Proteste prate ljudi raznih profesija, jer su gotovo sve važnije branše na ovaj ili onaj način ugrožene kako ucenama, pretnjama, otkazima, tako i verbalnim i fizičkim maltretiranjem. U tom moru tragičnih i od vlasti izmrcvarenih ljudi, od prošle nedelje na udaru su se našli glumci samo zato što su podigli glas protiv tiranije i nasilja u društvu
Pre više od mesec dana počeli su mirni protesti građana protiv nasilja, koji su pre nekoliko dana, tačnije prošle subote, na neki način radikalizovani i decentralizovani, pa su se Beograđanima pridružili demonstranti u još tri veća grada u našoj zemlji, pokazujući na taj način da se svest kod ljudi podiže i da se konačno oslobađaju straha, teskobe i nepravde.
Što je više ljudi na ulicama, to je veći haos u redovima vladajuće stranke, posebno kod njihovog „šefa” koji se i nakon odlaska sa mesta predsednika stranke i dalje smatra njihovim idejnim vođom, dok je za pametnije i slobodnije ljude beskrupulozni, manipulativni i vrlo opasan čovek po celu naciju.
Te proteste prate ljudi raznih profesija, jer su gotovo sve važnije branše na ovaj ili onaj način ugrožene kako ucenama, pretnjama, otkazima, tako i verbalnim i fizičkim maltretiranjem. U tom moru tragičnih i od vlasti izmrcvarenih ljudi, od prošle nedelje na udaru su se našli glumci samo zato što su podigli glas protiv tiranije i nasilja u društvu. Sve je počelo objavom njihovih imena i zarada u Skupštini Srbije, koje su, ispostaviće se, potpuno neistinite. Naime, „visoko cenjeni, nadasve uvaženi” poslanik vladajuće stranke, svima dobro poznat Nebojša Bakarec, izneo je ovakve neistine, crtajući metu na čelu najboljim i najproznatijim glumcima koje naša zemlja ima: Draganu Bjelogrliću, Marku Janketiću, Svetlani Bojković i mnogim drugima. Oni su krivi državi samo zato što rade svoj posao, što te poslove finansira i plaća Telekom (koji je u službi režima), pa je tako vladajuća stranka smatrala da, ako ih država hrani i poji, nemaju pravo da se bune protiv iste, te su zato postali glavni osumnjičeni za urušavanje države i državnog sistema.
Sve bi to bilo benigno, da vladajuća stranka (iako tvrdi da nije ona) nije otišla korak dalje i na televiziji Pink, sa nacionalnom pokrivenošću dakle, nije objavila spot u kojem se pojavljuju fotografije s imenima oko četrdesetak glumaca koji se direktno optužuju da su neprijatelji sistema. I ne samo to, oni napade ne doživljavaju samo kao glumci, već i kao roditelji, jer se preti njihovoj deci. U svim tim slučajevima policija nije reagovala ili možda ima nameru da to učini kad, da ne čuje zlo, bude kasno.
Kada pomislite da od ovog nema gore, ipak se ispostavi da ima. Pre neki dan je osvanuo još jedan spot u kome se targetiraju Dragan Bjelogrlić, Milan Marić, kao i neki predstavnici aktuelnih stranaka, narodni poslanici u Skupštini Srbije Aleksandar Jovanović Ćuta, Radomir Lazović, Srđan Milivojević i to sve na jednoj te istoj televiziji.
Ipak, glumci ne ostaju nemi na ove progone. Zajedničkim snagama i u slozi podnose krivične prijave protiv„otrovnog” poslanika vladajuće stranke, iako svesni činjenice da se malo šta može uraditi po pitanju optužbe i reakcija sudstva.
U ovom haosu koji pogađa sve slojeve društva, naleteh na tekst poznatog bosansko–hercegovačkog glumca Emira Hadžihafizbegovića, koji je objavljen u listu Danas 18. juna i koji je, verujem, sve ljude koji slobodno misle ostavio bez reči. Pružajući neizmernu podršku svojim kolegama glumcima, kao i glumicama, bezrezervno osuđujući nasilje koje se nad njima čini, on se priseća davno odigrane predstave sa Mirom Stupicom u glavnoj ulozi, koja nosi naziv „Marija se bori s anđelima”, po tekstu Pavela Kohouta. Radnja je više nego transparentna i poučna, primerena našem vremenu i situaciji u kojoj se nalaze glumci. Naime, kada je Marija, nakon ulaska Rusa u Čehoslovačku i okupacije češkog glavnog grada, potpisala peticiju protiv KGB–a i njegove zlostavljačke politike, taj isti KGB joj je zabranio da se bavi pozorištem i ukinuo joj dozvolu da u istom igra. Marija ne klone duhom, pronalazi neke druge mogućnosti da ostane u pozorištu, ali i tu KGB umeša prste, ne dozvoljavajući joj ni tu opciju. Nakon još jedne zabrane, ona se doseti da u sopstvenom stanu, pred onolikim brojem gledalaca koliko u njega može da stane, izvodi pozorišne predstave. Međutim i to joj ozloglašeni KGB zabranjuje. Dijalog koji vodi sa svojim mužem Jozefom na kraju predstave, zapravo je suština njene borbe. Jozef svojoj supruzi, koja je već mentalno bila načeta usled sve te torture, kaže da nije ništa strašno ako igra samo za njega, a ne za hiljade i hiljade ljudi. Razlika je, govori on, samo u novcu.
Ovaj komad je toliko primenjiv na situaciju kroz koju prolaze glumci, koji i pored toga što doživljavaju direktne i neskrivene pretnje i dalje stameno stoje pred svojom publikom na daskama koje život znače, da niko, poput Marije iz komada, ne odustaje od svoje prave i jedine ljubavi – glume. Te pretnje ih mogu samo osnažiti i naterati da budu još istrajniji u toj borbi. Naše je da im kao njihovi gledaoci i verni pratioci, pružimo bezrezervnu i nedvosmislenu podršku, podržavajući činjenicu da oni nisu NJEMU ništa krivi i da je ta naša podrška upravo dokaz da nisu sami i da će uvek i zauvek u nama pronaći saborce i oslonac. I da se ne brinu… uskoro će „šef“ nakon još jednog u nizu poraza koji će sigurno uslediti, potražiti novu žrtvu. Samo ne sme da zaboravi da će ga u tim napadima dočekati ti isti glumci i taj isti narod, braneći novoizabranu žrtvu nad kojom se obrušio. I tako će to biti sve do konačne pobede.
autor:GABRIJELA ČOVIĆ
