Političari i stranke dolaze i odlaze, a jedan politički ideal, ostaje. To je „jedinstvo“, uz neznatne varijacije. Počev, recimo, sa „Podaj Bože, da se Srbi slože!“, ili „Samo sloga, Srbina spasava!“. I stalno se traži, imali smo Stranku srpskog jedinstva, u planu je odgovarajući pokret, dobili smo i Dan srpskog jedinstva kao praznik.
Uz normalne razlike između jedinstva svih, ili koalicija kao jedinstva značajnog dela svih.. Vlasti koja je za opšte sjedinjavanje tako da nema opozicije, i opozicije koja misli na sjedinjavanje svih protiv vlasti… I kao da nikad nije bilo „sjedinjavanja“ i sećanja da se završavalo neslavno, uz uzajamno ocrnjivanje. Tako da je nejasno kako je i za trenutak bilo jedinstva, „belog“ i „crnog!“. Setimo se Demosa i Deposa, urednog cepanja Demokratske stranke prilikom svakih stranačkih izbora, a i između njih, kao i skoro POKS-a. Uzajamnog „čašćavanja“ tokom poslednje Skupštine, doskorašnjeg prećutnog pa i formalnog „jedinstva“ protiv Vučića…
Ništa čudno! Stvarno „jedinstvo“ je ideološko ili programsko, i kao takvo ne zavisi od volje lidera. Promenljive, i fatalno prožete sujetama, tako da dolazi „na kraju!“. Posle programa razrađenog do u detalje, ako se traži jedinstvo „svih“. Dugotrajnih razgovora, uzajamnog upoznavanja, usklađivanja i popuštanja, utvrđivanja slaganja u bitnom ili bar nepostojanje neslaganja, u slučaju koalicionog jedinstva. Ne ovako, proklamovanjem jedinstva unutar nedefinisane i apstraktne celine, i pozivanja „svih“ da u nju uđu. Zapravo, da se okupe oko neke ličnosti i njenog programa odnosno stranke, ako ih uopšte ima!
U tom smislu još uvek na večno zatvorenim prostorijama jedne stranke, u samom centru, stoji parola: „Treba nam predsednik koji neće deliti, nego ujedinjavati narod“, kao da ostale obećavaju deljenje! U slučaju vlasti, program je „nikad ne priznati Kosovo“, što jeste jasno, ali „platforma za pregovore“ s Kosovom potpuno je nejasna. Valjda je to nekadašnje „više od autonomije, manje od nezavisnosti“, za koje vidimo kako je prošlo! U slučaju opozicije, uz „još nikadnije ne priznati“, ranije je program bio „protiv Miloševića“, sada je „protiv Vučića“. I kako se videlo u prvom slučaju, a garantovano bi se ponovilo u drugom, bez jedinstva o tome šta posle sa „jedinstvom“, kad se treba baviti pojedinačnim, prioritetnim (bitnim) i primarnim (hitnim)? A o svakom normalno postoje različita viđenja, zbog različitih interesa? Tako da čim je Milošević „pao“, došlo je do eksplozije jedinstva. Ili nejedinstva, oko „za!“. Uglavnom oko toga koga odrediti na koju „funkciju“, a ne programa koji nova vlast treba da ostvaruje…
Zato bi se trebalo manuti nekakvog trajnog „jedinstva“, u korist prakse drugde. Jedinstva oko demokratski nastale „većine“ i poštovanja prava većine i manjine, od slučaja do slučaja.
autor:Radovan Marjanović
izvor:https://www.kolubarske.rs/
Ništa nije slučajno. Slučaj NE postoji. Nedostatak minimima jedinstva oko najvažnijih Državnih i Nacionalnih pitanjs u Srpskoj politici nije slučajno.
Od rušenja Miloševića pa nadalje, autori i financijeri te nečasne radnje dirigenti su Srpskoj politici i političarima. Oni kreiraju i poziciju i opoziciju. Unutar opozicije, imaju svoje poslušnike, ali i one, kojima je izričiti zadatak “ razbijanje jedinstva” !
Takvi imaju svu logističku podršku iz vana, a sve što čine, smišljeno je u ambasadama zapadnih zemalja. Neposlušni bivaju kažnjavani i smrću, ukoliko su baš tvrdoglavi ( Đinđić ) . Kolika im je moć istih, pokazalo se oko zabrane europrajda. Poslije dubokog i prijetećeg zaklinjanjs Vučića da prajda neće biti, američki ambasador Hil, ponozio ga je do boli. Prajd je ipak održan, a samo veoma glupima nije jasno tko komanduje u Srbiji Srbima ……