Često ume Aleksandar Vučić za sebe da kaže da je on samo „mali čovek“, koji ne može da utiče na svetska dešavanja, niti da govori, po njegovom shvatanju, velikim ljudima ili zemljama šta treba da rade, čak ni kada je reč o samoj Srbiji, koja je takođe, kako se još češće trudi da istakne, jedna „mala zemlja“, slaba, koja samo treba da gleda kako da se uklopi u planove „velikih“.
Nekima taj njegov manir možda deluje kao manir skromnosti, utemeljen u „realnosti“, nepretencioznosti, pa čak i skrušenosti. Naravno, neki od onih malo iskusnijih u pravoslavnom duhovnom traganju bi rekli da je sve što se previše ili prečesto (samo)reklamira već sebe reklamiralo kao suštu suprotnost tome što želi da o sebi istakne. Dok s protestantima stvar često biva drugačija: kod njih se dobar marketing ceni ako je postigao svoju svrhu. Treba samo pitati nekog iz Deliveri junita u Nemanjinoj 11. Na primer one koji su od Aleksa Kembela učili kako je satanizacija Srba tokom NATO agresije 1999.g. predstavljala uspešan marketing, kojim je pravdan divljački napad na jednu suverenu zemlju, radi podrške jednoj od prethodnica Islamske države, ali i jednim od najjačih narko-kartela na svetu.
U svrsishodnost uspešnog marketinga verovao je i Bendžamin Frenklin, (još) jedna u nizu Vučićevih protestantskih ikona od kojih Srbi treba da uče, citiranih u svojevrsnom srpskom protestantskom manifestu koji je objavljen u „Novostima“ u predvečerje gregorijanske Nove 2016. godine.[i] Vreme je novac, napisa Vučić sa odobravanjem, citirajući Frenklina (i to treba da naučimo). Pravoslavno shvatanje bi reklo – vreme se koristi za duhovno usavršavanje i pokajanje, jer nikad se ne zna kad će kucniti čas odlaska sa ovog sveta. Ali ko mari za pravoslavne i pravoslavlje? U članku sa Vučićevim potpisom sve vrvi od protestantizma, ali pravoslavlje ne bi pomenuto ni jednom. Osim u nagoveštaju da je to deo prošlosti od koje bi trebalo da se oslobodimo, da bi krenuli u novu, protestantsku budućnost, u budućnost koja se pred očima sveta ruši, odnosno urušava, pod teretom planina nenaplativih dugova napravljenih pozajmljivanjem novca štampanog, tj. virtuelno stvorenog bez pokrića. S druge strane, zašto pa ne bi društvo lažnih diplomaca Vučićeve (novo)protestantske vojske verovalo u budućnost utemeljenu u lažnom novcu? Lažna hartija je lažna hartija…
Bendžamin Frenklin je, inače, poznat po mnogim citatima. Na primer: „Poštenje je najbolja politika“ (“Honesty is the best policy”). To je, recimo, dobar primer protestantskog etosa: treba biti pošten zato što je to najsvrsishodnije. Ne zato što je to samo po sebi ispravno. A šta ako bi neka buduća nauka utvrdila da je neki drugi pristup još svrsishodniji? Šta onda s poštenjem? Najbolje je pitati Vol strit, paragon protestantskog kapitalizma. A i njihove „kreativne“ knjigovođe. I sam Frenklin je umeo da odstupi od te svoje „najbolje politike“, npr. kada je posegao za marketinškim trikom kako bi popularizovao svoj čuveni „Almanah ubogog Ričarda“, tako što je obnarodovao, pod pseudonimom, navodno tačan datum smrti izdavača rivalskog almanaha, i iskoristio kontroverzu koja se tim povodom digla za podizanje tiraža sopstvene publikacije. Ili kada je, da bi pribavio simpatije za američku stvar u engleskoj javnosti, izmislio da su Britanci angažovali indijance da bi skalpirali američke ustanike. Nestašno, neistinito – ali svrsishodno! Ko će se onda više sećati pogaženih „visokih principa“?
To su ta minska polja u koja, grlom u jagode, uleću novokomponovani ljudi poput Vučića – koji je toliko „načitan“ u renesansnoj tematici da se npr. poziva na „Pika dela Mirandelu“, umesto „Mirandolu“, nesvestan da bi od renesanse teško nešto i bilo bez brutalne, verolomne latinske pljačke Carigrada 1204-1261. To su ti današnji nastavljači „punjenih ljudi“ T.S. Eliota, velikog američkog pesnika tzv. izgubljene generacije duhovno izgubljenog 20. veka, čoveka koji je iz protestantizma prešao u tzv. anglo-katolicizam (struju u anglikanskoj crkvi koja je smatrala da je ta crkva i dalje deo – nesrećno odvojeni deo – univerzalne katoličke crkve). A zašto je napustio vekovni protestantizam svojih predaka? Kako je to sažeto objasnio australijski profesor Beri Spur:
„Daleki koreni bostonskog unitarijanizma kojeg je u 19. veku ispovedala Eliotova porodica ležali su u kalvinizmu, ali je ta stroga teologija tokom vekova postala toliko razvodnjena da su njene ključne doktrine (poput verovanja u Praroditeljski greh, suđeno večno spasenje ili osudu, Trojicu, Svete tajne Krštenja i Pričešća, ideju Isusa kao ovaploćenog Sina Božijeg, Njegova čuda i Vaskrsenje, itd) bile odbačene, ostavljajući samo puritanski moral, gde su dobra dela u ovome svetu popunjavala prazninu stvorenu odstupanjem od molitvenog života i duhovne discipline usmerenih ka onom svetu“.[ii]
Drugim rečima, kao zapadni pesnik koji je u 20. veku verovatno najbolje i najdublje pronikao u zjapeću duhovnu prazninu zapadne civilizacije – njegova „Pusta zemlja“ je nezaobilazno štivo – Eliot jednostavno više nije mogao da ispoveda viđenje sveta koje je ležalo u temelju te građevine, razočaran, prema Spurovim rečima, „unitarizmom i protestantizmom u svim njihovim varijantama (jer im je ili nedostajala doktrinarna i kulturna substanca, ili su se previše oslanjali na individualne percepcije božanskog nauštrb učenjima utemeljenim u vekovima učenosti i tradicije)“. Eliot se vratio svom, zapadno utemeljenom duhovnom konzervatizmu. Da je bio čovek Istoka, to bi bilo pravoslavlje.
