Postojao je tačno 30 godina. Od osnivanja 1994. pa do juče, 8. februara 2024. godine, prošlo je taman toliko, i u toj prolaznosti i on je naposletku nestao.
U centru Beograda, u Majke Jevrosime na broju 30 (gle ironije u igri ovih brojki) više ne postoji Muzej automobila sa zbirkom od oko stotinu oldajmera od kojih je u svakom trenutku bilo izloženo pedestak.
Svi su bili deo privatne kolekcije Bratislava Brace Petkovića, pozorišnog režisera, dramaturga i nekadašnjeg ministra kulture i informisanja u vladi Srbije, koju je u saradnji sa Skupštinom Grada Beograda kao muzejske eksponate izložio na uvid Beograđanima i gostima prestonice.
Nažalost, zbog vraćanja, u komunizmu oduzete, nekretnine nekadašnjim vlasnicima, prostor u kome se zbirka nalazila postao je privatno vlasništvo sa kojim oni čije je, imaju neke druge planove.
A pregovori sa Gradom Beogradom o preseljenju u novi prostor, započeti inicijativom nekadašnjeg zamenika gradonačelnika Gorana Vesića, prekinuti su 2022. godine kada je Vesić imenovan za ministra u novoj Vladi RS. Oni koji su ga zamenili na toj poziciji, nažalost, ne da nisu imali sluha već nisu ništa učinili za bilo kakvo rešenje.
Zato je Bogdan Petković, direktor Muzeja i sin Bratislava Petkovića, za medije izjavio da je “direktan krivac gradska sekretarka za kulturu Nataša Mihailović Vacić za to što se Muzej našao u ovakvoj situaciji”.
Da li je tako nesposobnost birokratije, nezainteresovanost i bahatost dovela do toga da Beograd ostane bez jedne od najvrednijih kolekcija, i bisera tehnološke istorije Beograda i Srbije? Koliko god to zvučalo tužno i neverovatno, odgovor je – najverovatnije.
Najveća odgovornost definitivno je ona trenutnog v.d. gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića, i tu dileme nema. Od trenutka njegovog preuzimanja upravljanja gradom pa sve do juče, dakle, više od godinu dana, ostao je “gluv i slep” pred situacijom u kojoj se muzej našao. Takođe, nije ni nastavio prethodno započetu inicijativu da se nađe novo rešenje.
Prvi model koji je Braca Petković kupio sa svojih 17 godina tamo davne 1965. bio je čuveni „ford T“, prvi serijski automobil na svetu koji je 1999. proglašen za najbolji u 20. veku.
Imao je taj Bracin ford zapaženo mesto i u jugoslovenskoj kinematogarfiji, a posebno u filmu „Maratonci trče počasni krug“.
– Za njega sam dao gramofon na navijanje i komplet ploča. Do 1970. sam imao desetak starih automobila. Sve sam to nabavljao kao robnu razmenu. Ja njima novi televizor, a oni meni stari automobil – pričao je svojevremeno Petković.
Ipak nije taj slavni ford bio najstarije prevozno sredstvo u kolekciji – u muzeju su se mogli još videti i Marot-Gardon, tricikl iz 1897, pa Ford Pilot s početka 20. veka, i ručno izrađen Sharon iz 1908. sa 25 konjskih snaga!
Ovaj potonji je bio ponos voznog parka kralja Petra I Karađorđevića.
– Tim automobilom je Sreta Kostić, prvi srpski šofer, vozio kralja. Imam i vozačku dozvolu Srete Kostića koju sam tražio dvadeset godina – objasnio je jednom prilokom Petković.
Kralj je 1912. kola poklonio Bogdanu Dunđerskom. I sticajem raznoraznih okolnosti naposletku su završila na beogradskim ulicama kao taksi vozilo. Braca je došao u njihov posed tako što je vlasniku kupio najnoviji traktor „ferguson“.
