Više od pola godine traje ratu u Ukrajini i, dok su neki njegovi elementi i očigledni interesi zaraćenih strana vidljivi drugi, jednako važni, nam izmiču. Jasno je tako da ideološka dimenzija rata, propagandna ponovo navodi vodu na vodenicu onih koji laparaju o „odbrani zapadne civilizacije od varvarstva Istoka“, demokratija vs. totalitarizam, prosvećenost vs. Jednoumlje dok s druge strane slušamo mantre o nekakvoj „ruskoj istini“ koja je valjda, u sukobu sa konceptom istine kao takve, pravoslavlju i panslavizmu, antifašizmu, kao velovima ispod kojih se krije lice samoživog grabljivca, borca protiv „degenerisanog Zapada“. Znamo ponešto i o industrijama oružja od kojih su najveće, pogodili ste, smeštene u SAD i obrću neviđeni profit a u ime „pomoći“ Zelenskom. Dakle, oružarski i političarski karteli su nam jasni. A šta je s onim suštastvenim, prehrambenom industrijom?
Opšte je poznato da su ukrajinske luke do juče bile potpuno blokirane, da ih brodovi sa žitaricama retko napuštaju. Da, rat u Ukrajini je odneo desetine hiljada života ali će, posredno, ova situacija uticati na gladovanje desetina, možda i stotina miliona ljudi. A cene žita raste. I „dok ćete vi neki da gladujete dotle ćemo mi neki da profitiramo“. OK, Ukrajina će profitirati na svojoj nesreći? Ne, neće. Po istraživanjima iz 2015. godine najbolju obradivu ukrajinsku zemlju, čak 2.2 miliona hektara, od 42 miliona hektara obradivih oranica držale su zapadne i saudijske kompanije. Ta cifra je sukcesivno rasla dok su ukrajinske firme propadale i prodavane za male pare. Stranci su debelo zagrizli u plodni lokalni černozem, trudeći se da izvuku maksimalni profit. Ako želite da sagledate kako izgleda Ukrajina zamislite trideset Vojvodina. Moratorijum na prodaju zemlje strancima je podignut prošle godine i rezultat je još ubrzaniji tempo grabeža.
NEMA BESPLATNOG RUČKA
Do cifre koliko je zapravo oranica ostalo u ukrajinskim rukama je teško doći. Ono što je bitno je da znatan deo žita koji treba stići u zemlje globalnog Juga stiže u ograničenim količinama i znatno skuplji. Ucenjene, manje razvijene nacije nemaju druge nego da pristaju na nametnute cene vkoje su skočile za 165 posto između 2021. i 2022. godine. Poruka korporacija je jasna: plati ili umri. U podsaharskoj Africi je i bez rata u Ukrajini bila užasna humanitarna situacija- žege, nezaposlenost, ratovi, eksploatacija od strane, uglavnom, zapadnoevropskih i kineskih firmi, propadanje malih farmi koje su održavale milione domaćinstava i, kao rezultat toga, migrantska kriza koja je mnoge koštala života (ukoliko bi ih Tvrđava Evropa pustila da se podave usred Mediterana) ili slobode (ukoliko bi pali šaka libijskim gospodarima rata i bili prodati u roblje) a ovaj pakao samo doliva ulje na vatru. U Jemenu rat i glad odnose nebrojeno više života nego rat u Ukrajini, ali, Jemen je samo mali ćošak Arabijskog og poluoatrva koji gleda u „Rog Afrike“. Trećina Pakistana, jedne od najmnogoljudnijih država Azije, je faktički potopljena nakon velikih letnjih pljuskova. Ujedinjene nacije su poslale manje od 200 miliona dolara pomoći ovoj naciji koja ima više od 200 miliona ljudi.
Zapadne korporacije i političari koje drže u džepu se raduju ovoj mizeriji. Ne mogu izbrojati koliko su milijardi puta (dolara) srećni. Naravno, zaboravljaju da će se gnev svih poniženih i gladnih okrenuti protiv njih i da će od svojih dojučerašnjih saveznika napraviti Putinove. U svojoj nadmenosti, umesto da su obaranjem cena žita i humanitarnim i ekološkim merama, pridobili globalni Jug oni su odlučili da ga razjare. Objašnjenje da je Putin kriv zbog toga što kasne brodovi je jedna stvar ali, Putin ne diktira cene na tržištu već oni koji drže internacionalne prehrambene komplekse a tu nema mnogo ruskog kapitala. Svetska glad, novi talasi migracije, klimatske promene, ništa od toga ne sme iznenaditi one koji su veliki „humanitarci“ koji povremeno usvoje poneko afričko dete ili se slikaju ispred svoje privatne bolnice u Kalkuti. Ostaje jedino nada da će biti sprečeni i razvlašćeni u svojim zemljama pre nego što zatru dobar deo čovečanstva. A ta sredstva, pomoću kojih će biti svrgnuti, znaju za milost koliko i oni sami.
autor:ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ
