništavanjem srpskih knjiga u Hrvatskoj? Da li SPC zna koliko je približno srpskih knjiga uništeno u Tuđmanovoj „demokratskoj i evropskoj“ Hrvatskoj? Najveći zločin na polju kulture posle Drugog svetskog rata desio se od 1991. do 2010 i to u Hrvatskoj. S kojim Zagrebom je Porfirije „u ljubavnoj vezi“?
Slično se ponovilo u Ukrajini: „Za poslednjih deset meseci, po naredbi kijevskog režima“, uništeno je jedanaest miliona ruskih knjiga“, rekao je 8. februara 2023, predstavnik Rusije pri UNESKU. Varvarski čin kijevskog režima nije izazvao nikakav protest na Zapadu. To sam i očekivao. Ali iznenađuje da o uništavanju srpskih knjiga u Hrvatskoj ćuti vlast u Beogradu i vrh SPC. U uništavanju srpskih ćiriličnih knjiga nisu učestvovale ustaše, već današnja „demokratska, evropska“ Hrvatska, članica NATO pakta i EU. Kako da ne vole Porfirija kad govori o stvarima koje nikoga ne obavezuju i ništa ne znače.
Srbi s Kosmeta uputili su pismo patrijarhu Porfiriju: „Obraćamo Vam se po treći put, i ovoga puta u krajnjem očaju, ali ništa manje odlučni da se borimo za Kosovo i Metohiju i da u toj borbi svedočimo istinu.“ Ni posle trećeg pisma Patrijarh nije našao vremena da odgovori da pisma Srba sa Kosmeta, niti da ih primi. Zato deluje sasvim neubedljiva tvrdnja Porfirija da „Crkvu niko ne treba da uči šta znači Kosovo za Srbe.“ Ima ko da nas uči. To su Srbi sa Kosmeta, koji svojim životima svedoče o tome da je to srpska zemlja.
Vladika Jovan Ćulibrk bavi se zločinima u vreme Nedićeve Srbije, a posebno ga interesuje logor Sajmište. Pritom zaboravlja da spomene da taj logor nije bio u Nedićevoj Srbiji, već na teritoriji tadašnje NDH. I vladika Jovan Pakrački ne samo da umanjuje broj žrtava u Jasenovcu i drugim stratištima gde su Srbi mučeni i ubijani, nego ismejava jednog Gideona Grajfa, Jevrejina. Njegovo istraživanje je za svaku pohvalu, jer hrvatski istoričari sve naše knjige nazivaju srpsko preterivanje, pa je ovo istraživanje iz Izraela veoma bitno. Hrvatski mediji hvale izjavu Ćulibrka kako u Jasenovcu nije ubijeno 700 000 Srba. A da li Ćulibrk sme da kaže kako tokom Holokausta nije pobijeno 6 000 000 Jevreja? Poricati ovu brojku kažnjivo je po zakonu u Nemačkoj i u mnogim drugim zemljama, premda postoje ozbiljni radovi, pa i od samih Jevreja, koji dokazuju da su ove brojke netačne. Svi koji se ozbiljno bavimo tim problemom znamo kako je došlo do brojke od 6 000 000. Rusi su tek oslobodili Aušvic i odmah su se pojavile prve procene od jedan i po do šest miliona. Jevrejske organizacije odmah su prihvatile ovu poslednju brojku, a tek su onda počele da istražuju i dokazuju ispravnost te cifre. Koliko sam pogledao poslednji izveštaj iz jerusalimskog muzeja „Jad vašem“, do sada su popisali nešto preko dva i po miliona jevrejskih žrtava.
Mediji iz Beograd, čiji su vlasnici Amerikanci ili Nemci, mnogo prostora posvećuju ne samo patrijarhu Porfiriju, nego i episkopu Jovanu Ćulibrku, naročito kada priča o padobranstvu i rok muzici. Beogradski natovski „nevladin sektor“ posebno je sklon srpskom episkopu za Nemačku – Grigoriju. Beleže se njegove izjave o jogi, teretanama, podrumima vina, samo nikako da govori o pravoslavlju i svetosavlju.
Suština pravoslavnih crkava i nije u tome da se neprestano menja prema hirovima vremena i mode. Ta, ona je i opstala preko hiljadu godina upravo zato što je konzervativna i ortodoksna. Srpska pravoslavna tradicija i Sveto predanje Svetih Otaca jeste suština SPC. A šta je sa Kosovom? Patrijarh i vladike ćute. Da li ste vi, episkopi SPC, čuli za Kosovski zavet?
Kako da nazovem ponašanje patrijarha i spomenutih episkopa SPC? Pade mi na pamet knjiga Tomasa Mana: Bekenntnisse des Hochstaplers Felix Krull. Žao mi je što to moram da kažem, ali ne mogu da nađem dugu reč već da su se oni upravo to: srozali na nivo „hohštaplera“! Jedini način da se izađe iz takve situacije jeste da verni narod i sveštenstvo odano učenju Svetog Save pokrene postupak da se patrijarh Porfirije i vladike Sergije, Grigorije i Jovan Ćulibrk isključe iz SPC. Nisam stručnjak za crkveno pravo, ali znam da je i u prošlosti bilo takvih pokušaja i da su neki od njih urodili plodom. Na primer po pitanju grčkih sveštenika „fanariota“, koji su u 18. i 19. veku pljačkali narod, naročito u Bosni, često nemilosrdnije od samih Osmanlija.
Gde vidim izlaz? Problem Srbije broj jedan jeste demografija. Ako ne zaustavimo dramatično izumiranje Srba, sve ostali napori postaju besmisleni. Jer, za koga mi stvaramo i gradimo?
Jedan od najpopularniji snimaka koji ovih dana kruže društvenim mrežama: dva momka stoje pred bankomatom, no ne podižu novac, već diplome. Koje? Po želji. Izabrali su diplomu pravnog fakulteta i – podigli s bankomata, upravo kako se podiže novac. Bez obrazovanja u nacionalne kulturne politike nijedan narod, nijedna država nema budućnosti. Na obrazovanje i kulturu u Evropi samo Albanija daje manje novaca od Srbije.
Ključno pitanje: ko će štititi Srbe na Kosmetu? Zar oni koji su nas bombardovali punih 80 dana? Nemci nam nisu nikada bili naklonjeni, pa nisu ni danas. Ovo isto možemo da kažemo i za Engleze i Amerikance. No, dugo je vladala iluzija da su nam Francuzi ipak naklonjeni. Ovde ljudi mešaju neke privatne veze sa državnom politikom. Zato su oni posle Prvog svetskog rata podigli Spomenik zahvalnosti Francuskoj. Ja bih ovo pre nazvao Spomenik srpske naivnosti, sramote i gluposti. Sada, kada je francuski ambasador u Prištini izmestio srpski spomenik iz Prvog svetskog rata, vreme je da Srbi najzad uklone spomenik Zahvalnosti Francuskoj iz Prvog svetskog rata. U svim prelomnim trenucima u 19. i 20. veku Francuzi su uvek bili na strani naših neprijatelja – od Prvog srpskog ustanka, kada su podržali Tursku, pa do 1999, kad su s Amerikancima i Englezima bombardovali Srbiju. Možemo da podignemo spomenik pojedincima: Francuzima, Škotima, Englezima, pa i Nemcima, koji su uradili mnogo na pružanju pomoći našem narodu.
A ako uopšte možemo da podignemo spomenik nekoj naciji, onda to može da bude samo Rusima. Bez njihove pomoći – naročito od 18. do 20. veka – verovatno ne bi bilo ni nas, ni srpske države. Možemo da se oslonimo samo na one koji su naši provereni prijatelji, odnosno, da su bili sa srpskim narodom u prošlosti kada nam je bilo najteže. Jedino su Rusi u 19. veku slali svoje vojnike i dobrovoljce, te su tako pomogli Srbiji da se oslobodi viševekovnog turskog ropstva. Nemci, Francuzi, a naročito Englezi u to vreme uvek su podržavali osmanlije. Ruski car Nikolaj Prvi zapretio je 1916. da će potpisati separatni mir s Nemačkom ako Saveznici ne evakuišu izgladnelu srpsku vojsku s albanske obale. Takođe je činjenica da su Englezi i Amerikanci na vlast u Srbiji doveli srbofoba Josipa Broza. Anglosaksonci su bombardovali Beograd na Vaskrs 1944, a taj isti „podvig“ ponovili su i bombardovanjem Srbije na Vaskrs 1999.
Možda u današnjoj situaciji može da nas ohrabre reči nemačkog pesnika Helderlina (Hölderlin): Wo aber Gefahr ist, wächst das Rettende auch („Tamo gde je opasnost, tamo takođe raste i spasonosna nada“, preveo N.Ž.). Na kraju, još jedna nimalo beznačajna činjenica: vojna sila Amerikanaca i Engleza nije više ni blizu tako neprikosnovena i ubedljiva kao što je to bio slučaj sa godinom 1999. „Pax Americana“ i jednopolarni svet danas, godine 2023, definitivno pripadaju prošlosti.
Primedba: Ovaj tekst napisao sam na molbu političke stranke „Dveri“. Objavljen je u zborniku radova na temu SRPSKO NACIONALNO PITANjE DANAS, u Pirotu, 2023. godine
autor:Nikola N. Živković