Značajan deo muzejske zbirke čine mercedesovi automobili, poput modela „mercedes-benz 300“, simbol kompanije iz Štutgarta.
Jedan od poslednjih automobil koji je postao deo kolekcije je izuzetni „mercedes-benz 600“ iz 1974. godine. Blindiran je i korišćen je u protokolarne svrhe. Muzeju ga je ustupio MUP. Osim Josipa Broza Tita, njime su se docnije vozili Slobodan Milošević, Milan Panić i Dobrica Ćosić.
– Imam jedan Titov „mercedes“ i jednog „fiću”, ali najbolji deo Titove zbirke automobila, pa i auto nemačkog generala Aleksandra Lera, uzeli su Slovenci. Tu je bio i jedan „horh“ u kome se vozio Ante Pavelić, pa dva blindirana ZIS-a koje je Staljin poklonio Titu, tri „kadilaka“, jedan „linkoln kontinental“, „rols-rojs“…
Slovenci su ova vozila uzeli “na pozajmicu” od pet godina 1986. godine kad je ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije bio Slovenac, ozloglašeni Stane Dolanc. Ti automobili nikad nisu vraćeni u Beograd.
I tu nje kraj priče o Titu. Deo kolekcije je i automobil, produžena verzija modela W114 sa oznakom 230.6 lang, u kojem je vožena Jovanka Broz, a Beogradski sajam je muzeju poklonio „fiat ghia jolly“, jedan od tri automobila koji su korišćeni za Brozove posete sajamskim manifestacijama.
Istaknuto mesto u kolekciji ima „lancia lambda“ iz 1926. godine.
– To je bio auto koji je išao sigurno dvadesetak godina ispred vremena. Ona je ponos našeg muzeja – kazao je Braca novinarima tokom intervju pre izvesnog vremena i objasnio da je „lambada“ bila izuzetno retka na beogradskim ulicama zbog visoke cene, te da se za taj novac smoglo kupiti čak pet „fordova T“ ili kuća na Dedinju.
Našao ju je ranih sedamdesetih u Somboru, a rekonstrukcija je trajala punih pet godina.
Posetioci su u prethodnim godinama mogli da u muzeju uživaju u lepotama najpoznatijeg međuratnog sportskog automobila „BMW 328“. Model iz Bracine kolekcije datira iz 1938. a sa prozivodne trake nemačke fabrike sišlo je svega 464 primerka.
Zanimljivo je da je jedno vozilo iz kolekcije zaslužno što se Engleskinja Doris udala za Srbina automehaničara Brkića i ostala da živi u Beogradu. Eleme, posedovala je model „alvis firefly“ iz 1931. i novembra ’35. mlada i imućna devojka se zaputila ti automobilom čak u Indiju! Tamo ju je čekao otac, britanski oficir.
Ali, kola se pokvariše u srpskoj prestonici. Obratila se Brkiću, on odmah poruči delove iz Engleske, ali potrajalo dok su stigli, pa potraja malo i popravka i… Za to vreme planu ljubav.
Da više ne nabrajamo koliko je vrednih eksponata bilo u Majke Jevrosime 30. A opet nikako ne smemo da završimo bez pomena vozila od neprocenjive vrednosti – DMB formuli bila je prvi jugoslovenski bolid konstruisan u gabrici Dvadeset prvi maj Beograd u Rakovici.
Korišćeni su domaći auto-delovi, uglavnom Zastavine proizvodnje, i svedoči o razvoju automobilizma u Srbiji i inovativnosti srpskih inženjera i majstora.
– Uvek je teško doći do dobrih primeraka. Najčešće su to automobili koji su ljudima kao članovi porodice, dakle, vozila iz privatnih kolekcija, ili, ređe, s vojnog otpada, poput Titovih automobila. Vodim se onom poznatom engleskom poslovicom „Looking back, going forward“. Ja uvek gledam iza sebe, ali idem napred, jer stvari ne počinju od mene – pričao je Braca Petković.
