Glavni grad Srbije konačno je odlučio da ponovo podrži porodicu tako što će 24. i 25. juna u samom centru grada biti organizovani Beogradski dani porodice.
Ako se uzme u obzir to da je porodica najnapadanija i najnarušenija stvar u savremenom svetu, moram biti iskren i reći da mi se ideja o danima porodice u Beogradu veoma svidela. Naravno, sada će mnogi reći kako sam pristalica vlasti, ali nećemo se obazirati na gluposti koje nemaju utemeljenje u zdravom razumu.
Kada je, pod naletom globalizacije i prava za seksualne manjine koja se zasnivaju na oduzimanju prava onima koji toj grupi ne pripadaju, savremeni svet počeo da ruši porodicu, on se uklapao u onu čuvenu ideju depopulacije planete koja već odavno nije teorija zavere, već je postala stvarnost. Već dugo, gledajući oko sebe, možemo primetiti da živimo skoro pa u dokumentarcu o depopulaciji. I u takvom svetu koji je nagrižen namerama bogatih, oguljen od kulture i prisiljen da se vrti oko novca i rijalitija, porodica je jedno od vrlo retkih utočišta od grubosti sveta. Kao takva, logično je da se nalazi na udaru. Međutim, ovakav udarac tupim predmetom u vidu gradske odbornice, a ispred pokreta „Ne davimo Beograd“, nisam mogao ni da sanjam da će ikada igrati bilo kakvu ulogu u kakvoj god argumentaciji.
Naime, ona je izjavila da je ideja o formiranju Beogradskih dana porodice potekla kao odgovor na prošlogodišnji Europrajd i da „isticanje ovakvog festivala na temelju diskriminacije drugih nije prava vrednost porodice. Ovako se samo produbljuju podele i nasilje“.
Dakle, prvo smo se suočavali sa javnim povicima o tome kako je porodica najopasnije okruženje, jer se u njoj lako može dogoditi svaki vid zlostavljanja. Onda smo slušali kako treba otkazati porodičnu šetnju (što je i učinjeno), jer se njom ugrožavaju prava LGBT zajednice koja želi da ima svoju šetnju. Zatim smo sad svedoci reči da festival, čiji sjajan program lako možete naći na internetu, posvećen porodici produbljuje podele i nasilje.
Simićeva je izjavila da „nema razloga za slavlje kada svi teško živimo“. A jesmo li teško živeli prošle godine kada se sila i ordija gejeva slegla u glavnom gradu Srbije, pa je novac za to ipak izdvojen, dodaću nažalost? Nismo li teško živeli kada je novcem građana plaćen doček jedne od novih godina na kom je naša istaknuta pevačica istakla LGBT zastavu? Živimo li teško kad se u Beogradu organizuje „Mirdita – dobar dan“? Živi li se teško kada hapse Srbe po Kosovu i Metohiji, ili to nije Beograd, pa nema veze? Ili samo živimo teško kada se radi o stvarima od suštinske važnosti poput porodice, kulture i narodne tradicije?
Gospođo, gospođice, gospodine, ili kako god se dotična izjašnjava, porodica – ono u čijem rušenju ste uzeli udela sa ovim izjavama – mora da opstane ako mi kao narod koji nagriza bela kuga hoćemo da opstanemo.
Ne vidim da iko normalan ili moralan može biti protiv dvodnevnih radionica, koncerata i predstava posvećenih deci i slavljenju porodice kao, što se mene tiče, najvišeg dometa organizovanja ljudske civilizacije.
Stoga, stvarno, ne davite Beograd i ne davite porodicu, a što je još važnije – ne davite gledaoce svojim izjavama koje su drugi napisali za vas, a ako ste ih sami smislili, onda zaista niste materijal za odbornika, pa ni za odbornicu, jer gradski odbornik, makar on bio i odbornica, treba da ima razumevanja, časti i barem malo pameti i obraza.
Verujem da vam ja kao porodični čovek i pravoslavac baš nisam po volji, verovatno sam vam ravan đavolu (kakva smejurija!), ali ima nas mnogo takvih koje ćete ubuduće morati da trpite kao što i mi trpimo vas. E to trpljenje, iako bez razumevanja, jeste ono što drži nasilje u futroli, a ovo što ste vi izjavili, to je ono što provocira i poziva na obračune. Kao dobri pravoslavci, oprostićemo vam – porodično.
autor:Milan Ružić