Treba li sad Vučićevi instant-protestant Srbi da iznova prolaze već prođen vekovni put koji dokazano vodi u ćorsokak? Iako ih Vučić u svom manifestu poziva na „izbegavanja grešaka koje su drugi činili“? Ako Deliveri junit to smatra svrsishodnim, izgleda da treba. Za koga je to tačno svrsishodno, je posebno pitanje. Sa sasvim jasnim odgovorom.
Ali, koliko ozbiljno uopšte treba shvatiti to Vučićevo instant-protestant praznoslovlje, to pseudo-ispovedanje da sve što steknemo treba da zaradimo teškim radom – kada mu je okruženje puno ljudi sa sumnjivim diplomama, ljudi koji su upravo primer hvatanja prečica do (ne)zasluženog položaja? (Verovatno je plan sledeći: kad prođe dovoljno vremena i Srbi zaborave svoju „imanento nasilnu“ prirodu – da, i za to je Srbe u svom pisaniju optužio Prvi protestant – i prošlost, onda će zaboraviti i na reči Svetog pisma: „Po plodovima ćete ih poznati“ (Mt. 7,16).
Treba ga shvatiti ozbiljno. Jer on od svoje protestantske priče već tri godine ne odustaje. Ni na rečima, ni na delu. Njegova vizija jeste vizija zapadnog „malog čoveka“, onog istog što, iako grca u potrošačkim dugovima, svakog Božića jurne u novu šoping avanturu. Njegova vizija jeste ubijanje Kosovskog zaveta, kojeg on krivotvori kao nešto za šta, navodno, treba „samo da umremo“, kao da upravo taj duh tokom vekova stešnjenih između otomanskog čekića i austro-ugarskog i mletačkog nakovnja nije održao čitavu naciju u životu. Njegova vizija Srbije je vizija „države krupnog kapitala“, i on sve čini da se to i ostvari. Ali čijeg „krupnog kapitala“? Vučić navodi „Beograd na vodi“, „Tenis“, „Lear“, i „Delfi“. Gde je tu srpski krupni ili bilo koji drugi kapital? Gde se to stvaraju uslovi za njega? Telekom – vekovni plod teškog srpskog rada i inovativnosti, to treba prodati. Ako ne sad, a onda prvom sledećom prilikom.
Zato te Vučićeve homilije treba shvatiti ozbiljno. Kao i kad kaže da ćemo „zaboraviti da ‘umemo da ratujemo’, nego ćemo, umesto toga, naučiti da radimo“. Jer to je ispunjavanje Čerčilovog amaneta da „srpski militarizam mora otići“. Dok, naravno, anglo-američki može – i mora! – da se nesmetano razvija. Jer, oni su na mnogo višem stepenu protestantizma… (I) tu se vidi da je sav Vučićev novokomponovani protestantski žar, na kojem bi mu pozavideo i Elmer Gantri – u stvari samo maska, samo sublimacija loše savesti, samo (ne)moralno pokriće za vršenje jedne zavojevačke neokolonijalne misije pacifikacije ovih prostora kroz pacifikaciju i porobljavanje njegovog jedinog preostalog samosvesnog državotvornog elementa. Srbe.
Evo, ipak, za kraj, jedne novogodišnje poruke za Prvog protestanta, koji se pohvalio da će novo protestantsko leto započeti na radnom mestu, u 7 ujutru:
„Ako Gospod neće graditi doma, uzalud se muče koji ga grade; ako neće Gospod čuvati grada, uzalud ne spava stražar. Uzalud ranite, dockan liježete, jedete hljeb umorni; milome svojemu on daje san” (Psalam 127).
A i božićne poruke za njegovu pastvu „šupljih ljudi“, srpskih novih protestanata: Srbi Nisu Protestanti. Shvatićete kad vaskrsnemo.
Aleksandar Pavić
fsksrb.ru
[i] http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:583984-Aleksandar-Vucic-Srbija-ulazi-u-novi-vek-rada-bez-carobnih-stapica-i-rata
[ii] http://www.abc.net.au/religion/articles/2011/10/12/2972229.htm