Nažalost, ovoj fascinantnoj priči o posvećenosti, entuzijazmu i jakoj želji da se spase deo istorije, upravo je došao kraj. Novog rešenja nema na pomolu, a oni koji su najodgovorniji, iako direktno pomenuti imenom – ćute. Bave se nekim svojim, drugim poslom. Koga briga za stare krntije…
A koji to, nazovimo ga (ili nju-slično mu dođe) koga je možda i silom pošto mu je otac, časni i cenjeni srpski zemljoradnik, voćar ili stočar prodao 10 ovaca dve krave i desetak svinja pa najurio sina (ili kčer- isto mu dođe!) na studije u BG, da im bude lakše nego njemu, čestitom srpskom težaku, a tog sina iz „milošte“ stari Beograđani nazivaju „gegula“, ima bilo kakav afinitet prema istorisjkim vrednostima -bilo koje vrste? Malo ko, a onaj Vesić možda najmanje! Takve tipove ljudi interesuje samo moć, pljačka i jasno iskazivanje svoje netrpeljivosti prema svemu što ne odgovara njihovim šablonima ruralnosti i privitimizma! A njih je, danas, sinova i već ostarelih unuka i previše u Vladi urbanog Beograda -koga su preplavili dođoši. Gde je, nažalost oduvek, vladalo ono „ge si burazeru, šta činiš brate, hajde da nešto smuvamo -jarane itd. itd. Pa tako i ova muvačina oko vraćanja od počinioca pljačke i otimačine dobara, tobožih „oslobodilaca“ Beograda iz 6-te Ličke, 4-te Krajiške, 13-te Proleterske i drugih Titovih divizija, okićenih ordenjem i generalskim epoletama. I Tito, belosvetski muvator, posebno naklonjen parazitskom življenju na trošag drugih, se i sam uvalio u otetu Vilu u Rumunskoj ulici 15 na Dedinju, danas Užička 15, bivšeg, predratnog bogatog čoveka, inženjera Acovića. Zašto bi jedan Vesić, jedan Šapić ili nekakva „sekretarka za (ne)kulturu grada Beograda i mnogi drugi -možda čak i dalekog ruralnog porekla ali rođenih u BG, što i ne igra neku značajniju ulogu jer je genetika posebno čudo- vodili brigu o tome gde će da se, npr. smesti Muzej automobila jednog Beograđanina, g. Petkovića? Važno je, ako su činili što tek treba dokazati, da su se obogatili na svojim radnim mestima ceneći nove, najskuplje modele automobila, ne pazeći na istoriju starih, dobro restauriranih navodnih krševa? Da su novopečeni moćnici mogli da nađu prostor za preselenje Muzeja- mogli su. Šta je sa onolikom površinon nekada i danas prelepe stare zgtade bivše Železničke stanice u BG? Zar nije tu mogao da se nađe prostor i za Muzej automobila i za Muzej srpske železnice? Ili je Vučić možda planirao da se i taj spomenik kulture -kao i više drugih širom Beograda sruši- na listi je i rušenje Beogradskog sajma, da bi neko od njegovih mafijaša- parajlija zidao ko zna kakvo ružno čudoviše od građevine, slično imitaciji Dubaia u BG na vodi? Pa zato ta lepa zgrada je morala da ostane to što je – znači i danas prazna, čekajući svoju neizvesnu sudbinu. A vredni primerci koje ja tražio, sakupljao i plaćao g. Petković će propadati u nekakvim možda i nedovoljno sigurnim garažama da bi bar oni najskuplji modeli, završili kao čuvena, jedna od najstarijih postojećih lokomotiva uzanog koloseka u Evropi u ložionici nedaleko od nekadašnje Bare Venecije gde se diđe arapski BG na vodi, danas srušene, tako što su je kradljivci starih metala za prodaju na otpadima -isekli u komade! U zemlji Esenesovskih i Vučićevskih čuda sve je moguće pa i to!