Srbiju su gospodari tranzicije vratili na samu periferiju svetskog kapitalizma

ZATO JE (I) SRBIJA DANAS ZEMLJA RADIKALNO OGRANIČENOG SUVERENITETA

• Sve strateške odluke od interesa za Srbiju, njene građane i njihovu prošlost, sadašnjost i budućnost donose Banka za međunarodna poravnanja, MMF, Svetska banka, Evropska komisija, drugi, naročito korporativni entiteti, kao i stari, tradicionalni centri geopolitičke moći, oni u Vašingtonu, Moskvi, Berlinu i Pekingu. Čak i za odluku o visini minimalne cene rada, Srbija danas mora da dobije dozvolu MMF
• Imamo posla sa meta-prostorom krize. To je dinamička struktura ekstremne kompleksnosti – ona obuhvata sve što postoji, sve što znamo i, takođe, sve ono što nam još nije poznato. Nalazimo se u opasnom vrtlogu
• Traganje za odgovorom na pitanje gde je izlaz počinje, dakle, ovde i sada. Ovo je u vitalnom interesu obespravljenih, a to je, kao uostalom u čitavom današnjem svetu, svih 99% stanovnika i u Srbiji. Zato je (i) pitanje meta-prostora krize sa kojim imamo posla (i) u Srbiji zapravo svetsko pitanje. Ne sumnjam u ishod ovog preduzeća. Naime, „Srbija je velika tajna”, kao što je pesnik već rekao

Piše: Ljubomir KLjAKIĆ

POSLE 37 godina tzv. „tranzicije” – od 1980. preko 1989-90. do danas – Srbija je strukturalno vraćena tamo gde je u istoriji jednom već bila, u ambijent koji je definisao Berlinski kongres 1878. A to znači da je strukturalno vraćena na samu periferiju svetskog (kapitalističkog) sistema.

Što se Srbije i svih nas tiče, ovo je glavni rezultat globalne restauracije „starog režima” krupnog kapitala i uspostavljanja svetskog poretka korporativne distopije sa njegovom ideologijom tzv. „neoliberalizma”. Zato je danas (i) Srbija jedna zemlja radikalno ograničenog suvereniteta.

Shodno takvom stanju stvari, sve strateške odluke od interesa za Srbiju, njene građane i njihovu prošlost, sadašnjost i budućnost donose Banka za međunarodna poravnanja, MMF, Svetska banka, Evropska komisija, drugi, naročito korporativni entiteti, kao i stari, tradicionalni centri geopolitičke moći, oni u Vašingtonu, Moskvi, Berlinu i Pekingu.

Čak i za odluku o visini minimalne cene rada, Srbija danas mora da dobije dozvolu MMF-a.

Vulgarna tabloidizacija javnog prostora koja se u Srbiji predstavlja kao tzv. „unutrašnja politika” uzorno reflektuje ovo stanje stvari.

Imamo posla sa meta-prostorom krize.

To je dinamička struktura ekstremne kompleksnosti – ona obuhvata sve što postoji, sve što znamo i, takođe, sve ono što nam još nije poznato.

Nalazimo se u opasnom vrtlogu.

Zato odgovor na pitanje o putevima i politikama za izlazak iz krize nije ni lak, niti jednostavan. Još više, traganje za ovim odgovorom bitno je ograničeno zahvaljujući činjenici što je proces dugogodišnjeg sistematskog i sistemskog suspendovanja i marginalizacije znanja i kritičke javnosti, što je, dakle, prostor sistemskog i sistematskog zaglupljivanja javnog prostora i društva uopšte, tako uspešno doveden do samog kraja.

Ipak, za mene, današnje traganje za odgovorom o izlasku iz meta-prostora krize kao spasu počinje od imenovanja stvarnih društvenih procesa i stanja, od kritike korporativne ideologije tzv. „neoliberalizma”, od identifikovanja današnje socijalne strukture, naročito od identifikovanja strukture stvarne moći i vlasti i njenih svojstava, od razumevanja istorijske matrice – matrix – u kojoj smo zarobljeni, od kritike njene političke ekonomije, odnosno od kritike političke ekonomije korporativnog poretka i njegove oligarhije… i tako dalje.

Čitava jedna Vavilonska biblioteka članaka, knjiga, studija, umetničkih dela, izjava… objavljenih u svetu i kod nas od 1973-1976. do danas stoji nam u ovoj stvari na raspolaganju. Uostalom, čak su i glavni istraživači MMF-a u junu 2016. došli do zaključka da je „neoliberalizam preplaćen”, te da su „neoliberalne” politike proizvele posledice radikalno suprotne od proklamovanih – socijalnu nejednakost bez presedana u istoriji i praktično nulti ekonomski rast.

Traganje za odgovorom na pitanje gde je izlaz iz meta-prostora krize počinje, dakle, ovde i sada.

Ovo je u vitalnom interesu obespravljenih, a to je, kao uostalom u čitavom današnjem svetu, svih 99% stanovnika i u Srbiji.

Zato je (i) pitanje meta-prostora krize sa kojim imamo posla (i) u Srbiji zapravo svetsko pitanje.

Traganje za produktivnim odgovorom na to svetsko pitanje istovremeno će biti i proces rekonstrukcije srpskog društva. Ne sumnjam u ishod ovog preduzeća.

Naime, „Srbija je velika tajna”, kao što je pesnik već rekao.

fakti.org